Посве изненада, у једном трену,
лавина сјећања у мени крену:
први дани у школи, прва слова,
из дана у дан знања све нова…
Видици се шире, размичу границе
помоћу чаробног штапа учитељице,
крила ми расту, збијамо редове све више,
љубав је ријеч која се најчешће пише…
Са сваким, тужног срца, откуцајем,
понеки дан бљесне новим сјајем:
срце ми плаче, али се и смије –
када помислим на Дан Армије…
Морао бих бити хладан као стијена
да се не сјетим и прослава Дана жена,
и Дана Републике, исто тако…
и због оних ђачких излета сад бих плако…
Учитељице моје лик мени одувијек драг,
њене топле ријечи и осмијех мајчински благ,
дио су мене сада више него икад прије,
а зашто – одговор у тужној вијести се крије.
Јово Радиновић, Од мене до тебе, Бања Лука , 2009.