Гедеон Стајић рођен је у селу Жуновина код Невесиња. Школовао се у Невесињу, Мостару, и Сарајеву. У Сарајеву је магистрирао на одсјеку за југословенске књижевности и филозофију и то 1977. године тезом: Јутарње, Вечерње и Сунчане пјесме Јована Дучића. Овај дугогодишњи директор невесињског средњошколског центра „Алекса Шантић“, 2000. године објавио је, у издању Књижевне заједнице „Јован Дучић“ из Требиња, свој магистарски рад, у облику књиге, под насловом Велике ријечи које остају.
Стајић отпочиње своју студију одређујући Дучићево стваралаштво у односу спрам његових савременика у српској књижевности. Поезија Јована Дучића за разлику од његових савременика није само српска, то је, како истиче Стајић, и европска, и свјетска поезија. Дучићев боравак у Паризу и утицај симоблизма (на који је тамо наишао) итекако се одразио на пјесниково стваралаштво. Јован Дучић раскида са традицијом српске књижевности одређујући лични поетски приступ полазећи од индивидуе, тако пред субјекта стављајући свијет, и свијет постављајући пред појединца. Само појединац, човјек истргнут из гомиле, доживљава „истинску драму људске судбине“. Такво „истргнуће“ управо је, према Дучићу, неопходно пјеснику јер га истргнута из једног времена има за вјечност, за сва времена. За Дучића пјесник треба да је филозоф, јер одредиште ка којем је упућен треба да је крајња граница трансцендентног. Дучићев пјесник у свему препознаје пролазност кроз коју сагледава и саму цјелину. Сам Дучић тврди у „Благу цара Радована“ да је предуслов постајања великим пјесником казивање истина о три велике теме; о Богу, о љубави, и о смрти.
Како тврди Стајић, Дучић даје прилику да се кроз његове књиге (Градови и химере, Моји сапутници, Благо цара Радована и Јутра са Леутара, дође до увида у приступ који је сам сматрао најзахвалнијим за своју поезију. Он, заправо, када говори о снази у пјесништву умије себе видјети у тој снази. За њега су слаби пјесници они који су одмах на почетку имали свој лични тон и готову форму, коју су развијали кратак период. На другој страни, вриједна поезија захтјева времена. Врхунски поета се дуго развија, као што је и самом Дучићу било својствено.
Оно што критика истиче као најуспјелије у Дучићевом стваралаштву јесте композиција. Дучић је, наиме, тежио да своје пјесничке циклусе изгради као јединствене структуре. Сам Јован Дучић је „учени занатлија на тешком послу риме и ритма.“ (33) Гедеон Стајић, сем што је озбиљно приступио мотивима и карактеру Дучићева стваралаштва, на изразито сериозан начин приступа анализи Дучићевог пјесничког стваралаштва, прије свега синтакси и семантици у његовим пјесмама. На тај начин, аутор на један зрео академски начин демистификује и сам начин стварања, креирања Дучићевих пјесама. И тада, поврх свега, Стајић еволуцији Дучићевог стиха приступа на начин хронолошки, кроз који се дају увидјети два развитка; писца (као личности и као професије) и поетског дјела (као духовног отиска ствараоца и као цјелине аутентичног мишљења).
Присуство самоће у Дучићевој поезији Гедеон Стајић види као посљедицу пјесниковог односа према смрти. Смрт је ствар потпуно лична, а самоћа попут ове у моменту умирања даје подстрека мишљењу обезличења. Ипак, Стајић тврди како је Дучић дошао до увида да није довољан сам себи. „Дучићево прихватање колективног начина осмишљавања смрти […] је само још више истицање онога што се на почетку, уселило у његову душу – да људско живљење нема објективног смисла.“ (87) Оно што тврди Дучић у Благу цара Радована, јесте да је заправо умирање много страшније од смрти. Страхота необећаног истрајавања окупирала је пажњу овог пјесника.
Неопходно је истаћи да је у анализирању Дучићевог поетског говора у пјесничким циклусима Јутарње, Вечерње и Сунчане пјесме, Стајић ишао толико далеко да је побројао све стихове, биљежио свако одступање као и типичности пјесниковог стила. Стајић је, чак, на упечатљив начин одбранио Дучићево стваралаштво од појединих, нарочито тенденциозних и необјективних критика његових (Дучићевих) савременика. Завршићемо овај осврт, који је више препорука једне утемељене и топле студије, Стајићевим наводом Дучићевих ријечи поменутих у есеју о Владимиру Видрићу; – „Геније творца само изражава живот човјека.“ (128)
___________________
Гедеон Стајић, Јован Дучић – Велике ријечи које остају, Књижевна заједница “Јован Дучић”, Требиње, 2000.