Испрсивши се и удахнувши дубоко упитао је загонетно Аркадија, јер се нашао помало прозваним, обрзиром да је он волио да чита филозофска дјела.
„Нисам рекао да ми сметају. Немам ништа против древних и средњовјековних филозофа, они су ненадмашни и они су вјероватно знали шта раде. Смијешни су ми ови данас који покушавају бити нешто што су били ови још давно. Превише се издижу. Беспотребно, ако уистину нешто вриједи њихово трагање то ће показати њихово делање које ће оцијенити вријеме на путу до истине. А човјек ма чим се бавио, најчешће постаје велики и прослављен послије смрти, када му то није битно. Ствари у природи су углавном сложене по својој намјени…“
„Хоћеш да кажеш да нема потребе трошити се на већ утврђени поредак и редосљед одвијања материје?“, убаци се Ршум прекинувши Аркадија, на што му је овај одговорио:
„Управо тако, јер узвишеност и спознајност човјека само ометају на даљем путу живота, када се запита: „Шта је следеће, ако постоји?“. Можда и ја овдје падам у сопствене замке. Топла вода постала је врућа. Чему трагање за топлом водом, када је има у бојлеру. Све је исто, данас само имамо технолошки прогрес који је успорио човјека.“
„Па управо зато филозофија може да понуди конкретне одговоре на многа питања на која ни данас није одговорено. Рецимо да ли је свемир бесконачнан, може ли га обухватити мисао и ум, има ли нула свој почетак и крај, одакле материја, има ли Бог свијест и ум, шта је природа…“, гестикулиравши рукама уозбиљеног израза лица говорио је Ршум.
„Филозофија ништа не доказује и не објашњава, она лапрда, само се врти у круг. Као наши животи. То је филозофија. Надмудрити се са животом. Филозофија само са животом има све заједничко. Она је све неспознајно и неутемељено, никада одгонетнуто кретање, рађање и одумирање материје. Да је филозофија дала конкретне одговоре на безбројена питања од Свемира до човјека, вјероватно ни ја не бих водио оволике ратове са самим собом, већ бих узео филозофски рецепт и побиједио себе без испаљеног менталног метка. Филозофија је крута…“
Са бриљантним сјајем у очима угасио је Аркадије жељу у Ршуму да се настави разговор о филозофији. Али Ршум се није дао зауставити крећући се у смјеру у којем је разговор већ сам текао по инерцији.
„Како мислиш крута?“, уозбиљено унијевши се Аркадију у лице упита Ршум. „Зато што филозофија апсолутизује ствари и пуно тога одбацује, односно, она негира све што нема везе са оним о чему заузима став и мишљење.
Филозофија би требало да буде свеобухватнија, тако не би долазила у сукоб са самом собом.“
„Како можеш рећи да филозофија није свеобухватна? Па она је једина мудросна снага која реалне претпоставке објашњава кроз сазнања која се крију у природи и процесима. Она се мора држати нечега да би имала правац дјеловања. Зато ти се чини да апсолутизује ствари“, брзо и једноставно је одговорио Ршум.
„Добро, можда си ти у праву, али зар не мислиш да се филозофија искључиво састоји од оповргавања или оправдавања претходног што је сазнато или да кажем несазнато, а има везе са материјом, простором и Свемиром?“ покушавао је Аркадије да олабави Ршумов убијеђени и непољуљани став.
Пријатељи су се дали дубоко у расправљање основаности постојања филозофије заборавивши све оно што се десило Аркадију и зашто су се нашли. Чињеница је да се филозофија бавила свим оним за што људски ум није имао конкретан одговор.
Она је само оправдавала своје разлоге и објашњава себе, без давања увјерљивијег алибија о својој корисности. Филозофија као и умјетност нема своју коначност у сопственом делању, јер када би се задовољила утврђеним, онда би негирала себе. Међутим, ако би изгубила везу са овоземаљским, тј. ако исувише упре поглед према оностраном, тада престаје бити филозофија и прелази у мистику. За њу је истина једино мјерило оправдања, која представља помирење између човјека и природе. Како је истина сакривена као и начин откривања Бога, она је у константној негацији својих открића.
Данас је из некаквог чудног разлога гурнута у страну у односу на сваки други правац који се бави откривањем есенцијалног, без обзира што се у највећој мјери бави највећим неодређеним питањима, питањима о постојању Бога, о добру и злу, тражећи мудрост, срећу и слободу. Некако је престала да блиста надмоћним сјајем који је имала у историји. Чак захваљујући историји и преживљава. Проблем можда лежи у чињеници што филозофија жели досегнути апсолутно знање, желећи да буде свеобухватна и заокружена, да постане наука о наукама, да буде изнад свих других. Зато је стално у сукобу са свима. Позната је чињеница да је Кант у свом догматском делању стратегијски покушао помирити умне правце као што су религија, морал, умјетност, наука и увелико политика, гдје би филозофи били арбитри у сукобу између два правца и гдје би филозоф одређивао ко је побјеник у ком спору, а ко би био ограничен у свом делању. Наравно да ово није прихваћено.
Једно им се мора признати. Одувијек су жељели промијенити свијет трагајући за Бесконачном истином, одређујући сами за себе шта је истина а шта није. А тамо гдје филозофија и знање оставе човјека на цједилу, тамо је почињала умјетност.
„Донекле бих се могао сложити са тобом“, одговарао је Ршум, „…али шта ти очекујеш друго него да је све несазнајно? Чему би стремио и у шта би вјеровао? Сви смо Ми дошли са некаквим задатком за који постепено сазнајемо бројеве које треба да увршавамо у своје једначине. Или смо једноставно кажњени да испаштамо за своје или нечије гријехе. Често са повезом на очима шетамо без трагова алејама сопствених судбина. У служби самих себе или нечег узвишенијег да остваримо унутрашњи и материјални циљ, али углавном сврху коју нам неко други одреди и испланира. И све то, на жалост, да би једном постали парче времена невриједно помена. Рекао бих да се част кориштења живота понајвише огледа у казни.“
Са озбиљним изразом лица Ршум се обраћао Аркадију, трљајући десно око као да му је нешто упало у њега. Аркадије се није сустезао, а да не покуша објаснити Ршуму сав бесмисао оваквог битисања:
„Слажем се са тобом. Све се огледа у казни. Живот нам је пријатељу претворен у тешку Машинерију. Зар не видиш, погледај нас. Понекад све иде као подмазано, а понекад шкрипа свима пара уши, осим онима којима никада не нестаје мазива па могу да подмазују своје ледене механизме. Уништавају нас тектонски покрети ерозије морала и креативног духа. Људи су душевно осиромашени. Када би се од душевно осиромашених људи могле правити нуклеарне бомбе, биле би довољне да униште на десетине, а можда чак и стотине галаксија. Вријеме је дрољизма, спонзоруша, стилиста, гуруа, метросексуалаца и сексуалних слобода, неконтролисаних сирових страсти, модних креатора и других урбаних прогресија. Декаденција свијести и индивидуализма. Богати тлаче сиромашне, класне разлике постају све веће, јаз међу људима рађа све већу мржњу и нетрпељивост, школе губе на значају, индустријализација и глобализација изазивају природу на освету. Свијест је изманипулисана маркетиншким и јефтиним триковима. Кроз различите временске периоде и душтвена уређења исте стари су се другачије стварале, дочекивале, уважавале и поштовале. Феудализам је имао своје начине. Капитализам, социјализам и комунизам своје системе вредновања ствари и достигнућа…“
„Зато данас имамо демократију обогаћену тешким и заоштреним зупчаницима суровог капитализма. Ту смо дочекани у сопственим замкама, јер смо их ми бирали“, прекину га Ршум осмијехујући се и заставши, јер се Аркадије намјештао да настави са својим говором:
„Зато су дивљаци срушили Југославију, па макар она била и пројекат запада. Ми је се скоро и не сјећамо, осим што смо били пионири малени, али тада несвјесни тог безначаја. Комплетан свјетски поредак је вапио за некаквом промјеном па макар по цијену коријенитих промјена и осиромашења људског духа. Данашњи човјек је претворен у шпиљског робота који нема времена за себе, своју сопственост, већ је све подређено егзистенцијалном спасавању и ослобађању из већ упетљаних мрежа. Људи животаре и преживљавају, зар не видиш? У закључаним собама прошлости изгубили су осјећај за љепоту и постовање. Многима је ампутиран осјећај за љубав. Зато нам се дешавају глупости, зато сам ја несређен, креативно неиспуњен и тражим свој комад простора под небом. Ти зато пијеш као никада до сада. Не прекидај ме…“, рече Аркадије Ршуму, заставши на трен, с обзиром на то да се видно припремио да одреагује на чињеницу да пије више него икад, те је наставио:
„Бојимо се погледати у сопствена огледала. А није ни чудо, пуно је гладних уста, људи су сведени на нагон, сви су заузети планом биједног опстанка. Ти и ја смо мало другачије гладни, али таквих ликова је мало. Зато више никог не интересује умјетност филма, музике, књижевности, сликарства… Нарочито умјетност Љубави. Гдје су оне болесне и патолошке љубави међу младим људима каква је била између плачка Ленона и Јоко Оно. О браку и породици не треба ни говорити, они су на рубу литице поштовања, јер по већини ограничавају човјека. Данашњи однос између мушкарца и жене је углавном заснован на узајамним, индивидуалним и интересним калкулацијама, најчешће билошким, генетским и материјалним. Човјек је претворен у хладну машину за материјално стицање гдје је новац, моћ и припадност одређеној интересној групи једино и главно мјерило вриједности. У души ми постаје сувише хладно. Ови хладни зидови Човјечанства увлаче ми страх и стрепњу од смрзавања.“
„Опет се враћамо на почетак приче“, одговори Ршум, те након што је уданхуо додаде:
„Не оповргавам што си управо рекао сада о свему што нас тишти и узнемирава, али да би био иоле срећан, мораш гледати мало позитивно на ствари, тражити…“
Ту га је прекинуо Аркадије:
„Хоћеш да кажеш да би човјек требало да буде срећан онолико колико позитивно гледа на свијет око себе, ма какав био?“
„Управо тако“, брзо одговори Ршум помало узнемирен док је палио цигарету. „Ршуме, Ршуме, да би човјек данас могао гледати позитивно морао би бити слијеп да не види тугу и бјесноћу простора и времена у коме живи.“, одговори Аркадије поприлично дрско, не дозвољавајући да га Ршум увијери у супротно.
„Аркадије, с тобом је некада заиста тешко изаћи на мегдан и покушати се објашањавати. Дошли смо да разговарамо о твом новом послу, пустимо сада филозофирање…, биће нам како буде“, говорио је Ршум док га није прекинуо Аркадије.
„Извини, стари, мало сам дезоријентисан, понекад не знам ни шта говорим, извини…“ „Слушај, ово да ти кажем. Био сам код начелника, рекао је да можеш доћи сутра на разговор, формално. Хвалио сам те да добро радиш. Уствари, познајем те, нисам му ништа слагао. Рекао је да неће бити проблема, примиће те, дужан ми је услугу, јер сам прије годину дана прикрио једну његову илегалну радњу. Није лош лик, мада зна бити и скот.“
„Хвала ти пуно, Ршуме. Нећу те питати о каквој се радњи ради, то ви задржите за себе.“; тада Аркадије устаде са столице и загрли Ршума са некаквом посебном радошћу.
„Ма нема на чему, и ти би мени урадио исто, иако се не слажемо у многочему.“
„Наравно. Али не слажемо се ми зато што се не разумијемо, већ зато што имамо различите ставове у погледу истог што разумијемо“, рече Аркадије не желећи да удаљи Ршума од себе.
Аркадије је био помало усхићен и срећан, али сувише лажног осмијеха. Није се ништа нарочито радовао што ће добити нови посао, јер је знао шта то значи. Поново удаљавање од самог себе. Нове гомиле људи, гутање тривијалности, досадни послови и људска површност. Али то је доносило плату, од нечег се морало живјети. Био је више срећан што је покрај себе имао човјека којем је могао вјеровати, што је у било које доба дана или ноћи могао да се обрати за помоћ. Колико год се у многочему нису слагали, оно што је било битно је то да се један према другом нису морали претварати. Били су оно што јесу. Голих лица која су обиловала гејзирима безнађа, непомирљивости, умора и опијености.
Након што су попили свако још по два пива, разговарајући о глобалном ништавилу, не дотичући се тема о поскупљењу млијека и уља, разишли су се. Свако је отишао под свој кров гдје су свирале арије самоће. Било је пола сата до поноћи. Алкохол је струјио тијелом и ћелије држао на окупу док су оркестрирале умом.
Аркадије је навратио у дракстор у којој је био свега два пута у животу, купивши флашу вина и кутију цигарета, а онда се упутио у стан. Трамваји што су се затекли у том тенутку правили су буку. Представа мрака садила је страх у пољу ваздуха. Мјесец је био високо закачен на небу.
Звијезде су радознало буљиле у њега.
…
Аркадије је тих дана био код начелника на разговору за посао. Све се одиграло онако како је очекивано према договору који је имао са Ршумом. Разговор није трајао више од десет минута, чиста и глупа формалност. Толико би иначе трајали и формални конкурси на које су долазили људи којима је од посла зависио егзистенцијални опстанак. Шта неко о неком може закључити за десет минута?
Начелник је заказао разговор само да би видио кога ће примити на упражњено радно мјесто. Не може се рећи да му за очи нису запали Аркадијева брада и коса, али како је чинио контрауслугу Ршуму није било мјеста негодовању или репресивним условљавањима. У административним и бирократским јазбинама било је толико злоупотреба и неправилности да су се могли извозити шлеперима. Аркадије је прилагођен објективном услову одиграо величанствено своју улогу у наштиманој представи. По договору је требало да почне радити за мјесец дана, јер су га уврстили у групу која је примљена преко јавног конкурса за упражњена радна мјеста.
Могло се трошити, сигуран посао био је на помолу, а уз то и поприлично добро плаћен. Сјетио се да је вријеме за куповину, јер је стан обиловао празнином кухињских елемената. Ту и тамо се могао уочити по који паук на паучини која је на себи имала лешеве лептира и муха. Сви су морали јести да би се самоодржали. Закон самоуништења и закон самоодржања подједнако су снажни у људском роду.1
________________
1 Реченица узета из романа Идиот, Фјодора М. Достојевског