Николај Хартман истиче актуелност Кантова три питања: Шта можемо знати? Шта требамо чинити? Чему се можемо надати? Друго питање је према Хартмановој процјени најфундаменталније етичко питање. Како даље истиче, управо је то питање (питање »чињења«) оно чиме етика задобија карактер практичне филозофије. Такво питање, између остала два, посједује и постојаност и коначност, јер је независно од радикалне сумње као и апсолутног.
Хартман на првим страницама свог обимног дјела констатује да су етика и моралност у новијим временима, тачније у модерни, изложене радикалним промјенама какве се до тада нису дешавале. Још је Декарт тврдио да не би никад истраживао нешто што би могло да угрози или науди човјеку, од чега су полазили многи савремени истраживачи. Етика у нововјековљу није успјела да обухвати многа подручја људског дјеловања.
Хартман још у предговору наглашава како се традиција XIX вијека исцрпљивала у анализи моралне свијести и њених аката. Далеко од тога је била брига око објективне садржине моралних захтјева, заповијести и вриједности. У читавој констатацији таквих односа налазио се Ниче са својом познатом тврдњом да се уопште не зна шта је добро, а шта зло. Он позива на нове погледе на вриједности, превредновање вриједности, гдје доминира ново стање проблема у етици и ту се ради о једној врсти садржаја, “о супстанцији етичког битка и небитка”. Према томе, евидентно је да се у нововјековним условима у самом центру налази садржајна анализа вриједности. И управо се одатле проблеми аката поново покрећу. Не смије се изгубити из вида оно што је занемарено и најпрече. На такво стање проблема указао је и Макс Шелер. Одавно је било истакнуто да се идеје ‘материјалне вриједносне етике’ не могу исцрпjeти у критици Кантовог формализма. Хартману је јасно да у новијим временима долази до подстицаја за разматрање значајних етичких проблема. Кант је у својој расправи о метафизици морала указао да метафизику морала треба дигнути на ниво принципа и јасно формулисати ‘природну метафизику’ која је са позиција моралног увјерења присутна код сваке поједине људске личности и омогућује јој оријентацију у моралним питањима. Поменута природна метафизика, разумљена у Кантовом смислу, у историјском животу је изложена ерозији, “кварењу”, па би њено дизање на ниво принципа и јасно формулисање требало ту ерозију да онемогући. Идеја која се односи на критику ума, посебно критику практичног ума и његов примат представља интенцију да се такво ерозивно стање предуприједи. Хегелово поимање свијести и њено уклапање у морални тоталитет, те његово схватање моралности као појаве самога апсолута, из оваквих оквира добија нови смисао.
Хотимир Бургер износи да се Хартман у новијој дискусији о етици не позива на све ауторе који су кризу етике осјетили, него, у првом реду, на Макса Шелера и Ничеа, те на Канта, а у историјској перспективи на Аристотела, потом у темељнофилозофском поимању и на Платона. У динамички етички контекст Хартман укључује своја размишљања о филозофској етици. Оваквим посматрањем етичко питање се као предмет истраживања жели истргнути из недоумица свакодневнице и конкретних датости. Хартман етици и теорији вриједности приступа на изузетно систематичан начин. „Експозицију и диспозицију цјелокупне етичке тематике он распоређује најприје у три подручја која је назвао: Структура етичког феномена, а што је уједно Феноменологија ћудоређа, затим слиједи Царство етичких вриједности, које излаже Аксиологија ћудоређа и напокон је ријеч о проблемима слободне воље којим се бави Метафизика ћудоређа”. (Хартман, Н., 2003; 804)
У строгом низу изнесен је велики број одјељака и поглавља који су рашчлањени на одређене тематске цјелине. Аутор проблеме свестрано и дубински захвата, уз навођење аналогија, неопходних аргумената и аналитичким и синтетичким путем долази до ваљаних судова и прихватљивих закључака о материји коју обрађује. У Структури етичког феномена Хартман обухвата појмове контемплативне и нормативне етике, те мноштво морала, њихово испољавање и јединство етике, одређене странпутице филозофске етике, основна одређења Кантове етике, затим суштину етичких вриједности и требања и завршава са метафизичким изгледима. Царство етичких вриједности је темељно обрађено и садржи општа гледишта и вриједносне таблице, најопштије вриједносне супротности, потом темељне вриједности које су садржајно условљавајуће, темељне моралне вриједности и специфичне моралне вриједности, затим подручје које се односи на специјалне моралне вриједности прве, друге и треће групе, уз законитост вриједносне таблице са обиљежјима и карактеристикама.
Проблем слободне воље је детаљно обрађен и ту је обухваћена проблематика која се односи на претходна критичка питања, те смисао и елементе каузалне антиномије, систематску анализу антиномије требања и аргументовану доказну снагу етичких феномена, затим на онтолошке претпоставке и могућности за остваривање личне слободе, након чега слиједи додатак који је везан за слободу, односно за привидне и стварне слабости теорије о слободи и етичку и религиозну слободу.
У овој обимној књизи посебан акцент је дат вриједностима; њиховом значењу, поријеклу, карактеру, суштини саме етичке вриједности, њиховој творби као етички идеалне сфере, хијерархији вриједности и свим другим релевантним компонентама које се односе на вриједности. У овој расправи долазе до изражаја Хартманова размишљања о Кантовој етици, али исто толико пажње посвећује и Шелеровој критици Кантовог формализма и интелектуализма, што говори да се вриједност схвата као битност. Хартман увиђа да су вриједности по начину битка Платонове идеје. Он истиче независни и неоспориви битак вриједности. О томе како нам се јављају вриједности Хартман закључује: “Свијест о вриједности нужно је материјална и предметна свијест. То онда значи да ни саме вриједности изворно немају карактер закона и налога […] него су садржајно материјалне и објективне творбе, иако не реалне творбе. […] Вриједносне структуре су баш идеални предмети с ону страну свега реалног битка и небитка, па и с ону страну реалног осјећања вриједности који их једини дохвата”. (Хартман, Н., 2003; 107)
Дубоко и суштински елаборира Хартман о бројним питањима која се односе на феномен требања. Последњи дио расправе о етичким проблемима посветио је граничним питањима и апоријама везаним за ово подручје, гдје нарочиту пажњу с теоријског аспекта заслужује расправа о модалној изградњи требања, а у првом реду је заступљено “телеологијско узајамно дјеловање и преплитање финалних и каузалних низова”. За Хартмана је човјек као особа предмет етике, а његови трансцендентни акти су оно што подлијеже вриједносном суду, односно они су предмет просуђивања.
Трећи дио своје етике Хартман је посветио слободи воље и о томе елаборира своје ставове у оквиру ‘метафизике морала’. Занимљива су његова одређења моралног бића: “Ћудоредно биће није ни бог, нити држава, нити било што у свијету, него једини примарни носитељ ћудоредних вриједности, човјек” (Хартман, Н., 2003; 226). Оно што посебно наглашава Хартман састоји се у тврдњи да је слобода моралне особе етички нужна.
Хартман оцјењује живот модерног човјека као врло непогодан за размишљање и мир. Тај нови свијет пожурује људе, условљавајући их да се међусобно боре, такмиче „без циља и промишљености“. Онај ко посустане у тој свеопштој јурњави, тешко да је у стању сустићи друге који јуре. У тој потјери све је мање времена за дубинско улажење у ствари, и посредством тога и осјећај вриједности све више блиједи, остављајући човјека да живи површно, и да се одушевљава сензационалним. Такво „благо гребање“ човјека по површини рађа у њему потребу за сензацијом, како би одржао корак са надолазећим реалитетним оквирима, без остављања каквог дубљег трага или заузимања каквог стабилног стајалишта од кога би било могуће градити смисао. Погубност овакве ситуираности човјека огледа се у творењу врлине у домену контекстуалности. До таквог човјека мало шта допире, скоро ништа га не потреса, и управо због тога се губи основа осјећаја за заједничко добро. Модерни човјек остаје неспособан за одушевљавање, он, умјесто тога, остаје изван свега, чиме се, према Хартману, заправо „скрива његова унутарња празнина“.
Људима новог доба, што Хартман суптилно наговјештава, недостаје прилика да пропадну у властите бездане, како би се, можда, некада, из тога развио један стабилан етички оквир, који омогућава континуирани развој у свим правцима људског организовања, односно дјеловања.
Nicolai Hartman: „Etika“ , Naklada Ljevak, Zagreb, 2003.