ОЧИ У ОЧИ СА САМИМ СОБОМ
Дани су пролазили. Био је четвртак који је по свему личио на понедјељак, уторак, сриједу, на прошлу годину, на претходну деценију… Само су саобраћајани знакови блиједјели под агресијом ултраљубичастих зрака Сунца. То никоме није било важно. Нико није цијенио нити уочавао знакове… Зато су сви погрешно скретали…
Аркадије се кроз сјећања шетао балконима прошлости, емоционално бос, кроз једва освијетљене менталне галаксије, пушећи солидно уролан џоинт. Налазећи се у огртачу времена, враћајући се заборављеним тренуцима младости које је проводио по насипима, парковима, сокацима, хаусторима, напуштеним зградама са слободним и неслободним дјевојкама које су сада претежно или овиснице за које не постоји нада или мајке неким клинцима, нечије супруге. Али га је у том налету емоција прошлости прекинула бујица мисли која се без најаве сручила на лилваду разума. Узео је оловку и папир те је почео да пише:
Молитве Човјечанства нису и моје молитве… Живот чине ријетки тренуци усхићења, само се због њих и живи, све остало је небитно и безначајно. Колико гадарија и гупости човјек мора да истрпи за неколико значајних тренутка… Али шта да ради онај који нема никакве тренутке? Зар да се сведе све на биологију, на нагоне? Не схватам такву сврху и оправдање постојања човјека. Све жели бити живо, нико не жели да умре. Али зашто, чему све? Шта је нада у вјеру приликом корачања по клизавом путу будућности који се простире испод људских стопала?
Шта знамо о ичему? Када се понекад „случајно“ нађемо пред разбијеним огледалима и када се погледамо очи у очи, углавном се кукавично окренемо и побјегнемо у сигурно наручје баналног живота, не желећи да видимо своја изломљена лица прљава и уморна. Тужна и несрећна. Безнадежна и кисела. Плашимо се сопственог погледа у којем се крије истина о нама самима…
Мада се понекад питам да ли и читање књига, музицирање и креативан рад воде нечему значајном и одредивом… Ма… све што човјек уради је обична заблуда. Издаш збирку пјесама, издаш роман, снимиш музички албум, имаш породицу, родиш дјецу, изудараш послодавца, проведеш неколико дана на психијатрији, а сутра те без обзира на све дочека вишецифрени рачун за гријање, позив од суда за бракоразводну парницу и двије опомене за предискључење за струју… Е, то је живот.
Затим је нагло застао са писањем, почешавши се по лијевом образу. Одложио је блок и оловку, наслонивши се на столицу, а онда би свој збуњени, искривљени и озебли поглед, који је довољно говорио о његовом стању упутио ка звјезданом небу кроз тешки ваздух, гледајући у неодређену тачку у бесконачје простора.
Живот је обиловао добрим и лошим сјећањима. Многи детаљи из сопствене прошлости углавном су бивали заборављани. Човјек никако да научи како да се понаша и поставља према одређеним стварима и вриједностима, никако да понешто научи из њих. Али оно што је сигурно, поједине сцене никада се не заборављају током живота, урежу се тако дубоко као давно завезана жица око стабла које и даље расте. А многе ствари које само испаре из сјећања, испаре зато што и нису толико важне.
Током дневне шетње градом, Аркадије је пролазио покрај Храма С… стршио је високо изнад земље са својом огромном куполом на којој се истицао крст. Звонила су звона. Људи који су се у том тренутку затекли у близини храма поклонили би се и прекрстили, са изразом страхопоштовања на лицу гледајући према небу и крсту. Можда је сав тај ритуал имао смисла. Али Аркадије то исто није учинио.
Мало прије храма поред клупа је угледао групу тинејџера, средњошколаца са торбама на леђима, обучених у црне мајице, црне хлаче и чизме, који су свирали гитару и пјевали добре старе рок пјесме које зна сваки иоле ментално здрав и исправан човјек. Задивљујуће је било то што су сви заједно уживали картоне пива и гитаре, радујући се и пјевајући, удишући сваки трен слободе, не знајући да их иза угла времена чека живот, то одвратно чудовиште са својим широм отвореним чељустима. То га је сјетило на његове студентске дане када је са својим најбољим пријатељем свирао на клупама од класике до рокенрола, пијући пиво и уживајући младост и неспознају живота, мислећи да свијет чека на њих. Истовремено привлаћечи пажњу поједних пролазника који су мислили да свирају за ситниш, али када би видјели да се испред њих не налази никаква капа, крпа или стољњак, још би се више зачудили. Било им је чудно да постоје људи који просто уживају свирајући гитаре у парку и пијући пиво, изгледајући сасвим безопасно и срећно. Било је и пролазника који су онако згранути и са гађењем гледали, који нису могли све то да разумију. Тих дана на телевизији, Аркадијев пријатељ је сасвим случајно гледао некакву емисију о култури у којој је гостовао тадашњи министар културе. Говорило се о „продуховљености“ народа и нације.
Министар је причао и споменуо како је видио двојицу младића у парку како свирају гитаре, док је шетао са супругом, и да је застао, примијетивши да нико од пролазника није обраћао пажњу на свирање. Ако је неко и гледао то су били подругљвиви подвизи и згражавање. И њему је било јасно о коликом степену просвећености и културе се ради…
Било је нешто ситно иза поноћи. Тишина је била прегласна у ушима, потпуно мртва, без дашка мириса, без икаквог гребања, шкрипе, људских корака или приче. Поглед се пружао према Сави, гдје су се множили милиони комараца, тамо гдје су рибари држали своје дотрајале чамце и у њима распаране мреже. Било је свјеже и угодно. Са сјевера се у благим таласима сручивао повјетарац који је расхлађивао завреле зидове зграда и асфалт који је исијавао од врелине.
Сједећи сада на изнајмљеној и маленој тераси гарсоњере, пијући пиво и пушећи цигарету, схватио је, једино што уистину вриједи када су у питању студирање и сва та исфорсирана акција младог човјека везана за то, јесте то што човјек упозна много људи, од којих се само неки искристалишу као праве личности и добри људи и који постану прави пријатељи, јер човјек без пријатеља као да није жив. Али живот узме маха и све поквари. Била су то времена формирања личности, вријеме наде и вјеровања да је свако битан, да свако има своје мјесто и да има некакав посебан значај. Сјећао се и врелих љета које су проводили по јадранској обали у Црној Гори, без пребијене кинте, али срећни и задовољни у својој материјалној неимаштини, богатог и креативног духа. Имали су свако по своју гитару коју су им још у средњој школи купили њихови родитељи и оне су им биле довољне. Једне вечери док су свирали десило се нешто што ће памтити читав живот. Људи су шетали са дјечицом или без њих, адолесценти, млади парови, млади слободни људи, а онда су застајали и застајали. Није било мјеста, настало је запушење на шеталишту, стајали су иза клупе на којој су они свирали. Окупило се близу сто људи. Били су поносни, срећни и славни. У овом полуобавијештеном друштву то им је вјероватно највећа слава коју су имали као умјетици. Непознат човјек који је неколико узастопних вечери долазио са својим клинцем да их слушају донио им је по двије лименке хладног пива. Није било нешто, али је било више од симболичности. Човјек се препознао. У очима му је све писало. Имао је оно нешто дубље испод површине, испод кожног омотача, језгро интелигенције одвојено од стомака и дроба.
Имао је сина за кога није хтио да постане олигофреничар па је долазио са њим да му непосредно усади потребу за вишим нивоом свијести и културе од Гранд параде, дневника и временске прогнозе.
Имали смо само пар вечери за нас… вукло се Аркадију кроз главу.
Увијек се на мору упознају неки искривљени, необични и помјерени људи, мушкарци и жене исфилтрираног разума с којима се човјек зближи, јер је сличан њима, а ако још имају нешто новца па им се свидиш, живот је претваран у рај, забаву и незаборав. Шта да се ради, студенту је све дозвољено, да се сналази како зна и умије, па и да жица за каву и пиво.. За студента не постоји Бог, све је дозвољено, јер је то једини интервал живота када се живи најслободније, све што дође послије студирања је помирење са почетком смрти. То је тада имало значаја и вриједности, али неке ствари човјек прерасте и похрани у кутију сјећања коју више и не отвара тако често, јер се у свему томе не препознаје од ожиљака живота.
Све се ово не може наћи у универзитетским књигама. Али најбољи студенти, они са високим оцјенама, изузетно просјечне, неријетко и исподпросјечне интелигенције су били досљедни дисциплини, поштујући рецепте својих родитеља и других полуобавјештених ауторитета, говорио је тада Аркадије.
Сложићете се са Аркадијем, јер и ја се слажем, живот и ужици не уче се из књига, већ живљењем живота. Знање је тек малени сегмент за касније отјеловљење унутрашњих способности. И ако ћемо искрено, није студент онај који није завршио бар једном у хитној на испирању желуца, који се није у зору пробудио покрај дјевојке габора без прва два зуба, коју је покупио на некаквој журци или покрај пруге са догорјелим џоинтом у руци и ко није упражњавао ништа више од стручних књига, читаонице и високог просјека…
Увијек су то била невјероватна љета, зато су се и памтила.
Док је гледао у звијезде и ведро небо, сјећајући се предивних слика и урезаних пејзажа у блокове мозга, изнад његове главе ниоткуда створили су се шишмиши. Њих неколико, и није то било први пут, десило се прије десет дана, а онда послије тога сваки дан. Из дана у дан било их је све више и више. Нису нигдје другдје људима долазили на балконе већ само код Аркадија. У почетку он томе није придавао значаја…
Брзим и рефлексним реаговањем Аркадије је пао са столице држећи руке преко лица и главе, срушивши конзерву пива, док је цигарета отишла под кутије које су се налазиле на балкону и које су наравно почеле да горе. Страхујући да ће му агресивна мала створења улетјети у очи, брзим покретима папуча које је носио на ногама угасио је ватру и пузећи ушао у стан, затворивши прозор. Срце му је тукло. Шишмиши су се ројили и ударали у стакло на прозору.
Шта хоће ови вампирски створови од мене, питао се запрепашћено и срдито.
Поред свих животних глупости које ме сналазе, сад морам још да се плашим шишмиша и да проналазим начине да их се ријешим. Већ ме данима смарате и не дате ми да на миру проводим ноћи на балкону, проклети били! Хоћете борбу? Е добићете је. Објављујем вам рат скотови мали, узвикивао је на сав глас док су шишмиши атерирали на његов балкон.
Висили су на конопцу за сушење веша. Било их је сигурно преко стотину и број се повећавао. Одлијетали су и долијетали.
Аркадије се питао како се изборити са њима. Шта урадити? Како их се ријешити? Прво што је помислио било је да узме пуну кофу вреле воде, да отвори прозор и да их заспе, али је водио рачуна о томе да их је тешко све погодити одједном, а ни мале звијери нису баш наивне. Затим се сјетио плинске боце, али то је представљало изузетно велики ризик. У неке ствари колико год знали са њима баратати боље је не дирати. Зло се дешава у секунди. Минуте су пролазиле, а они су се ројили.
А онда одједном, сам Господ зна како и зашто, упалила му се лампица. Сјетио се, како је враћајући се данас из града угледао акумулатор покрај контејнера.
Сумпорна киселина. То је то. Спалићу их киселином, узвикнуо је као да је све готово, као да је већ однио побједу.
Пиштољ на воду! А откуд ми сада пиштољ на воду? Па да, како сам глуп и спор, дракстор који ради цијелу ноћ, тамо гдје редовно у вријеме када сви спавају и спремају се за своје сулуде походе купујем капи истине која лажу. Они имају играчке за дјецу, сигурно имају и пиштољ на воду…
Одмах по идеји, Аркадије је обукао јесењи мантил, јер у њему није баш вруће, ставивши на главу стару капу коју је затекао у стану и изашао вани, вјерујући да га вампирска створења неће напасти испред зграде. Претрчао је улицу нашавши се пред драгстором 24х и покуцао на малени отвор, нешто као прозорчић, који се налазио на вратима. Убрзо се појавила дјевојка која је радила у ноћној смјени.
„Добро вече, комшија, Боже! Како сте се то обукли, зар вам није вруће?“ Непријатна тишина између њих скинула је осмијех са лица продавачици, која је додала:
„Није важно…“
У том је прекину Аркадије, сав задихан окрећући се иза себе и гледајући у небо, мислећи да су га пратила мала агресивна створења.
„Не, не треба ми пиво, не могу сад да вам објашњавам…“, толико је тешко дисао да није могао да заврши реченицу.
„Аркадије“, знала му је име, сви све о знају о свима, помисли Он.
„…Јесте ли добро, као да вас неко јури, блиједи сте, мучи ли вас нешто?“.
„У реду је све, нико ме не јури“, одговоривши већ ознојен и бришући се.
„Па шта требате“, упита га продавачица.
„Требам пиштољ на воду“, сав озбиљан одговорио је Аркадије.
У том тренутку поглед дјевојке се заледио. Није морала проговорити ни ријечи. Наравно да у ово доба ноћи није очекивала никог ко ће јој доћи обучен у јесењи мантил носећи на глави капу на мале меде и да јој тражи пиштољ на воду. И сам писац није могао да вјерује када је сазнао овај детаљ па га је због необичности одлучио уврстити у ове редове.
„Пиштољ на воду“, још више се зачудила избечивши очи.
„Да, треба ми пиштољ на воду, видио сам да имате играчке за дјецу“, био је увјерљив Аркадије.
„У реду, донијећу вам, али шта ће вам пиштољ за воду“, упитала је Аркадија окрећући се и добављајући пиштољ са сталаже.
Аркадије, без обзира што је био потресен цјелокупном ситуацијом, ипак је остао трезвен носећи још увијек ону маску на лицу што му ништа доброг није донијела. Али човјек увијек вјерује у чуда па не одустаје. У свакој ранијој и другој прилици рекао би јој нешто што јој се не би свидјело и што би памтила цијели живот. Поприлично добро се снашао иако прво што је хтио да јој каже било: Шта те боли брига зашто ће ми пиштољ на воду, брини се о себи…
„Дошла ми је у госте моја рођакиња из Б… са дијететом, мали не може да спава, има пет година и хоће с балкона да пуца из пиштоља на воду. Ни мени се не спава па се играм с њим. Знате каква су дјеца, ваља им угодити.“
„Наравно, дјеца су прави догађај у животу.“
„Колико кошта?, упита Аркадије.
„Четири евра.“
„Изволите пет, задржите кусур. Лаку ноћ!“
„Лаку ноћ, срећно са игром!“
„Хвала.“
Мислио је у себи Аркадије, Срећа ће ми дефинитивно требати. Пут од драгстора до зграде поново је претрчао. Акумулатор је био покрај контејнера. Покупио га је и кренуо у стан. У улазу је срео комшију Петра, старијег господина у пензији.
„Добро вече, чика Петре“, рече Аркадије.
„Добро вече“, сав зачуђен одговорио је дјед, буљећи у њега као да је видио Исуса, крстећи се.
„Зашто тако изгледаш, шта ће ти акумулатор, па ти немаш ауто колико ја знам?“, зблануто га је упитао чика Петар.
Колико бесмислених питања, зашто људе увијек интересује ко шта ради, ко шта носи, зашто се неко облачи како хоће? Имају ли људи своје животе? питао се Аркадије.
Људи се увијек чуде свему што није уобичајено, то је доказ колико воде сиромашне животе, без динамике и дешавања. Нормалним људима се овакве ствари дефинитивно не дешавају.
„Ма нешто експериментишем, лаку ноћ“, одговорио је, а онда се само окренуо и ушао у свој стан.
Још увијек су били ту. Та досадна мала створења. На балкону их је била права војна армија. Одложивши акумулатор, Аркадије је одмах отишао у купатило по лавор и вратио се у собу. Ножем је одврнуо чепове на акумулатору, а затим претходно узевши гумене рукавице за прање купатила, окренуо акумулатор и сав садржај сумпорне киселине истресао у лавор. Отпаковао је пиштољ на воду, отишао у кухињу по шољу за каву и почео да сумпорну киселину сипа у пиштољ за воду. Након што га је напунио, требало се још додатно заштити и кренути у одбрану станишта које није било његово.
Поново је обукао мантил и ставио ону исту капу коју је носио када је ишао да купи пиштољ на воду. Да би заштитио очи узео је сунчане наочале које је носио љети. Борба је могла почети. Била је то битка за простор, за ваздух, за побједу.
У десној руци налазио се пиштољ за воду напуњен до врха сумпорном киселином. Пришао је балконским вратима и отворио их. Неколико их се сручило на Аркадија. Он их је лијевом руком покушавао отрести са себе. Свом силином почео је да шприца по њима. Испуштали су нервозан и пискав звук који се није могао слушати. Падали су по балкону, неке је газио бранећи се од немани. Шприцао је, могло се чути како их једе киселина, падали су и одлијетали. Аркадије је узвикивао:
„Ево вам, зашто бјежите? Бојите се?! Дођите звијери вампирске. Хтјели сте рат, ево вам! Све ћу да вас побијем!!!“
Шприцао је док није нестало киселине из пластичног резервоара. Бјежали су. Уистину су бјежали. На десетине су лежали мртви на балкону. Многе је хватао са штрика лијевом руком и бацао их као кликере. Када је уочио да их је све мање и да се повлаче, ухватио је једног поново у лијеву руку и окренуо га према себи. Помислио је: каква мала створења.
Пуштао је пискав звук који је иритантно одзвањао у ушима, покушавајући да се отргне из Аркадијевих руку.
Зијевао је хтијевши да га угризе својим оштрим и маленим зубима који су сијали као звијезде на небу. Аркадије га је погледао у крупне очи и одједном се сажалио над њим. Угледао је у његовим очима страх за живот који се може видјети код сваког живог створења када се нађе у сличним ситуацијама. Заробљен од човјека. У шаци, без излаза и спасења. Страх је био оправдан и разумљив. У Аркадију се тада нешто сломило. Уствари, све се сломило. Испустио је пиштољ на воду, није могао да вјерује шта ради.
Чооовјеечеее, какав сам ја монструм, исти сам као сви други људи! Убијам недужна створења. Човјече, ти си убица, ти си људи! Погледај шта радиш скоте! Побјеснио је и почео да јеца, дерући се на балкону хватајући се за главу.
Свјетла на околним зградама су се палила, људи су излазили на своје балконе и извиривали на прозоре.
Гледао га је немоћног у својој руци попуштајући стисак својих шака. Затим је пустио маленог шишмиша који је нестао у гротлу мрака. Сви су нестали. Завдао је мир. Мир који се затиче само на гробљу, међу споменицима. Текле су сузе истине. Под ногама су стојали мали лешеви. Осјетила се крв. Аркадије је покушавао да се сабере и примири, док му је његова свјесна страна разума објашњавала:
Да ниси ти њих они би тебе…
Док је престајао да јеца у њему је још увијек сијала бакља жалости због геноцида над тим малим немоћним створењима. Борба је добијена, али мислио се Аркадије:
Шта ако су само привремено отишли па се врате у још већем броју, љути и наоружани оштрим зубима желећи да продуже рат. Па зашто и не би, ја то заслужујем, побио сам сву њихову браћу и сестре. Ко се не би вратио и убио због свога брата или сестре? Ко? Да ми је знати ко?
У његовим маленим очима видио је себе. И Аркадија је живот држао чврсто у својој шаци која је ријетко попуштала стисак.
Након што је ушао у стан и затворио све прозоре, скинуо је са себе мантил, капу, сунчане наочале и легао на кревет јецајући.
Ноћ је остала мирна. Чекајући почетак краја, заспао је. На његовој емотивној и измученој души остала је неутјешна савјест.