Разлика је у томе што умјетник за разлику од обичног човјека никада не спава, он и сну ствара.. Умјетник је човјек који је вјечно будан, ходајући ходницима сопствених немира. За њега је природа неисцрпан извор идеја које се искристалишу у свакодневним појавама. Умјетник има око које види у најцрњем мраку сваку стазу по којој хода. Он опажа оно и што сви видимо, али на сасвим другачији (понекад за обичног човјека и болестан начин). Зато умјетници неријетко завршавају по страни, на маргинама друштва напуштени и заборављени док се неко не сјети да од њихових дјела може да се извуче материјална корист. Важно је схватити да Умјетност сазнаје оно што већ знамо, али на сасвим другачији, узвишенији начин. Продукти умјетности нису ништа ново, већ све оно што је присутно, само различито обучено и опипљиво. Она нас обавјештава да постоје енергије, свијест и ствари ван нашег дијеловања и утицаја.
Живот је релативно одвијање материје за које се не зна кад може промијенити правац деловања, а Умјетност је најузвишенији потомак природе који открива канцер који је узрок промјене правца дијеловања живота. Зато умјетници углавном имају развијену Свијест о постојању Бога. За њих је умјетност доказ да он заиста постоји, јер Бог је доказ Умјетности… То је Оно узвишено и божанско у бићу што се не може научити или постепено усвајати. Умјетност се рађа са човеком, она је Божанствени дар, доказ да постоји узрочност између настанка и престанка живота, а временом се само открије или не открије. Сигурно и данас постоје велики умјетници за које се не зна, или зато што они тако желе или зато што немају среће, па сједе негдје под дрветном питајући се ко то слика безбојне и јефтине пејзаже и боји их блиједим бојама са скупим кистовима…
Сваки умјетник је срећан у свом индивидуалном свијету. Несреће их стижу тек кад кроче у рационални и глобални свијет гдје их нико не признаје као нормалне људе. Тад на сцену, у умјетнику, ступају у ринг интелигенција и разум, без рукавица. Чисти у својој намјери да једни друго подчине. Разум обрађен ауторитативном снагом и захтјевима друштва и интелигенција као унутрашња, самодостатна креативна бакља.
Али и умјетник, донекле помирен са базичним животом, јер је то основ припадања и реализације, бива свијестан да Интелигенција без разума води најчешће у беспуће, бесмисао и понор живота гдје крај дође прије почетка, у једно дубоко понирање ка дну океана на којем леже сандуци неодговорених питања. Међутим, уколико разум спутава интелигенцију у којој је резервоар пун креативног горива, тада долази до стварања искре и запаљења што може имати негативне посљедице како за умјетника, тако и за околину.
Зато је тешко избалансирати умјетника са реалним свијетом, са оним што стварно јесмо. Хитлер је био геније, само у погрешном правцу. Стаљин такође. Геније је Никола Тесла, Достојевски, Јуда, Исус Христ, Мухамед, само свако у своме правцу. Револуционари. Сви су имали изоштрена ментална чула, али различитио усмјерена. Сходно унутрашњим поривима, настајала су достигнућа у науци, књижевности, религији, а која су исписала богате, трагичне, крваве, манипулативне странице историје које нас узалуд уче какви треба да будемо да нам се не дешавају константно исте ствари…
Док је Аркадије записивао своје мисли, пришао му је старији човјек нескладно и необично обучен, прекинувши га у писању. Носио је зелени офуцани сако, испод њега неопрану црвену кошуљу са нараџастом краватом, хлаче на пеглу које су биле увучене у гумене чизме . Из њега је сукљао алкохол у комбинацији са црвеним луком. У руци је држао Камијев Мит о Сизифу. Обратио се Аркадију:
„Људи се лоше хране, користе лоше стимулансе…“
„Молим?“ збуњено је одвратио Аркадије.
„Кажем: људи се лоше хране, користе лоше стимулансе.“
„Како то мислите?“ обазирао се А. гледајући час у људе час у човјека.
„Срећни су, погледајте им те неинспиративне осмијехе. Њихова духовна импотенција задивљује. Овде су због статуса и новца, то им је примарни циљ, ништа не знају, ништа не разумију, ништа не читају, ничим духовним се не баве. А ако и читају какве књиге, то су све некакве глупости новог доба.“
„Слажем се са вама, господине“, одврати Аркадије изгубивши дах, те настави након што је поново дубоко удахнуо: „Само сте се створили, изненадили сте ме својом… Како се зовете, ако могу да знам…?“
„Зовем се Лазар. Примијетио сам те по парковима у центру. Они су и моја станишта“, одговорио је некако несрећно.
„Паркови су лијепа мјеста за тишину и одмор, нарочито када се човјек искључи“, осмијехну се Аркадије те додаде упутивши поглед према ходнику из ког је требало да се укаже Марина: „Ви сте у праву, само се бестселери читају, а заиста су ријетки који испливају с разлогом на површину. Свуда су само такве књиге, без значаја и вриједности, изложене по ударним полицама књижара и библиотека. Написане да се људи само разоноде, а да се не замисле над реченицама прочитаног Толстоја или Достојевског морате тражити у подрумима у прашини на којима спава мама паук у паучини и чува своју намножену дјечицу.“
У том је господин благог осмијеха, додао на све оно што је Аркадије изговорио, а затим се окренуо и отишао у непознатом правцу:
„Ни ја, наравно, немам ништа против тих књига. Живјели бестселери!“ продерао се наставивши: „Нису то уопште лоше књиге, увијек су добро дошле у нужнику када нестане тоалет папира. Треба их имати за нужду. Наравно, за крајњу нужду.“ Аркадије се тада заиста насмијао од срца. Праснуо је у такав смијех да су му се трбушни мишићи згрчили, помисливши:
Какав лик! Ово је засигурно некакав сулуди и самостални истјеривач правде у умјетности. Господин Кантар квалитета…
Замисливши се над његовим ријечима, и сам Аркадије је дошао до закључка да људи ништа не раде на својој духовној преобразби:
Како неко може да се духовно уздигне читајући разноразне приручнике за љубав, добар секс и слично, све те комерционално-манипулативне књиге… Људима је заиста само важно да су ин, тада су најсрећнији. Овакве књиге им не умарају мозак, па већ олабављене нервне спирале код таквих читалаца бивају још опуштеније… Нема самозапиткивања, нема умарања, нема депресије… Шта би им се десило да узму читати класике књижевности која је више од филозофије? Све је то претешко за њих… Чуј, крајњу нужду, какав лик. Ха ха ха…
У том се појавила Марина прекинувши Аркадија у његовом унутрашњем монологу.
„Нешто ти је смијешно?“ упита Марина гледајући га збуњено.
“Каквог лика сам сада срео. Уствари, он је нашао мене. Управо је отишао, не би вјеровала. Кратко смо причали, тек пар реченица. Каже како је бестселере добро имати за крајњу нужду у тоалету.“
„Ха, какви тебе ликови спопадају…“, насмијала се Марина млатећи главом лијево десно, додавши: „Али је у праву, каква патетична срања људи пишу и читају, да се згадиш.“
„Тачно је, али свака књига има своју публику, људи читају само оно што могу да схвате. Не можеш очекивати да некакав богати, елитни, добро ушушкани члан друштва или спонзоруша маникирка читају било шта значајно за књижевност, а нарочито нешто попут Балзака, Чехова или генија Достојевског“, оштро је отпустио из себе Аркадије.
Па и не доликује отмјену свијету да се много занима за књижевност.1
„Ма да ти кажем, много је оних који и читају квалитетну литературу, али ништа од тога не допире до њих како треба или чак никако не допире“, изговори гласно Марина гестикуирајући рукама.
„То бих ја назвао сулудо утрошеним временом, боље да су залијевали цвијеће у башти за то вријеме. То су људски облици који купују књиге више из разлога да их имају на сталажама, па када дођеш код њих да изгледају…“, на трен је застао тражећи ријеч која одговара опису, а онда је наставио сјетивши се: „…да изгледају интелектуално и академно, јер је то једини начин неафирмисаних да се приближе вишем сталешком нивоу које продаје слику о властитој просвећености. Али оно што не разумију јесте то да врло брзо буду откривени. Тамо гдје нема воде, ништа и не излази са извора. На њега се више нико не враћа, јер човјек остаје жедан…“
Видјевши да се Аркадије потпуно дао у говор о књигама разматарајући и разграничавајући шта ваља, а шта не ваља од литературе, ко чита, а ко не чита, Марина га прекину својим танким гласом:
„Хајде да више не причамо о књигама… Хајде да изађемо испред позоришта, да сједнемо испред на клупу.“
„Свиђа ми се идеја“, рече Аркадије озареног лица.
Вријеме је било пријатно. Дувао је лагани повјетарац. Људи су шетали, аутомобили су пролазили, кроз ваздух су пловиле птице. Сјели су једно покрај другог. Нико ништа није проговарао. Завладала је непријатна тишина која би увијек позивала на било какву ријеч, било какав звук, покрет тијела или поглед очима, само да прекине непријатност која довољно казује о чему се заправо ради. А онда се ненадано, као сирена из мора када искочи на стјену, Марина приљубила Аркадију испред лица желећи да га пољуби. Додирнула му је доњу усну својим уснама. Аркадије се нашао помало збуњен, али свјестан ситуације којом је требало овладати. У њему су се породили осјећаји који враћају у живот. Али оно што је изненадило Марину у том трену била је Аркадијева констатација:
„Човјече, ти си тако недохватљива. Мрзим твоју љепоту и дубину твог погледа. Не знам како бих те уживао. Толико си грациозна и свемоћна. А да се не љубимо…?“
Рекавши то Марина устукну од Аркадија, мада је још сједила покрај њега, али у потпуној невјерици шта јој говори, да би прије неголи је она ишта рекла, наставио:
„Не гледај ме тако, знам како звучи, али дозволи да ти објасним. Ако се препустимо оном животињском у нама…, мислим, ако се нагонски будемо конзумирали, нестаће овај предивни Божански осјећај. Ракао бих осјећај заљубљености. Ти будиш њен дух и не желим да престане.“
У први мах уопште није одговорила, нити се могло назирати да ће било шта одговорити. Само је ћутала и гледала у небо кроз Аркадија, лица препуног загонетности и невјерице.
За њега, поред свих пролаза кроз ходнике људских односа, креативне глади и искуства, заљубљеност је била највиши идеал. Поред умјетности, она је била једини овоземаљски начин и механизам ослобођења и сигурног уточишта. Стање емоционалног узвишења које води на прави пут удаљавања од досадног и тривијалног живота. Заљубљеност је сматрао коријеном креативног стабла на коме израстају извитоперени и никада досегнути плодови маште, засновани на болу, ишчекивању и патњи.
Мада је заљубљеност често код умјетника кулминирала алкохолизмом и дубоком депресијом која неријетко води у скретања, али из ње су се могле црпити осјећаји који не расту нигдје у природи осим у човјековој души.
Марина је врло брзо испустила своје ријечи базиране на чуђењу, гестикулирајући својим мршавим и меканим рукама:
„О чему ти причаш? Свиђаш ми се баш такав, луђаће! Хоћу да ме милујеш, хоћу да ме љубиш, грлиш ,додирујеш, хоћу да исисаш сву страст и воду из мене. Али тај осјећај заљубаљености, ако икад и постоји у нама свеједно кад тад престане и испари, зашто се онда борити против сопствене природе, сопствене биологије?“
„Није то никаква борба. Немој да ти то буде психичка слабост над нагоном, ништа чему би се супроставаљала. Нека ти то буде осјећај побједе, осјећај нуле, осјећај бесконачности који траје до ништавила. Ако се будемо конзумирали тај осјећај ћемо само оскрнавити и то више неће бити то, као Сфингин нос у Каиру на Гизи. Кад се осјетимо и испреплетемо једном, више си нећемо ништа значити, угасићемо у нама осјећај дивљења који осјећамо једно према другом. Проћи ћемо једно покрај другог и наставити даље. Нестаће емотивне инспирације, бићеш ми као све жене, а то ниси. Не желим да се то деси одмах. Желим остати и бити заљубљен у тебе. Желим да траје“, рече Аркадије бранећи своју идеју која је лежала у жељи да тај надразумни осјећај влада дуже његовим бићем.
„У реду је то што говориш, али шта ако с моје стране није толико јак осјећај заљубљености, можда би ми се пробудио тек након што бисмо конзумирали секс. Ти ми се много свиђаш тако тајанствен. Необичан си и мрачан, поносан са својим мислима. Нарочито сада, додирују ме твоје ријечи. Оригиналан си и управо зато те желим. Ваљда је однос двоје људи више од секса, али без секса двоје не штимају“, говорила је Марина већ помало узнемирена.
„Секс није споран, њега сви упражњавају. Људи, млади и стари који се осјећају још као млади, животиње, инсекти, али сви они то раде инстиктивно. Људи се сексају само зато што им је досадно и што осим нагона за размножавање немају ништа више. Секс је јефтина роба која се купује, као свака друга роба која се скупо плаћа, јер је јефтина. Мрзим јефтиноћу. Ја хоћу да будем заљубљен. То је осјећај над осјећајима. Осјећај награде за менталне висине, а који се не може купити. А биће као човјек памти осјећаје, из њих учи. Хоћу да траје, јер оно што немаш драго ти је, о томе сањаш и машташ. Попуњаваш тиме рупе у зидовима мрака. Зато нећу да те имам тјелесно, хоћу да те сањам и маштам. Хоћу да те немам, како бих те више желио имати.“
„Изненађујеш ме, наилазила сам на различите мушкарце, који не виде жену даље од дупета и груди и оне који су имали заиста нешто у глави, умјетници, писци, али ти ме очараваш, можда се заљубим у тебе и твоје болесно размишљање. Почињеш ми се стварно болесно свиђати. Можда бисмо се стварно могли супроставити биологији.“, говорила је већ помало увјерена да је сасвим исправно супроставити се нагонима.
„Вјеруј да треба, пустимо да траје овај осјећај, а када нестане онда ћемо се тјелесно конзумирати док нам гениталије не откажу.
Ти ниси жена, само си у њеном облику, ти си Природа која је прелијепа. Биће као ти мора да буде више од сексуалног објекта. Хајде сада да се напијемо и препустимо ријекама наших мисли“, рече Аркадије загрливши је.
Имала је косу меку као памук. Мирисала је опојно, била је као опијум разума. Интелигенција је коначно могла да завлада.
„Хајдемо да се напијемо, знаш ли неко добро мјесто?“ упита Марина. „Знам, устај! Идемо! Биће нам одлично, нарочито сада када је сумрак.“ Устали су обоје покупивши своје торбе и упутивши се троторатом према тајанственом одредишту.
________________
1 Реченица из романа Идиот Фјодора Достојевског; изговара је лик Коља понукан разговором који се водио о Пушкиновој књизи.