МАТИЈАШ ЧАК, ТРЕНЧАНСКИ.
ПОГЛЕД С ТВРЂАВЕ
Ја, господар
Вага и Татре, угарски племић
Из Задунајска и побочни наследник
Моравских кнезова, сазидах овај град
Тако да непријатељска рука, сабљом и копљем,
Дотаћи ме не може.
На брду понад реке, на раскрсници
Трговачких путева, подигох тврђаву
Са које поглед пуца на све стране света.
И усред тврђаве начиних кулу,
Високу 39 метара, са које видим
Прошлост и будућност.
Не знам ја откуда се ова сила
У рукама мојим сабра, али Римљани су свој камен
Мени оставили, а на њему трагове богова које су
Са Тибра, на штиту, довде изнели. А онда,
Романска ротонда је молитве утврдила, у њима благу реч
За кости на зидинама и под кулама расутим.
Не дрхтим ја над кардиналском анатемом
Баченом ми за врат, не цепам прса јуначка
Између угарског и чешког краља! Шта је било,
Било је! Али, ја се тресем кад погледам у будуће дане,
А тамо сам сасвим нем, без речи о томе
Ко сам и шта сам, шта желим и чега се бојим.
Нико ме тада по темену, пре починка,
Помиловати неће и прошаптати да није грех
Што волим лов и топлу девојачку постељу.
У будућности бићу само тужни помен
На обласног господара и његов посед.
Бићу само словни запис мрких хроничара.
У књигама паметара само ће се рећи
Да тежину сенке од Будима до Прага
Не хтех на леђима изнети. Склањах се
Од стрела које до врха куле добацити могу:
Оне ми рану начинише тешку, због њих
Мртав болујем.
А са тог, рањивог места, у даљини
И измаглици, видим: град мој Тренчин велики постао,
Ноћу светли као бакља. Некакве кочије без коња
И волова промичу улицама, људи без сабље о појасу
Ходају, жене пред мушким погледом
Не обарају очи смерне.
Подигох кулу са које
Четири гледам стране света,
А уз то прошлост и будућност.
Све то видим, а не знам шта ћу са тим знањем,
Ја, господар Вага
и Татре.
МОЛИТВА ЗА ПОСЛЕДЊИ ГРУМЕН
Господе,
Кад ми дође судњи час,
Допусти да по смртног џелата,
Као татарин с књигом у бисагама,
Пође моја супруга мила!
Јер на том друму
Она ће већ наћи неке базаре,
Радње и робне куће, неке распродаје и акције,
Па ће путујући у вечност
Застати пред излозима шареним.
О, каквих ђаконија и ситних
Лепота на свету још увек има!
А ја ћу, с душом у носу,
Све чекајући одсудни час, тиху радост
И лакомислено спокојство љубити у руку.
Још који радосни грумен ваздуха,
Са знојем и сузама, са болом и патњом,
Као чисти гутљај поезије
У тело ломно
Унети!
Из књиге Огледала ока недремана, Лагуна, 2019.