…Крај је 2020. године и туробно је вријеме…
Иако увертира звучи као да слиједи описивање слијетања првих људи на неку од недовољно испитаних планета, посриједи није ситуација ни слична таквој. Двије двадесетке ипак нису донијеле много доброг људској популацији (како за кога, казаће неки). Чак ни нумеролози (уколико још неко вјерује у исте) нису могли предсказати све тајне и изазове које нам спрема поменута година.
Како то обично, испрва, и бива, није било одступања (у односу на протекле године), када је ријеч о празничним догађањима. Упркос томе што недостатак сњежног покривача није одушевио страствене љубитеље зиме и њених чари (напосљетку, појавио се у априлу), чинило се као да ће то бити још један монотони, празнични јануар. Након бесмисленог трошења новца, куповина током (привидних) попуста, а самим тим и пражњења новчаника (све с вјештачким весељем), људи су наставили са животом. Испоставиће се да им расипање и није био много мудар избор. Шмрц-шмрц за „шопингхоличаре“…
Говоркања су се, чак из Кине, провукла кроз бројне мултинационалне уши те, најзад, стигла до овог нашег тмурног Балкана: појавило се нешто што мори људе. То „нешто“ је за балканске главе било далеко, небитно и безопасно (а како би они другачије и реаговали)… Послије извјесног времена (радња се премјешта у мјесец март), „то“ се доселило у наше сусједство под називом „вирус корона“. Како смо ми међусобно много уљудни (народ), те понајприје подијелимо зло с онима које (не) љубимо, како бисмо, бар дио истог, што прије, „стресли“ са својих витешких плећа, е, тако је и злосрећни вирус покуцао на врата троиповјерске државице којој је још само тај бусен земље био потребан за потпуни укоп.
Колапс система, почевши од разних сектора, попут угоститељства, школства, а здравства понајвише, био је увелико у току. Међ’ људима је завладала толика паника, као да ратне деведесете ступају изнова на сцену. Становници (више сужњи) ликови те сцене, система и вјечите (не)довољне (не)упућености, разбаштинили су све залихе бијелих материја (небитно у ком паковању). Узгред томе што је и даље начин живота (уз мање одступке) остао исти, људи су се промијенили. Имали смо паничаре, кукавице, егоцентрике, а пронашли су се и неки бунтовници, али, благо нама, има ко ће све то да уреди! Кротитељи (читај: политичари) су знали како завести „ред“. Нашем човјеку све одговара, само ако му у кућни буџет нико не мијеша прсте. Тако се сврши тај дио приче и сви слијепо слиједише стадо…
Маске, дезинфицијенси, рукавице и шта све не, продавали су се махом, цијена није била упитна након горе наведених критика надлежних, иако то помаже (само) фармацеутским компанијама, наравно. За остале их, свакако, и брига није… Самим тим је, и до сад слабашна, држава економски пала ничице пред суд и вољу Међународног монетарног фонда и разних донатора. Уз сав тај хаос и халабуку, чељад је почела „пуцати по шавовима“, затим крпити исте, како је то случај са свим код нас, а напосљетку понављати процес…
Није згорега обратити пажњу и на најмлађе, јер их је ова анатема страшно погодила. Свим „палим јунацима“ из мученичких разреда, као наплату за патње, у помен на страдања, остављам овај пасус, заслужено, све због чувене наставе на даљину и њених „благодати“. Наше узданице су се сусретале са сљедећим:
– Задатке послати најкасније до…
Даље, на самом крају написано (противно ситним словима уобичајене банкарске праксе):
– Кашњење неће бити толерисано!
Нису помогла ни правдања да је пренос података слаб, електрична енергија у недостатку, нити да се све једва стиже… Војско, мирно! Мора се… Кад би сви нервни сломови петичара (због ороченог времена), родитеља (због недаћа првих и завођења мира у кући), те педагога (због примједби обје наведене групе) били побројани, читање овог (дужег) слова о несрећној години не би било нимало наивно, ни брзо завршено. Посебна част педагозима (просвјетним радницима) због њихове неускраћене бриге да се ипак стиче знање, упркос ванредним условима. Наравно, старијим колегама „браво“, јер су успјели извојевати побједу у боју с такозваном модерном технологијом. Послије узбуне око стицања нових сазнања (све до јуна мјесеца), наступа мир за аутономни (а и централни) нервни систем, јер је настава окончана (кратко примирје, септембар је био врло близу)…
Опомињем се, није лоше сазнати како су се елитне групе (мало)грађана односиле са ситуацијом око ношења маски. Јао, како лијепи цвјетни детаљи! Жалим случај, господо, мисли су и даље зле… Али ако, бар је намјера ваљана. И нема се ту много придодати…
Како смо љетовали у кућној атмосфери, тако и дочекујемо Нову годину (бољу од протекле, надања чврсто стајаху). Мислећи да су се изредале све невоље, народ се овог (и сваког наредног) пута грдно превари. Шок и невјерица пред сам крај! Дрхтала је душа човјекова три стотине и кусур дана, па се то премјестило и на тло. Арлаукање вјетра наговијестило је побуну планете… Није баш да смо добри станари, будимо искрени, али шта да се чини, да знамо радили бисмо боље. Рушевине без испаљеног топовског танета, а тутњава из утробе Земље простирали су се свуда по кукавном Балкану. Трагедија за трагедијом, само још недостају уцвиљене (савршено увјежбане) нарикаче:
…Шкрто је ово вријеме
и ове сјене, људима што их зове…
На Вијестима су изјавили да је година за нама била изазовна. Да ли је?
Сандра Босанчић (16)