„Заиста ћеш ме водити на Ластово? Не зезаш се?“ Аркадије је упитао још једном не могавши да вјерује да се то уистину догађа.
„Наравно да хоћу, ништа не обећавам што ти не бих испунила“, узвратила је Марина одушевљена идејом.
Затим су се приближили једно другом заударајући на алкохол и цигарете почевши страствено да се грле и љубе. Аркадијеве руке су се све више спуштале према Мариним препонама заборавивши што је мислио о тијелесном спајању. Алкохол, тек један од гријеха, позивао је на нагонско пражњење. Човјек није могао побјећи од себе, ма колико се трудио и супростављао. Марина је била чак и више похотна радећи исто, а онда се отргла од Аркадија.
„Водићемо љубав, водићемо љубав! Путујемо на Ластово, никада се нећемо вратити!“ поново се бацила Аркадију у наручје. И баш када су се почели скидати, тргајући одјећу са себе зачуо се мотор глисера.
Мрак је обгрлио читав простор над ријеком. Приближавао се. На њему је био велики рефлектор. Аркадије је узвикнуо:
„Ово су органи, облачи се!“
„Какви органи, луђаче, хајде да водимо љубав, желим те“, рече Марина као да није уистину осјећала опасност.
„Другови органи, уозбиљи се. Ријечна полиција, надрљали смо“, озбиљним, али мрмљајућим тоном објашњавао је Аркадије.
У том се глисер приближио бродици, а рефлектор потпуно обасјао њихова гола тијела. Да су били и најглупљи полицајци на том глисеру, оно што су видјели и затекли било би довољно да схвате да бродица није њихова, јер је опште позната ствар да су млади врло често опсједали бродице људима и уништвали их током својих младалачких излета.
„Шта радите овдје, ко сте ви?“
Одјекивало је преко мегафона док је рефлектор заслијепљивао очи. Марина је почела да вришти и узвикује већ сада поприлично пијана вјешајујћи се гола Аркадију око врата који је такође био поприлично накресан, али довољно тријезан да може да се носи на ногама:
„Гаси ту муњу, какво је то свјетло, Аркадије, какво је ово невријеме, спаси ме…“
„У реду је, Марина, то су пандури…смири се, немој да вриштиш“, смиривао ју је Аркадије док су се полицајци приближавали са својим глисером.
„Не мичите се са брода, да нисте мрднули, имамо вас на нишану!“
„Овдје смо само привремено, ево управо одлазимо, само да узмемо ствари“, покушао је Аркадије да умири ситуацију, када је Марина почела неконтролисано да узвикује:
„Шта хоћете смрадови, марш одавде! Је л’ хоћете да видите моје груди, ево погледајте, нећете их имати…“ вриштала је и скакала по ободу бродице само што се није превалила у воду. Аркадије се облачио, једном је руком смирујући и држећи док су пандури већ стигли на два метра освијетљавајући чамац држећи пиштољ у руци.
„Не мичите се, шта имате код себе?“ галамио је један од полицајаца завијајућим тоном. Други је добацивао:
„Сигурно имају дрогу, хајде да их хапсимо и да их водимо у станицу.“
„Проклетници, откуд вам право да нас прекидате? Ми смо кренули да пловимо према свом острву“, добацивала је Марина.
„Смири се, надрљаћемо! Извините, господо, дјевојка је само мало више попила“, покушавао је Аркадије да ублажи ситуацију.
„Ми прелазимо на чамац, да се нисте мрднули. Дечко, смири дјевојку, немој да је ми смирујемо“, промрмљао је поново један од полицајаца који је прелазио на барку.
„Марина, не лудуј, проћи ће ово. Смири се већ једном, зашто хистеришеш?“
„Ко је попио, зашто ме не браниш? И ти хоћеш да ме се рјешиш, мрзим те, мрзим вас све“, поново је почела да бјесни, како на полицајце, тако и на Аркадија ударајући га по тијелу.
„Лезите на под, чујете ли ме! Оставите све предмете које држите!“ узвикивао је полицајац који је држао истовремено и мегафон и рефлектор уперен према њима.
Други се нашао на бродици са пиштољем у рукама. Марина је још увијек била гола. Аркадије је покушао да је покрије њеном одјећом, али њена узаврела страст и нарав нису то дозвољавали. Била је неукротива. Кренула је на полицајца празном флашом, но Аркадије ју је једва савладао.
„Јесте ли ви толико дрогирани? Лезите на под, чујете ли ме! Не приморавајте нас да вас повриједимо!!!“ узвикивао је полицајац са упереним пиштољем док је други колега са рефлектором обасјавао сцену.
Било је као на филму, сви они који су се можда затекли на кеју, могли су да уживају у правој акционој драми. Холивуд на Сави у Б…
Аркадије је толико чврсто дохватио Марину и спустио на под бродице да јој је одмах било јасно да је и њему било доста свега. Она је у тај трен почела да плаче. Полицајац је још увијек држао пиштољ, али са мање опрезности, јер је и он отпирлике увидио безопасност двоје младих пустолова.
„Хајде, обуците се, водимо вас у станицу.“
„Нећу у станицу, Аркадије, реци им да нећемо у станицу!“ викала је Марина док је покушавала да се обуче.
„Другови, ми нисмо дошли овамо да бисмо нешто уништавали, само смо хтјели да се мало проведемо, баш смо планирали да се вратимо на обалу“, покушавао је Аркадије да буде увјерљив.
„Хоћу да видим ваше личне карте. Шта си ти, некакав преговарач, зар мислиш да ћу ја насјести на твоју причу? Слушам свако вече исте приче док хватамо дрогиране и алкохолисане лудаке по обали“, рече полицајац не желећи нимало да попусти.
„Нећу да идем у станицу, нисмо ништа урадили“, понављала је Марина већ скоро обучена док јој је рефлектор ослијепљивао очи.
„Молим ваше личне карте, немојте да више говорим“, дрекнуо је полицајац.
„Дај своју личну“, обраћао се Аркадије Марини вадећи своју личну из џепа. Запањујуће је било што се у Аркадију ни у једном тренутку није запалио фитиљ који би иначе прије плануо за трен. У том тренутку он не би водио рачуна да ли се ради о наоружаним полицајцима, већ би им се супротставио, вербално првенствено. То вече Аркадије је био чисти прототип пројектованог Човјека из ормара опскрбљен снажним ротором разума. Био је све оно што би требало бити, покорни и послушни грађанин, оно што полицајци хоће да виде. Снага човјека из ормара, маска на лицу, покоравала је правог Аркадија.
Након што је и Марина сједећи још увијек на поду бродице извадила личну, Аркадије пружи личне карте полицајцима.
„Господине, ми заиста нисмо мислили ништа лоше да чинимо“, у том га прекиде полицајац:
„А шта значи ова флаша на поду, имате ли дроге?“
„Попили смо флашу вина, зар је то гријех, а дрогу немамо, не користимо је, ево можете да нас претресете“, Аркадије је говорећи покушавао да буде што убједљивији.
„Дајте ми своје руксаке“, узвикну полицајац.
Аркадије је то и учинио. Марина је само сједила на поду не мичући се, јер била толико пијана да се могло чути по начину на који је дисала. Полицајац је почео да пребацује ствари прво по Марининој торби, а онда по Аркадијевој не нашавши ништа.
„Чисти сте, ко би рекао. Склони мало у страну тај рефлектор!“ узвикну полицајац свом колеги на глисеру.
„Ето видите да ништа лоше не радимо, а сад идите и пустите нас да водимо љубав док путујемо на своје острво“, говорила је Марина несвјесна гдје се налази и шта говори.
„Аркадије, је ли? Побрини се за ову дјевојку, немој да ти пада на памет да је овакву сексуално искористиш!“ рече полицајац смијући се подозриво гледајући према своме колеги који се такође сирово смијао.
Ова реченица била је звоно које је пробудило правог Аркадија, звоно које га трже. У том тренутку био је спреман да насрне на полицајца и да га гурне у воду.
Зашто мисли да је мени до тога, помислио је.
Међутим, одмах му се кроз главу провуче посљедица која би произашла из његовог тренутног емоционалног стања. Грозио се сваког облика агресије, а и није био крив полицајац што сваки дан има посла само са силеџијама, наркоманима, проституткама и ситним криминалцима. Крупни су слободно ходали, док су људи за 400 евра проузроковане штете некоме лежали по затворима. Смиривши се у трену Аркадије рече:
„Нема проблема, бићемо ми у реду. Можете ли нас ви одвести до обале?“
„Сад још и захтијеваш? Хмм, хоћемо ли?“ обрати се своме колеги на глисеру.
„Ма хоћемо, видиш да су безопасни, таман се спуштамо према граду.“
„Идемо у град, идемо да ходамо парковима и да пијемо“, говорила је Марина док је устајала.
„У реду, ићи ћемо у град“, промумљао је Аркадије.
Ушли су у глисер. Полицајци су се спустили низводно и по жељи Аркадија и Марине оставили их испод Б… моста.
„Не дај јој више да пије“, узвикнуо је један од њих.
„Не брините, бићемо у реду. Хвала вам“, одговорио је Аркадије.
Били су у граду. Трговине су радиле. Ушли су у прву, Марина је константно устрајавала да се купи још једна флаша вина. Аркадије је, наравно, као сваки мушкарац пред женом, попустио пред захтјевом.
Купили су још једну флашу вина и кутију цигарета. Опет су кренули према обали и сјели на клупу која је била обасјана расвјетом. Сједили су буљећи у небо.
„Кад ћемо на Ластово?“ одједном проговори Марина.
Аркадије је погледа помало зачуђујућим погледом.
„Што се мене тиче можемо сутра, прекосутра…“ одговори Аркадије.
„Договорено, идемо прекосутра, наћи ћемо се на жељезничкој станици“, одговори Марина.
„Идемо, ја ћу купити карте, чекаћу те“ рече Аркадије са сјајем у крвавим очима.
Затим су наставили да пију и пуше љубећи се. Марина му је сједила у крилу. Осјећали су се слободно и недодирљиво. Међутим, након неколико тренутака Марина је изгубила свијест. Аркадије омамљен вином западе у страх када је она почела да повраћа. Узео је њено тијело и окренуо је стомаком према земљи, како се не би удавила сопственим садржајем из желуца. Брзо се повратила, иако се блиједило учврстило испод коже њеног лица. Аркадије, иако пијан, сјетио се да је најбоље да оду на хитну. Подигао је њено одузето тијело, обе торбе преко рамена и понио је према улици. Пришао је првом таксију и питао може ли да их одвезе на хитну. Таксиста је пристао и одвезао их. Ни Аркадију није јасно шта је таксиста разумио, али он их је довезао пред Клинички центар.
Дежурни љекари су их одмах примили након што су видјели Марину и када је Аркадије рекао да су пили, могли су само констатовати тровање алкохолом. Полегли су је и дали јој инфузију. Текло је кап по кап. Као живот. Чекао се крај капања.
Након скоро пет сати лежања, Марина је коначно мало дошла себи. Била је зора. Дежурни љекари су код себе имали сок, минералну воду и разне грицкалице и слаткише. Дали су Марини да једе и пије, што јој је додатно помогло да се опорави, иако је мамурлук био свеприсутан.
Аркадије је за вријеме док је Марина лежала на инфузији, ходао болницом и разгледао ходнике и собе. Сурови мириси хемикалија били су доминанти, парајући нос и очи. Људи су умирали и рађали се у истој згради. На једном крају у породилишту су се рађали, а на другом у подруму патолози су резали лешеве вадећи им органе и тражећи узроке болести које су односиле животе.
Али ништа није толико пробудило пажњу Аркадија до онколошко одјељење на коме се затекао док је шетао ходницима болнице. Застао је гледајући стара и млада лица у оронулим блиједим и плаво модрим беживотним тијелима како се боре да продуже агонију присуства. За њих није било наде. То је био први и посљедњи позив за смрт.
Напустивши болницу, Аркадије је хтио да крене са Марином и да је отпрати у изнајмљену собу.
„У реду сам, Аркадије, могу сама, хвала ти што си ме довео овамо, много ти дугујем.“
„Марина, дај да те отпратим, слаба си, видиш да си још мамурна и исцрпљена.“
„Заиста нема потребе, узећу такси и он ће ме одвести скроз до стана, не брини се“, била је упорна Марина.
Изгледала је доста лошије од Аркадија на коме су се такође видјели дубоко урезани трагови бесане и напорне ноћи. Она је била скоро модра испод очију, склопљених капака којима је требала дуга терапија сном. Била је сва прљава од блата. Изгледала је смијешно, као мало дијете које се играло у пијеску. Врло брзо по позиву стигао је такси.
„Прекосутра послије зоре се нађемо пред жељезничком станицом, крећено на Ластово, не заборави“, говорила је модрих усана које је приближила Аркадијевим, пољубивши га влажно.
„Видимо се, надам се да ни ти нећеш заборавити“, промрмљао је Аркадије.
„Ти си заиста чудан и необичан човјек. Човјек из ормара“, изговоривши то, ушла је у такси и нестала са возачем кроз неколико секунди.
Аркадије је једва стајао, такође прљав, уморан и поспан.
У њему је стално тињао некакав чудесан пламен невјерице којег није могао да се ријеши…
Убрзо потом, уморног мозга, дао се на пут према својој гарсоњери. Људи су ишли на посао. Саобраћај је бивао све гушћи. У животу ништа није могло да се планира. Сви планови су висили у ваздуху на танкој нити од свјетлости док их је вјетар носио у непознато.
