„Овдје Глас Америке. Говори Грга Златопер. Амерички државни секретар, господин Џон Фостер Далас, обавјестио је Амерички конгрес о ставу америчког приједседника Двајта Ајсенора поводом ситуације у Југославији на чијем је челу Комунистичка партија…!”
Ја бих обично седео испод кухињског стола цртајући парипе у галопу, пропете, затим детаље коњских глава, гриву како лепрша, уплашене очи арапа са белом звездом на челу. Грозда би припекла кафу у рерни одлажући реш зрна у кутију од лима, с налепницом на којој се церио Турчин са нахереним фесом. Гале, занесен речником енглеског, тек ту и тамо дигао би поглед ка деда Сави, а затим на велики железничарски „ложин“ који је висио на ексеру забоденом у зид. Сава је стајао налакћен на креденац, подупирући руком избочени део у чијем смо бункеру чували лебац. Радио је био смештен на вр’ креденца, огрнут миљеом пожутелим од кухињских испарења која су попут магле лелујала пут таванице.
Затим би спикер на непознатом језику изговорио нешто као „Тесалоники“ и једно име: Вили Кановер. У трећем такту Милерове „Месечеве сонате“ Сава би померио скалу ка Радио Београду у потрази за Рафом и Чкаљом.
–Тата, пустите мало да слушамо музику – снисходљиво би мој покојни ујак.
–Море ајде, Драгане, нећу да трошим електрику на те керефеке. Све је то иди-ми-дођи-ми – стари намћор наставио би да гризе заноктице.
Сад, не бих смео да се закунем да је радио-апарат био баш оне марке коју су сви послератни хроничари описали. Чини ми се да се моја кева потрудила да наш носи назив једног језера. Проверићу.
Углавном, Гргу сам слушао пре музике. Понекад бисмо искористили дедин излазак из куће, да би закључао капију, и одслушали Милера негде до половине. Али, читаву композицију „Серенаде“ чуо сам много касније.
Али, на врху Улице Јована Рајића, налазила се летња башта у којој је суботом и недељом свирао квартет саксофонисте Шарла. То вам је била једна зараван посута шљунком, на којој су смештени столови карираних столњака и шанк склепан од старих сандука у којима је транспортовано стакло. Зараван је прелазила у благу косину обраслу травом у чијем се дну налазио „забавни“ парк са лађама-љуљашкама и омиљеним рингишпилом. Дању смо се зевзечили по тој пољани, али нас је неизрециво копкала помисао на вече, када су се палиле сијалице обојене темпером, која се од топлине љуштила. Још више нас је привлачио назив места: Најлон-башта!
Једног дана, нас неколицина склопили смо договор с ледаџијом. Помоћи ћемо му да пренесе табле камене воде, претворити их у грумење секирицом и стрпати у метално корито. Заузврат, пустиће нас да од дна пољане звиркамо из шибљака.
Ноћ је била, можете мислити каква! Полако су пристизали парови, два-три Крсташа гамена са избаченим белим крагнама, преко сакоа од преврнутог штофа, понека удавача, чешће распуштеница. Шарло је тупнуо пар пута ногом о шљунак и игранка је почела. Чуло се мукло шкрипање каменчића под ногама невештих играча, помешано са брујањем машина из водовода испод Позоришта. Шарло је био битку коју никако није могао изборити. Саксофон је роптао о „Каменом цвету“, рвао се са звуком чинеле, испуштајући трептаје налик вибрату. Од једне играчице ми се учинило да је моја мајка, онако кочоперна у цицу плаве боје посутим белим пегама. Али, биће да сам се преварио. Тим пре што је црвена сијалица изнад играчице пресвисла баш кад сам намеравао да припузим ближе подијуму. Да, све даме су имале црну линију дуж ножних листова. Најлон-чарапе. Најлон-башта. Башта мога детињства у којој сам први пут угледао саксофон, пиво и одлажење парова у таму.
Добро, те вечери сам пазарио мару, што сам се смуцо ко глува кучка по Крсту, али вредело је!
Сутрадан сам испричао Галету шта сам видео, а он ми је рекао да је то срање и да Шарло нема појма! Има један фрајер, наставио је, који дува у трубу и стално брише усне белом марамицом. Рекао сам му да не кења, на шта ми је он опалио шамарчину. Рекао сам му да је његов текир обичан гацур и да је Шарло дасован, а не он који ћори у речник, као да ће му те стране речи икада затребати. Још мање да ће видети Америку и свет. Видео је, нажалост!
Цео дан сам га избегавао, шњувајући се по дворишту. Око подне сам нахранио голубове не бих ли извадио ствар. На крају сам признао да је текир страшан голуб и саг’о главу да ми опали мацолу ако хоће. Негде поподне, док ме је вежбао „боцкање“, упалио је радио. Одједном се стуштио ритам, за који сам био сигуран да Шарло никада не би могао да прати! Неке рибе су певале о неком Џамболи! Јебо те фараон! Саксофониста је цепао звучник, истерујући тонове као да се свађа са осталима из оркестра. После ураганског сола, модулацијом песма је ушла у завршницу атакујући на чула. Гале ми је објаснио да је то најновији шлагер за којим лудују Амери. Било ми је помало жао Шарла!
Много доцније, сазнао сам да Џамболаја није никакво име, већ сиротињско јело црнаца у којем су помешани пасуљ, рибље главе, љута паприка и још којешта. Њупају га најрадије креолци око Њу Орлеанса, пре него што крену у Бурбон стрит да се поклоне мајсторима диксиленда. Уместо Џамболаје, кога сам замишљао попут Шејна или Јове Главоње, испоставило се да је обична папазјанија!? Један комшија је чак назвао свог џукца Џамболаја!
Али, Џамболаја је била моја улазница у свет музике. Признао сам себи, никада и Галету, да је Шарло пицопевац и сањао о томе да једног дана постанем саксофониста. Желео сам да једном станем на шљунковиту зараван Најлон баште и одувам Шарла. Сад знам да је у то време рокенрол већ живео у Америци и да ми је Џамболаја слао сигнале да се негде нешто дешава. Много касније, један мелез ми је скарабуџио јело за које сам мислио да је мистер универзум. Том вијетнамском ратнику нисам смео да испричам ову причу. Не би ме схватио.
Али, то није рокенрол, ускликнуће победоносно нарцисоидни познавалац нота. Заболе ме! За мене је рок. И енд. И рол.
Јер, оног поподнева када ме је ударио звучни талас Џамболаје, задрхтала ми је рука и промашио сам „шпанију“.
Тог дана сам одлучио да постанем оно што јесам. Ако јесам?
Извор: www.serbiantimes.info