ВЕЛЕС
Кад не би ничег сем мрака у води,
бејасмо прво сами, земља и ја.
Хладан мрачни свод, мора тмине,
Искон, рођење сунца и први живот из тла.
А живот сам није могао да живи.
Не да није могао, него није знао.
Рукама својим један одузех живот
да бих од њега направио рало.
Земља је камен, оштар и хладан
и треба неког да је штије, да је оре
јер, живот је упоран и не разумије
да би могао да живи, он мора да мре.
И кроз једну цијелу вјечност
пода мном се земља расипа и ломи.
Живот се рађа, живот се пати
и све заврши под ралом мојим.
По кретању сунца и мјесеца на своду,
све што земљом крочи, гледа и воли,
све што таји и ратује, све у надземљу
и подземљу, све се мени моли.
МОРАНА
Ту сам. И кад се смијеш
и кад те боли, знај да сам ту.
Знај да те грлим кад те прође језа
и када луташ у сну.
Не бој се. Крочи храбро маглом
и упркос вјетра студеног.
Удоми се у ноћи и знај,
мјесец је само одраз из ока мог.
Ти црна змијо, ти врано бијела,
у рукама мојим имаш мјесто.
Прихватам све одбачено,
сваку несрећу и проклетство.
Ватра сам што ти кроз тијело
тече и врви
и кад склопиш очи, знај
да се молиш крви своје крви.
КУНЕМ СЕ
У свом загрљају ћу се раплакати,
Од своје косе покривач исплести,
Себи описати створења из бајки.
Кунем се у земљу по којом ходам,
Да ћу себи да будем мајка.
Објаснићу себи природу, животиње и људе,
Говор, лов, оружје и оруђе.
Гдје се крију варге и за шта је глогов колац.
Кунем се у сунце што ме грије,
Да ћу себи да будем отац.
Одразу у језеру ћу љубав да изјавим,
Додирнућу се тамо гдје највише желим,
Под звијездама ћу испустити крик.
Кунем се у мјесец што ме гледа,
Да ћу себи да будем љубавник.