Јачање маније цитирања великих умова по друштвеним мрежама и отварање сајтова за просљеђивање туђих навода, навео је уредништво СРП-а да се прикључи овој кампањи и створи рубрику посвећену овој моди. Напомињемо да лакомисленији конзументи текстова са нашег сајта неће имати користи од ове рубрике јер цитати, које ћемо у турнусима по десет објављивати с времена на вријеме, не подлијежу просјечном укусу пратилаца друштвених мрежа. Они су само исјечак из стварно прочитаних дјела, те, као такви (али и због помањкања патетичностиу у њима), сигурно неће подићи рејтинг преносиоцу.
Разочарење је луксуз деце која су постала сирочад.
(Ласло Вегел: Паренеза)
Ријечи треба да буду добре ријечи! Баналне, официјелне ријечи сигурно нас упропаштавају. Баналност није само лоша и зла одлика карактера, баналност је злочин! Још горе, баналност је контрареволуција.
(Исак Бабељ)
Одушевљава ме Фојербахова теза о богу кога је човек створио као фиктивно испуњење својих жеља. Све што ми мали и слаби желимо, а не можемо, може бог. Дакле, фина компензација наше ништавности.
(Мирјана Стефановић: Одломци измишљеног дневника)
„Збогом – ако будеш сазнала да ме је стрељачки вод разнео испред неког зида у Мексику, молим те знај да мислим да је то прилично леп начин да се опростим са овим животом. Тако ћу да избегнем старење, болести, или пад низ подрумске степенице. Бити Гринго у Мексику – ах, па то је еутаназија”.
(Из посљедњег писма Емброуза Бирса)
Боље полудјети од вотке него од досаде.
(Владимир Мајаковски)
Бог учи срце, не помоћу идеја, већ патњама и противречностима.
(Де Косад)
Ти имаш право да радиш, али само за љубав самог рада. Немаш право на плодове рада. Жеља за плодовима рада не сме никада бити узрок твом раду.
(Бхагавад Гита)
Поштовање? Поштујмо добре. Поштујмо мудре. Поштујмо мртве. Нека се Председник постара да заврши у једној од ових група.
(Емброуз Бирс: Амерички чанколиз)
Нико не може утицати на људски нагон за понижењем пред моћи и угледом.
(Емброуз Бирс: Амерички чанколиз)
Бежимо тако са река на којима смо одрасли, загађене су отпадним водама, а њихове обале уместо шкољки крију у свом муљу расечене конзерве и сломљене боце. Загађен је ваздух који дишемо; смог, дим октанске паре и електроника. Уши су нам заглушене грмљавином клипова и издувних вентила, жваћемо пилиће који имају укус старе хартије, једемо месо које је пасло хемију, миришемо цвеће без мириса, одгајено под мутним стаклима расадника. Љубав нам је загађена сујетом, а посао који радимо амбицијом.
(Момо Капор: Крај једног лета)