ПРОСТИ ЧИНИОЦИ
То што више нисмо заједно,
само значи да смо одвојено.
То што више нисмо скупа
само значи да смо јефтина.
То што више нисмо пар,
само значи да смо непар.
То што више нисмо једно двоје,
само значи да смо два једна.
То што више не припадамо једно другом,
само значи да припадамо другим једнима.
То што више нисмо заједно,
само значи да нисмо ни задвоје,
ни затроје.
То што више нисмо заједно,
само значи да се разједињавам,
и чувам срце у замрзивачу.
A хируршки фластер враћам на место.
Д’ИСПЛАХНЕМ САМО
Имаш ли воде, питам, упалу мишића.
Имам, имам, каже, чујешшшш?
Али, једва сам устала, што?
Добро је.
Нисам попио све у овом граду.
Носи се, Растко.
И ти, и твоја лутна прасткозорја!
Живот у расткораку са собом,
твоја расткројеност,
и расткорењеност!
Расткалашност и расткућеност!
Ево, ја ћу да ти потврдим резервацију!
ʼало, хемијско Чистилиште?
Да, да потврдим.
Лончар.
Лончар, не Кончар.
Са Т, да, РасТко.
Не знам колико ће остати:
Јутрос се пробудио,
и пробао крв своју,
очи,
мозак свој да попије.
Сам је себи и врана и ташта.
Виде му се ребра!
(Очигледан материјал за харем.)
Зову га да буде модна икона у Тоскани –
преко дана страшило у маслињаку,
навече Бахус и Хендлес
који у вину налази курје око
какве друсле газачице грожђа.
ТАВОРИЈЕ
Морам ћа
Овде таворе блавори свих врста:
утеклице с коца, отпалице с крста.
Промашени. Погађани ћорком,
обешени еластишем.
Ожењени старом добротворком.
Зжабани са бабом, збратимљени с мишем.
А живи су мртви. И њихова зубала
десет речи пред њима клепећу.
Не знам би л’ се чија за њих удала,
али, моја сујета, моја, богме, нећу!
Морам ћа
Не бих пре времена, у понору адном,
да сам сенка њима, Непрегладном.
Нека ме сатиру у завидност своју,
скривен за имена, бесни пук нек гази,
Јер, Ја видех Троју,
Видех и Бенгази,
али не видех, крај очију склепостихач слепи,
како сенка пред човеком може да застрепи.
Морам ћа
Даље од стварју трошном загушеног крика.
Даље од свих трулих лествичника.
Тражити у виру, месечевој мени,
изван живог блата, полокане пљоске:
ако ни тамо нема ко би хтео мени –
сам ћу себи дати до светла лоповске.
ПРЕСВЛАК
Мој је corpus delicti изнајмљена гарсоњера
где живимо тројица нас, бар за сада,
за оброке гулећи тапете.
Гушимо се, међусобно, тражимо склад несклада,
а зидови да се затворе прете.
Под тврд. Кревет шкрипи. Ниска плафоњера.
Играмо се коцке: ко ће кревет вечерас да добије,
ко да седне за сто да пише, ко да хаса,
ко да газдарици на каву однесе кирију.
Живимо, навикнути на мрак, на клаустрофобије.
Из зидова ровци и бубашвабе рију.
Нама из мене нема спаса.
Стојимо у реду за пражњење уринарног тракта,
дебелог црева и стидних излучевина.
Кад један приводи, друга два напоље
два сата.
Тражимо клин за избијање клина,
али – лудог ли доба, жалосног ли вакта –
један чепа, други лакта,
трећи одлично жваловом барата.
Свуда опушци, ољусци, прашина гуши до кашља.
На осамдесет кила, када дођу рачуни:
пуне су руке главе, празни су џепови руку.
Једни другима вадимо из очију труни,
у стрепњи да из мене све нас не извуку.
А мени је доста наших стеница,
заједничких глиста, колективног вашља.
Мораћу негде да пронађем цибзар
да себе са себе, са нас да скинем.
Вруће ми у нама, кључамо у мени.
Кренућу далеко, иза,
да се проспем, да се скупим, да се винем
где се мамурно око румени:
у развежђа, двоблаке, прасткозоре.
Дабога се, горе,
не срео.