ВРИЈЕМЕ ЗАБОРАВЉА И НИКОГА НЕ ЧЕКА
Убрзо након опроштаја са Марином, нашао се у стану. Улице су биле гласне подносећи људе у превозним средствима. Семафори су мијењали боју, црвена, жута и зелена. Далтонисти су тешко уочавали разлику. Њима су све боје биле исте, а и да су уочавали разлику, све је ионако било исто. Живот им се ништа битно не би разликовао. Боје ништа нису мијењале, биле су обична прољећа, стања која варају.
Аркадије је изашао на балкон да запали цигарету. Прва, друга, трећа… А онда одједном, изненада, десило се људско тијело које је пролетјело покрај његовог балкона, слиједећи силу гравитације. У тој дугој путањи од неколико секунди, у моменту када је тијело летјело, Аркадијеве очи су се сусреле са очима тог човјека. Као да су се гледали неколико тренутака. Очи су довољно гласно говориле, звале су у помоћ, али их нико није чуо. А онда, у трену, зачуо се одвратан звук људског тијела које је приземљило на бетон.
Ништа није наглашавало да ће се десити некакво непредвиђено зло. Људи који су се доле затекли одмах су се окупили у круг. Сви су се гурали пропињући се и вјешајући једни о друге. Висили су једни на другима као мрави на мравињаку. Аркадије је гледао и ћутао док му је срце појачавало ритам. Убрзо, кроз двадесетак минута су засијала полицијска ротациона свјетла. Недуго потом су се зачула и кола хитне помоћи. Дошли су формално. Длаке на рукама су се јежиле и досезале врхове креативних спирала у бесконачности простора.
Окупљена руља се на знак полицајаца почела размицати како би кола хитне помоћи могла прићи мјесту несреће.
Људи су извршавали самоубиства, свако је имао свој разлог. Аркадије је познавао тог човјека. Комшија са деветог спрата, боловао је од ПТСП због учешћа у рату и избјеглиштва. На асфалту се простирала велика локва крви, као боја на платну. Црвено језеро. Призор тијела док га полиција није прекрила био је застрашујући. Ноге и руке су биле у чудном положају, поломљени. Када су техничари хитне помоћи товарили леш у лимени сандук, могла се видјети кост која је пробила бедрени мишић.
Људи су били знатижељни. Туђе несреће и смрти увијек су некако драге људима и привлаче пажњу човјечанског аудиторијума. У таквим ситуацијама најлакше се увјерити да су поједини људи заиста садистичке творевине.
Живот је непоштено према добрим људима одувијек био курва, и то лажљива, нимало јефтина и без милости. Курва која се крије до краја живота, указујући се тек на капији дворишта смрти. Али то проклето стање док срце куца, ишло је даље, Аркадије је имао довољно разлога да се окрене и уђе у стан обузет својим мислима и ненаспаваношћу. Морао се одморити за путовање на Ластово. Зачуо се звук млазног мотора. На небу се указао авион. Људи су путовали.
Вријеме је заборављало, и криве и невине, сазнато и неостварено, добро и зло, патњу и радост, срећу и несрећу. Али човјек не. Човјек је памтио уколико би остајао жив, као и свака интелигентна животиња. Сваки ожиљак, сваку испуштену океанску сузу, сваки трептај радовања, сваки жарач утиснут у месо душе.
А од сваког трена који се забетонира у армирани темељ сјећања, граде се сопствени зидови и стубови судбине. Слагајући их као циглу на циглу. А људске судбине? Оне су најчешће неизвијесне, ничим изазване и нису једнаке. Сваком је његова најомраженија и најтежа. Уствари, судбина је портрет живота. А живот није шала, мада се понекад чини да се Господ са нама само драматично игра. Као да му је досадно па нас искушава.
Видјевши сву драму пред својим очима, Аркадије је ушавши у стан узео свој блок и записао све што му се у том тренутку нашло у глави:
Управо сам био свједок самоубиства.
Храбар чин. Рекао бих одазивање Богу. Био сам престрашен и згранут. Неколико пута сам се срео са тим човјеком у лифту, изгледао је истински несрећно и болесно. Никада није причао, увијек би само буљио у под. Жао ми га је. Он ништа није оставио иза себе. Све што ће иза њега остати, биће попуњена страница у матичном уреду умрлих… Евентуално неколико неплаћених рачуна за струју…
Од свих исцрпљујућих ратова које водимо живећи, најтежи нам је онај који водимо сами са собом. Гледајући се неспремно у сопственом огледалу безнађа, избезумљено и обесхрабрено очи у очи, са стрепњом, немиром и страхом од питања која се сама од себе намећу и постављају, а не давајући никакве конкретне знакове и путоказе који воде до одговора. Стално уморни и запрегнут, буљећи у врх неосвојиве планине везани својом свјешћу, ходајући по танкој нити опстанка. Било да потискујемо нагоне и страсти, било да се освећујемо, истражујемо правду, мрзимо, волимо или умиремо. Доводећи се пред извојеван чин када се ствари просто морају десити по свом устаљеном и претходно установљеном току одвијања. А тада нам је најтеже, када немамо никакве шансе против себе. Када интелигенција покори разум.
Некада не везано ни за унутрашњу битку, када радимо оно што не би никада радили ни у сновима да имамо алтернативу, у том тренутку Аркадијеве очи су се почеле затварати, глава је клонула. Пожурио је да заврши мисао:
Био побједник или губитник, тријумф над животом или повлачење пред околностима нису гаранција среће…
Затим се сручио на кревет, а да се није скинуо и само је заспао. Људи су константно губили од живота.
У кошаркашком жаргону, између Живота и Човјечанства било је неколико милијарди разлике у корист Живота…
У аманет су нам остајали туђи и сопствени порази и још суморније судбине…
НА ЖЕЉЕЗНИЧКОЈ СТАНИЦИ
Читав претходни дан је Аркадије преспавао. Умор је чинио своје, тијело је било исцрпљено од алкохола, цигарета и бројних узбуђења. У његовој утроби чак је и мрак спавао. Ништа се конкретно није дешавало.
Наредног јутра устао је у цик зоре док још ни Сунце није знало хоће ли побиједити воду у пари. Свијет се радовао још једном дану.
Аркадијева глава, послије сличних дешавања увијек би послије дужег сна била уточиште несређених и збрканих мисли које су се сударале међу собом као метеори у простору гдје се човјек не дешава.
Изнад свог ормара гдје је проводио најсвјетлије тренутке свога бића нашао је торбу коју је користио за путовања. Биле је сва од прашине и паучине, што је указало на то да ни сам није знао када је посљедњи пут путовао.
Очистивши је од накупина времена, спаковао је у њу већину чистих ствари које је имао. Није заборавио да потрпа неколико хемијски оловака и свеску, јер без свог алата није нигдје излазио.
Кирија је била плаћена, никоме се није морао јавити те се отргнуо на жељезничку станицу.
Затекавши се тамо, отишао је директно на шалтер са широким осмијехом који је био права ријеткост у јутарњим часовима на Аркадијевом лицу.
„Добро јутро!“
„Добро јутро, изволите?“, одговори храпавим гласом поприлично гојазна жена која је радила за шалтером. Изгледала је тако да од свога подваљка није могла савити главу према доле. Имала је непочупане длачице под носом које су чиниле врло ријтке бркове, али већ солидно видљиве.
„Када полази први воз за З…?“ упита Аркадије савијајући се у леђима главом према шалтеру да га жена може боље чути.
„У шест и тридесет први, послије имате“, док је жена говорила Аркадије је прекиде:
„Узећу двије карте за пола седам.“
Жена му је пружила карте рекавши:
„То вам је 50 еура.“
„Изволите.“
„Хвала, срећан пут“, рече жена за шалтером.
„Хвала, довиђења“, одговори Аркадије.