Испио је вино наискап,
а онда, и даље омамљен,
слушао како златни пехар
бачен са највише куле
удара о камен и одзвања
празним двориштем
његовог дворца.
Златни сат је исцурео.
Град више није сијао.
На хоризонту се већ дизао месец,
црвен као новорођено дете
улепљено од крви и суза.
„Дан је готов, пророче“, рече краљ тихо.
„Дан је готов и крај почиње“, одговори пророк.
Погледао је
погнутог старца
онако како је гледао
град са куле.
Људи су му деловали далеко,
чак и када су стојали пред њим.
Пророк је једва стојао.
Једва је постојао.
Кожа тврда као камен,
деценијама печена
и глачана пустињом.
Кости танке и наизглед ломљиве
као венецијанско стакло.
Крпе на њему
висиле су као лопови
са греда на базару.
Једино су његове очи биле
другачије од свега
што је краљ видео.
„Погледај небо“, рече пророк.
Наизглед,
ништа се није дешавало.
Тек звезде,
као капи кише,
почеле су да се сливају
по своду небескоме.
Исписивале су меридијане.
Дванаест кућа,
дванаест сазвежђа
крунило се пред њима
стварајући сребрне арабеске.
„Предивно“, рече краљ.
Боје су почеле да горе.
Ветрови су се будили
ковитлајући песак
као немирне мисли.
Тло је кренуло да поиграва,
а мермер да пуца.
Пророк је пао на колена.
Дрхтао је.
Краљ је са његових немих усана
читао свете речи
изговорене у браду.
Себи у главу.
Небо над њима
причало је другу причу.
Још мало па готову.
„Гледај“, узвикну краљ.
„Све сам то већ видео“, одговори пророк.
„Штета“, одговори краљ.
Његова срећна звезда
падала је
на његов несрећан град.
Кипови богова
поскакивали су у месту
као нестрпљива деца.
Ко би рекао
да су најлепше
оставили за крај.