Рагиб Лимар је волио чашицу и жене више него ишта на свијету. Да су му рекли да има у јами безданици литар лозе и лијепо женско, он би и у њу на главу скочио.
Оно Лимар дошло му је по занимању, али је временом прерасло у надимак.
Пет пута се женио. Доводио је из Босне све једну за другом и све љепшу од љепше.
Висок као и већина Херцеговаца, црн, лијеп, са лијепим занатом и зарадом, па му није ни било тешко да стигне до женскога срца. Али невоља је била у томе што су му све бјежале. Ниједна са њим није издржала ни двије године. И све редом су говориле да не воле да имају супарницу, хоће цијела, а не само половину човјека колико је Рагиб Лимар могао да понуди. Она друга половина била је резервисана за чашицу и љубавницу. Рагибове законите жене редом су говориле да би лакше поднијеле и љубавницу него чашицу. Али Рагиб дружбе са чашицом није могао да се ријеши.
Рагибов отац Садик био је међу ријетким требињским муслиманима који су се, послије Другог свјетског рата, изјаснили и уписали као Срби. Кад је одрастао, Рагиб није желио да погази оно што је бабо одлучио, па се на исти начин опредијелио и приликом пописа уписао.
Таман кад су Муслимани признати за нацију, Садик је изненада умро, а Рагибу је оно што је он одлучио постало нека врста аманета. Остао је и даље Србин и то од оних исламске вјере, један једини у цијелој општини. Али, за то су знали само ријетки.
Једном су, на некој сједници, бирали некаквог представника, а „по кључу” је требало да буде Србин. Марко, звани Гроф, је предложио Рагиба.
Предсједавајући је реаговао на такву неозбиљност и још једном нагласио да је стигла директива да мора бити изабран Србин. Предлагач је тада лијепо објаснио да он држи до „кључа и директиве”, па је и предложио припадника те нације. И Рагиб је потврдио да човјек говори истину, па је у сали, гдје је одржавана сједница, најприје настао мук, а потом су многи почели да се смију.
Муслимани су мало испријека погледивали на Рагиба, али кад је дошло до гласања и сви Срби подигли руку, гласали су за и они. Тако је Рагиб изабран једногласно. Од тада га појединци нису више звали Рагиб Лимар него Рагиб Србин, а он се није љутио.
Рагиб се и у пићу разликовао од других. Кад сложе превелики број малигана у себе остали – пјевају, вичу, ударају шаком од сто или траже повода за свађу и битку, а Рагиб плаче. Нико не зна за ким ни због чега плаче. Не зна вјероватно ни Рагиб, али ипак плаче.
Једном су га пијаног сусрели на Каменом мосту у Требињу. Плаче као киша. Кад су га упитали шта му се догодило и сам се зачудио да плаче. Ако је и пијан видјело се да му питање није баш пријало. Мало се застидио и унезгодио.
„Ето, вала, нешто се присјетио рахметли деда, па ми се одврзле сузе и вала, баш плачем.”
А дедо му умро прије скоро тридесет година. Од тада се у Требињу, за онога који плаче без разлога, говорило: „Сјетио се рахметли деда ко и Рагиб Лимар”.
Двије Рагибове бивше жене, кад су бјежале, оставиле су по једно дијете, јер им је било лакше да се у свијету сналазе без њега. О дјеци је водила бригу Рагибова мајка Хата. Подизала их је и на пут изводила док је Рагиб савијао и постављао олуке, пио и гањао женске. За каквом бјелосвјетском, знао је да се отисне и по недјељу дана у Дубровник, одлазећи са пуним, а враћајући се редовно празнога новчаника.
Како су дјеца расла тако је Хата старила и занемоћавала. А Рагиб је био све несређенији, све неуреднији, прљавији и запуштенији. И све је више друговао са чашицом.
Уто је стигао и посљедњи рат. Те године, средином љета, Рагиб је покупио дјецу и мајку и кренуо пут бијела свијета, гдје су се биле погубиле и све његове бивше жене.
Кроз два мјесеца јавио се телефоном у Требиње свом великом пајташу Марку, званом Гроф. Испричао му је како је, преко Црне Горе и Србије,
стигао до Шведске.
У Требињу се тих дана чуло да је Рагиб био и на телевизији у Шведској. Али није он, попут других, оптуживао за све Србе нити је говорио да су га протјерали из Требиња. Отишао је од своје, видио неприлику, па пошао да тражи гдје има боље.
Пајташу Марку је ускоро послао и писмо. Писао му је да у Шведској ништа није као код нас. Земља потпуно другачија, а и људи. Крајем јесени је јавио да је Хата умрла и тамо сахрањена. Није стигла да се привикне на климу и на људе.
Чим се рат завршио, Рагиб је у Требиње стигао међу првима. Не може без свог завичаја и града ни без људи на које је навикао. Прича да га је нешто вукло и да би дошао таман и кад би знао да ће га овамо одмах неко заклати на калдрми под платанима на сред пијаце.
Само, није то више онај предратни, често запуштени и неуредни Рагиб Лимар. Упристојио се, на њему одијело, кравата и лаковане ципеле, а из њега проговарају култура и свијет. Отишао у свијет један Рагиб, а отуда се вратио сасвим други. Не важи за њега она стара: „Мартин у Беч, Мартин из Беча”. И још прича да се не жели враћати за стално, али долазити мора свакога љета или му живота нема. Српским избјеглицама, који су били у његовој кући, рекао је да се не секирају и да му само ослободе једну просторију гдје може да преспава.
Са Марком Грофом и друштвом засјео Рагиб испод платана као некада, па завели причу о свему. Имају требињски Срби своје мишљење о свему и тврде да су сви други много кривљи јер су окренули леђа заједничкој држави у коју су се до јуче заклињали и тврдили да би за њу и живот дали. Рагиб Лимар их слуша, клима главом и одобрава им. Не слаже се баш са свим појединостима, али је у Шведској научио да се свачије мишљење мора поштовати. И још казује како се и сада, послије свега што се догодило, нигдје не записује као Бошњак него Србин исламске вјероисповијести.
Кад су са политике прешли на обичну причу, Рагиб је живнуо. Причао је о Шведској и Швеђанима. Нису као ми, некако дјелују хладно и прорачунато као и сви сјеверњаци, али знају за закон и ред и тога се држе, не одступају ни за центиметар. Али умију и да воле, да љубе људе и природу једнако дубоко и предано као и ми, само што код њих важи да више нису скупа чим љубави нестане.
„Није тамо као код нас да су муж и жена заједно само зато што су вјенчани и што тако треба да буде, иако се одавно не воле. Или се волимо или не волимо, слажемо се или не, а чим љубави и слоге нема, нема више ни заједничкога живота. Зато у Шведској има пуно разведених бракова и много жена које не желе да се удају него роде дијете и саме га подижу. И свима је то сасвим нормално и нема Швеђанина који ће рећи да то не ваља. А земља им сређена и уређена и веома богата. Хоће и да помогну, хумано је то друштво и све је предвиђено шта може и колико може. Ако такве људе не волиш претјерано, не можеш ни да их мрзиш”, прича Рагиб, а требињски Срби га слушају вјерујући и не вјерујући његовим ријечима.
Рагиб, од свих Швеђана, највише воли своју Инге. Оженио се, прича, по шести пут, али и посљедњи. Откако му је мајка умрла огадило му се
гањање женских, поготово онаквих за кавим је раније трчао. Сукња га више не интересује, признаје само своју Инге. И она има сина из првог брака, а дјеца су им већ одрасла и свe троје су на студијама у Енглеској. Долазе само повремено и на кратко. У Шведској је то тако, дјеца се рано осамостаљују и воде свој живот.
Чашице се Рагиб није оставио ни тамо и то му Инге не оспорава. Само сад не пије литрима као некада, него помало и полако, културно, по чашицу-двије, тек толико да мало растјера ону тиху сјету која га притиска и да на тренутак заборави на свој југ, мирис камена и мора из чије утробе, сваке јесени кад је југовина, до Требиња и још даље допире потмуло и тешко дахтање и јека. Инге разумије све Рагибове бољке и зна шта му је и шта га мучи још и прије него што и он сам схвати да је заиста то у питању. И одмах га савјетује да зове пријатеље у
Требињу, да мало оде до неког локала у коме се повремено сакупљају његови земљаци или да једноставно прошетају. А код нас, да неко каже да га је ухватила некаква носталгија за прошлим временима, људима и крајем у коме је одрастао, сви би га одмах упитали је ли гладан и жедан и има ли гдје да преспава? Кад би одговорио да није ни гладан ни жедан и да има гдје и да спава, многи би му рекли да не манита и да се не претвара и не пренемаже без невоље, а неки би се чак и смијали. Многи не би ни знали значење ријечи носталгија, па би одмах рекли да се прави препаметан и покушава да каже да је неко и нешто.
Тамо у Шведској има све бесплатно, а од државе добија још око хиљаду марака кад се прерачуна. Понешто и заради, али не ломи се превише, а кад би хтио, могао би да намлати грдне паре. Али он ради повремено и помало, забавља се и ужива радећи тек толико да му вријеме брже
пролази, јер и Инге ради и одлично зарађује, у ње је плата око седам хиљада марака. Рагиб се тамо дружи са свим нашима не разабирајући Србе, Бошњаке, Хрвате или неке четврте. Идуће године планира да доведе и Инге да види како је лијепо његово Требиње.
Исте вечери су Рагиб и Марко Гроф шетали улицама Требиња. А на сваком углу, крај сваке камене куће и дрвета по једна успомена. Шетају тако они и преврћу по дјетињству и младости, сусрећу позната лица, а негдје дубоко у њима расте тихо задовољство и чини им се да се опет на тренутак враћају они некадашњи дани у којима нису знали за бриге и нерасположење.
А онда су прошетали низ Требишњицу остављајући иза себе град и зауставили се тек на дну Засадског поља. Ту су сјели на једној хумчици изнад саме ријеке. Како су сјели, тако су завезли причу. Провели су заједно дјетињство и младост и послије се годинама дружили по кафанама, а још су и један и други имали неиспричаних успомена и неповјерених тајни.
Сједе они тако на обали Требишњице и причају, а ноћ, препуна звијезда и мјесечине, отиче непримијетно низ ријеку. И Требишњица је она иста, али је све ипак некако другачије него прије и по свему се види да су давно са ње отишли. И што је најтрагичније, нико није ни примијетио да су отишли и да више нису ту. Није чак ни ријека која и даље безбрижно отиче куда и прије. Она иста ријека коју су бескрајно вољели иако су то схватили тек кад су постали озбиљни људи и престали да се друже са њом.
„Кад би ти, Грофе, само знао колико се то све воли кад се оде далеко гдје је све велико и лијепо, а туђе. И како се отуда стално мисли на овамо и колико снажно срце туче кад се крене у завичај. А, кад стигнеш овамо, све је исто као и прије, а то исто се чуди твоме силном узбуђењу и једва примјећује да си опет ту. И као да хоће да те упита – ‟шта ти је, болан, није смак свијета?‟ А ти си очекивао да ће се
овдје све радовати твоме повратку једнако као што му се и ти радујеш. А оно – ријека равнодушна, град исто тако, а околна камена брда, намргођена и сива, брину своју бригу”, причао је Рагиб.
И цијело то вече, сједећи на хумци крај ријеке, причајући и подсјећајући се прошлих дана, били су само велика дјеца и ништа више. Осјећају да су, негдје дубоко у себи, остали оно што су и били, само што их је неко невидљив претворио у одрасле људе од којих се пуно тражи и који у првом реду морају да се суоче са бригама и одговорним задаћама. А те бриге управо и јесу производ превеликих задаћа које човјек поставља сам себи, или му их друштво намеће, а све се своди на то да се заима, оствари и обезбиједи. И тако, обезбјеђујући и остварујући, протиче неосјетно живот, слично ријеци крај које сједе. Само што ријеке увијек има, а живот, из дана у дан, нестаје и танча и има га све мање. Додуше ни живот на земљи се не прекида, али га живе неки други који почињу исто тако полетно и безбрижно, а чим стигну у њихове године уозбиље чело, угасе сјај у очима и намакну мрку маску на лице. А њих двојица управо и јесу у годинама које наговјештавају да ће ускоро услиједити позно доба коме се нико не радује. Како би се и радовао кад од старости ништа грђе нема, јер не само да човјек поружни до те мјере да више није слика ни прилика некадашњем самом себи, него му и мисли постану тупе и туробне. А човјек са таквим мислима препун је зловоље и нерасположења и потпуно неспособан за шалу, смијех и сваку врсту радости, па је тежак и сам себи, а не коме другоме.
Причали су Рагиб и Марко и о посљедњем рату, слажући се скоро у свему и закључујући да људи најчешће ни сами не знају због чега ратују и
шта тиме желе да остваре. Можда је Запад и остварио неке своје интересе разбијајући Југославију и подстичући рат у њој, али сви који су ту живјели и живе само су изгубили. Додуше, шачица људи је остварила што је жељела – једни да дођу до власти, а други до богатства. То двоје иде једно уз друго, јер ко има власт дође и до новца, а ко има новца није далеко од власти. А народ – неко остао без завичаја,
неко без државе и имовине, а најгоре су прошли они који су изгубили своје најближе. Али кад би сви размишљали као Рагиб и Марко рата никада не би било. Чему рат кад на крају за свакога бива само по божијим законима и чека га метар земље, што и јесте једина правда на овом свијету.
Тако су то вече поново били они некадашњи безбрижни дјечаци и младићи којих се ништа не тиче и којима је будућност, која се обећава, рјешење за све бриге. Поново су, у причи и мислима, били пливачи на брзацима и вировима исте ове ријеке, опет скакали у воду са грана старих врба што су се наднијеле над њу, играли ватерполо испод моста и крали ране трешње по околним вртовима и баштама. Опет су имали своје прве љубави и симпатије и своје вршњакиње, већ одавно сиједе, изборане и угојене жене, претварали у некадашње тек напупчале дјевојчурке.
Иза поноћи је дунуо јужни вјетар, дотјерао облаке однекуд са мора и погасио звијезде. Иза тих првих танких облака склонио се и мјесец. Ноћ је постала некако дубља, стварнија и постојанија иако се мјесечина и даље пробијала кроз облаке и није дала тами да потпуно прогута околна брда и ријеку која је, шумећи и гргољећи, непрекидно отицала, а опет била ту. Та иста ноћ поручивала је да је одавно дошло вријеме за починак, а њима се није ишло јер још је било неиспричаних и необновљених успомена и још су бројна сјећања тражила да испливају на површину и дођу на ред. Како је лијепа и колико вриједи та само једна ноћ у којој се човјек враћа у младост и опет бива на тренутак оно што је некада био – безбрижан, раздраган, пун маштарија и планова за свијетлу будућност, која се тако дивно наговјештава, а на крају редовно извара, изневјери и покраде.
У касне сате, кад су се већ наговјештавали први знаци зоре, кренули су Рагиб и Марко кући све се осврћући иза себе, погледујући један на другог и пипајући се по џеповима. Чинило им се да им нешто драго и велико остаје на оној хумци крај Требишњице, нешто што ће им недостајати цијелог преосталог живота, па макар он трајао још хиљаду година. Враћајући се у уснули град, питали су се хоће ли и ову ноћ побрисати из свога сјећања, као што су побрисали све своје остале одрасле вечери, или ће је упамтити попут оних из дјетињства и младости које су носили у себи. И што су били ближе граду, све су мање причали препуштајући сјећањима да их још једном однесу у дане који не могу да се врате, али ни да се забораве. Да су умјели ријечима исказати све што осјећају, била би то најљепша пјесма икад испјевана.
„Не може се, вала, некад ни описат ни казат оно што је у чојеку, па ето”, говорио је Рагиб пун неке сјете.
Тако су, препуни сјете и сјећања и стигли то вече до града и код Ћеловића куће се растали и један окренуо лијево, а други продужио право, па закренуо десно. И одмах су убрзали корак свјесни да је прошло краткотрајно и слатко вријеме враћања у незаборавно дјетињство и младост.
Тих дана умрла је Љубица, мајка Марка Грофа. На стотине кафа је скувала и исто толико мезетлука насијекла у својој кући Рагибу и Марку
кад би, полупијани и загрљени, стигли из кафане. Није Рагиб никада питао да ли је месо свињско, нити је разабирао него мео редом све са стола. Ни Љубица није износила сланину пред њега, али ако се кобасица задесила са пола свињетине у себи шта мари за то.
Љубици су на сахрану стигли многи Требињци, међу њима и Рагиб Лимар. Подигао је дланове и молио се по своме обичају за душу те
добре жене, није се никога устручавао. Некима баш и није било право што се на тај начин моли на посљедњем испраћају једне узорне хришћанке, али Љубица је Маркова мајка, па ако му он одобрава, остали немају шта да причају и коментаришу.
Тако је Рагиб очитао молитву по своме, па се онда заплакао као некада кад би се накитио ракије под платанима, па кренуо кући. Плаче, зајецао се, сав се тресе од превеликог плача. Лете троструке сузе као љешници. Никада раније није тако ни толико плакао.
Непријатно и Марку што толико плаче и што сви гледају у њих двојицу, па почео да тјеши Рагиба. Говори му да је Љубица била стара, времна већ, близу јој 90 година. Ко толика љета изброји, грехота је за њим превише плакати. Умирати се мора, а сви ћемо тамо једнога дана, смрт је једина правда на земљи и да тако није не би ни ваљало.
„Немој, болан Рагибе, замјериће свијет, коме је данас до плача и ко кога више жали.”
Тада му је Рагиб, све јецајући и лијући сузе као најобичније десетогодишње дијете, рекао:
„Не плачем ја за тета Љубицом, него сам се сјетио моје рахметли Хате.”
Сви су чули шта је рекао и нико се није насмијао. Погледали су се људи, па ћутке спустили поглед. И многима је тек тада било јасно да свако има своју причу и молитву, да се увијек чеше онуда куда га и сврби и да у свакој прилици за собом и за својом мајком плаче.
(Бокатин дијак, бр. 1)