Налазим се у озлоглашеном затвору, не знам ко је озлоглашенији: ја као серијски убица или затвор из којега је мало ко побегао, наиме, сви смо осуђеници на смрт и мирно и немирно чекамо извршење казне.
Гледам кроз прозор озлоглашеног затвора, мрак је и видим како светли Сазвежђе Јарчевог Јарца. Светли некаквом светлошћу. Видим све или скоро све и чини ми се да је то све или скоро све моја стварна имовина! А чега ту нема: има детињства у које управо гледам и сећам се своје болешљиве мајке која је стално плакала, кукала од болова и то ме је нервирало. Када је умрла само сам ја плакао. А онда сам напустио школу и постао сам себи навигатор и космички кормилар. Миловао сам својим (лоповским) рукама своје мисли, мислио сам да се толико тога не сећам, мислим да се свега сећам. Сећам се: првих озбиљних, дакле, крвавих батина, притвора, затвора, јавних кућа, првог сина, другог сина, трећег сина, све копилад које сам по потреби признавао за своју децу. Сећам се и убиства, о, како о њима размишљам!
Кроз прозор видим пут слободе, слобода је када се побегне у неки други живот слободне слободе. Да! Други живот је тада (не)достижна представа неке нове играрије.
Памтим да сам био и снажан. И сада сам снага која ствара снагу, мој уд је створио све зверолике, па, шта с тим, то је њихов избор, странпутица са јасним завршетком, шта има везе…
