МИР И ТИШИНА
Често се деси
Да уморан сједнем
На клупу
У парку
Да тијело одморим
А вјетар хладан
И јесен хладна
Зубата
Од прошлости казна
Шиба ми лице
И ратује са тијелом
И срцем мојим
У мени све замрло
Хладило оковало тијело
А поглед као да ноге има
Стидан од сретања
У страну бјежи
Да ме неко не препозна
Да ме не тјеши
Од мене су звукови
Као вукови
Даљинама се скрили
Ни помишљао нисам
У парку на клупу
Да сједнем
Некада сам у пролазу
Крајичком ока
Гледао у бијеле косе
И шешире
До пола главе упале
Што брадом
И рукама дрхтним
Штап чувају
Ево и вријеме је
Промијенило боје
Са грана
Пожутјело лишће
Опало је
Као и слике
Из албума
Прошлости моје
Или су криве
Наочаре сузне
Или се небо
Није умило
О Боже
Да ли сам прозор
У соби затворио
Или се хладан вјетар
Умјесто мене утоплио
Мир и тишина!
МОЈ ПРИЈАТЕЉ ЛИСКО
Моје се сунце
Небом покрило
Велико срце
У сићушно се тијело
УГЊЕЗДИЛО
За једну годину седам година је
ДАО
Враголасто гледа
Само што не пита
Зашто
Си сузе
Умјесто мене
ПОЗВАО
За једну годину седам година је
ДАО
Сада знам
Што знао нисам
За љубав моју
Љубав је умножено
ВРАЋАО
За једну годину седам година је
ДАО
И ето спусти се туга
Да плачем за друга
А никада доста
И увијек је мало
Када би могло
ЛИСКО
И ја бих седам година за твоју годину
ДАО!
КАМЕНИ ЉУДИ
Ипак ја хтједох схватити тебе
Можда ни сада ја не знам те путе
Куда би човјек требао да крене
Да види да чује те камене људе
Тражити нешто то тешко и није
Кад оно што тражиш не окрене леђа
Видим те тамо у пијеску се играш
У завјеси дима некуд се шеташ
Немоћ ме бије а глас ми се губи
Лебдим над сводом нашега хтјења
Погледах преко а камен се руши
И пијесак је нестао а тебе нема!