Пијаниста у „Hot Shot-у” није смео да свира ни Баха ни Бетовена. То не би одговарало једном каубојском салуну. Зато је морао да се задовољи са „The Wild Rose of Texas”, „Rider Ride Along” и „Molly Malone”. Морао је да живи од нечега, тај пијаниста, а да је свирао Баха или Бетовена каубоји би га могли још и линчовати. Зато је углавном свирао само оне изанђале мелодије које је народ тражио. Али свирао их је тако страсно, тако је осећајно прелазио преко клавијатуре да се чинило као да његов трошни инструмент доживљава другу младост када би он на њега ставио руку, строго и захтевно, да би га онда преко срцепарајућих адађа и страхопоштовања достојних крешенда извео у оне више области где музика прелази у ћутање и где више није потребно ухо да би се она чула, зато што више не прилази човеку споља, већ изнутра, и буди се у сваком дамару тела попут пупољка у пролеће. Чак би се и погрешни тонови под његовим чаробним прстима исправљали, као да се лоше наштимован клавир у том тренутку уздигао до једног Steinway-а.
Тако је велика била моћ његове музике да је Little Mozart, како су сви звали клавиристу, изгледао као да лебди у неком другом свету када би чаше, песнице и меци почели да лете унаоколо. Усред крикова и пуцњаве, усред треска и крештања, урлања и псовања, у општем метежу сасвим нечујно, ширила се његова музика, бескрајно благо све мирећи, и мада је нико није опажао ипак је све прожимала. Јер у тим тренуцима Little Mozart није више свирао „The Wild Rose” и „Molly Malone” већ, непримећен од свих, забрањеног Баха и прогнаног Бетовена.
У хаосу је био слободан да ради оно што му је поредак света забрањивао. У олуји усковитланих тела и столова што су се ломили, он је сејао мир и стварао један бескрајни простор који се попут каквог заштитничког крила надвијао над тесним салуном, невидљив, примајући у себе сваки ударац у неизмерно, растварајући све метке у бескрају.
Little Mozart-a није у таквим тренуцима могло дотаћи ништа. Меци као да су пролазили кроз њега, као да ту више није било његовог тела, његовог клавира, већ само музика, а њу није могла да обори ни најгушћа киша метака.
Овако је дивна, овако је силовита музика Little Mozart-a била, међутим, само зато што је он волео. Он је волео једину особу у овом отрцаном салуну, у овом прашњавом гнезду, да, једину особу на целом свету која је била у стању да његову музику слуша и онда када би се „Hot Shot” претворио у бучно бојно поље. Тада би Daisy, заборавивши на све, стајала на крају шанка и лебдела заједно са њим кроз оне тајновите светове којима живот награђује само оне који се воле, а понекад и песнике. Лаког корака они би трчали једно према другом преко звучног моста што га је између њих подигла музика Little Mozart-a. Коначно заједно, скочили би, држећи се за руке, у несхватљиво и остали тамо док се метеж у салуну не би смирио и док не би опет морали да преузму своје улоге на прљавим даскама стварности.
Daisy је радила као играчица у „Hot Shot-у”. Плаћена је за то да из вечери у вече одигра на паркету „French Cancan” којом приликом би
показивала ноге, подвезице и гаћице. Иначе публика што је зурила није од ње хтела ништа више, баш као што није хтела да слуша ни Баха, ни Бетовена. А у њеном телу, то је осећала, било је толико савитљивости и љупкости да је мислила да ће да препукне док у ритму свог смешног канкана поскакује на бини.
Једино што јој је пријало била је свест да игра по музици Little Mozart-a. Јер Little Mozart је свирао тако фино да јој се чинило као да сваки од његових тонова милује њено тело. То јој је давало снаге да и даље игра.
Затворених очију,
Мислећи само на његове прсте
Испуњена једино жељом да постане његов инструмент.
Када је једне вечери опет отворила очи, вратанца салуна се раскрилише и они упадоше унутра као да су их у салун испљунули ветар и песак.
Један, двојица, тројица, четворица, петорица, шесторица.
Брадати мушкарци са дугим, прашњавим мантилима и опасном ватром у погледу. Тишина и потиштеност проширише се у „Hot Shot-у” док су они звецкајући мамузама корачали према шанку. Каубоји који су ту стајали узмакоше да им направе места. Други напустише локал.
Када је бармен поставио испред њих шест вискија они затражише и седму чашу. На његов упитан поглед вођа одговори да седмог додуше нико
не може да види, али он увек јаше с њима и далеко је најопаснији од целе банде.
Бармен је разумео те напуни и седму чашу.
За столовима се од сада разговор водио само шапатом. Daisy је стајала као окамењена на позорници, а Little Mozart није био у стању да даље свира. Тада вођа банде подиже поглед према Daisy. „Играј!”, рече.
А клавиристи нареди: „Свирај!”
Но, овај се осећао као да су му руке од олова. Није могао ни да их покрене. А играчица, уместо да игра, повуче са ивице позорнице, разрогачених очију од ужаса.
Тада десперадос невероватном брзином извуче свој револвер и опали – да ли су то била два пуцња или само један? – у бочну страну клавира и у
дашчани под пред Daisyним ногама.
У салуну завлада мук.
„Сви напоље!” нареди десперадос, „остаје само играчица… и клавириста.”
Столице попадаше на под и лактајући се сви појурише према излазу.
Сада су остали сами: њих шесторица, играчица, клавириста… и невидљиви седми.
Тек сад је плес могао да почне.
Вођа се намести иза Little Mozart-а и притисну му своју четрдесет петицу у потиљак.
„Има да свираш”, просикта, „за седам живота гладних, усамљених копилади који превише дуго нису имали никакву забаву.”
И Little Mozart поче да свира.
И Daisy поче да игра.
И тело и музика се спојише, оклевајући и дрхтећи, најпре, а онда све сигурније и необузданије. Little Mozart не би могао да каже шта то свира, а Daisy није знала какве је покрете изводила, али што је дуже трајало, што су слободније бивале триоле и плес, утолико је опасније и пожудније горела ватра у очима десперадоса.
Кад је музика утихнула и Daisy дахћући хтела да стане вођа рече другима: „Узмите је!”
„А ти свираш даље!” нареди Little Mozart-у.
Daisy је вриштала кад је мушкарци зграбише. Вриштала је када је оборише на под и поцепаше хаљину с тела. Вриштала је када прво копиле с пуно презира и брутално продре у њу. Daisy је сада била само крик, онај продорни, ужасни крик који Little Mozart више није могао да поднесе.
Он поче да свира.
Са револвером откоченог ороза у потиљку свирао је Баха и Бетовена, Бетовена и Баха, најпре једног за другим, затим помешано, све гласније, гласније, све необузданије како би надјачао крик, али је крик сада био у њему, није хтео да ћути, борио се против музике, угурао се између нота, пробио се, експлодирао у његовом мозгу.
Тада поче да свира нешто ново, нешто што никад није постојало. Прво је то био ковитлац, спирала тонова, затим је почео да се надима, моћно и очајнички, све док се није претворио у оркан, односећи све са собом, крик и насиље, љубав и муку, живот и смрт.
Свирао је на свих 88 белих и црних дирки у замену за шест метака у бубњу револвера, свирао је за једну жену која је у себе примала шесторицу мушкараца. Шесторицу!
Вођа је бројао са другима: „Један, два три четири, пет.”
И када је један други заузео његово место иза клавиристе и када је он лично продро у Daisy која више није вриштала већ је само тихо дахтала, онда рече: „Шест!”
А кад је био готов, сада је недостајао само седми, невидљиви, који је такође хтео свој део.
И добиће га. Десперадос извуче револвер из футроле коју је одложио и притисну га полако уз Dais-ино оскрнављено крило.
Онда рече: „Седам!”
Када пуцањ одјекну прсти Little Mozart-a засташе. Као да су се закопали међу дирке. Музички оркан изненада занеме.
Усред једног септакорда сузе су се сливале низ лице Little Mozart-а док је он очекивао последњи пуцањ свог ослобођења. Сузе, јер је мост сада био заувек срушен, јер је крик и даље лутао кроз његово тело, од вене до жиле куцавице, од једног срчаног зида до другог.
Зато што је бубњао по поребрици тај крик који му је кидао чело. Зато што је музика застала у септакорду. Little Mozart је чекао дуго. Чекао је и када је банда већ давно напустила салун и поново се тркала са ветром и песком.
Јер смрт је умела да броји само до седам. А Little Mozart је био на осмом месту. Осмо место је, међутим, значило живети, или некако преживети, иако никакав живот више није био могућ.
Дуго је је још живео Little Mozart, предуго. Из године у годину лутао је са својим клавиром по Западу. Од једног салуна до другог. И увек са старим, пробушеним, раштимованим инструментом који је на колицима вукао магарац. Од селендре до селендре. И њега су носили ветар и песак, као и седам јахача. И он се кретао без предаха, и он гоњен, и он у потрази за спасењем, јер страшни комад од оне вечери још није био завршен и док га не одсвира до краја знао је да у њему никад неће умукнути онај крик.
Ишчекујући овај дан Little Mozart је своје убоге тираде свирао у свим салунима Запада, од Абилене до Ел Паса, од Албукерка до Денвера.
Притискао је стотину, хиљаду пута, те своје црне и беле дирке.
Са изузетком једне једине.
С изузетком оне судбоносне дирке којом је онда употпунио свој септакорд. Попут плеса мољца око светла развијало се његово свирање око ове забрањене дирке, ове празне тачке коју је мајсторски ескивирао, прескакао је и музички окруживао, и увек умео да је заобиђе.
Инстинктивно.
Са смртоносном сигурношћу.
Јер Little Mozart је још увек чекао. Чекао је, јер је умео да броји. Али он није бројао године што су поред њега летеле, није бројао ни мноштво локала по којима је свирао, није чак више бројао ни дирке свог клавира. Не, он је увек бројао само до шест, увек само до шест, а седам је држао на нишану, црну септиму на свом клавиру. Његов живот задржао је дах смрти, деценијама, спречавајући га да испусти душу пре него што се број напуни, пре него што мера буде испуњена.
А време је сазревало.
Неприметно.
И време се испуњавало.
Једне хладне вечери, високо на северу, у једној селендри по имену Whitebird у планинама Clearwater, мера његовог сеновитог живота најзад је попуњена.
Као и сваке вечери Little Mozart се жалосним тоновима пробијао кроз ноћ свог очајања кад се отворише врата салуна, баш као оног дана када је музика замрла. И баш као и онда прашњави ветар убаци унутра шест шакала луталица у истим дугачким мантилима и сивим брадама.
Little Mozart престаде да свира. Само је седео спуштаних рамена и погнуте главе док се није чуло наређење.
„Свирај!” рече вођа, „свирај за шест измучених душа које жуде за мало топлине.”
И Little Mozart поче да свира. Јер у њему нешто поче да расте прожето вечитим истим криком. Појави се комад од оне вечери, као да га је годинама вежбао, он излете из дна његове душе као поплава.
И клавир је јечао под бесом музике.
А шесторица од седморице окретоше главу.
Полако извадише своје револвере.
Полако се приближише клавиристи, с пепелом у очима, окупише се око њега и препознаше музику.
Препознаше и музичара.
Један му прислони револвер уз потиљак, откочи ороз. Чекао је.
„Музичаре не треба прекидати јер музика је нешто свето”, рече.
Остали се нацерише.
А Little Mozart је свирао даље, свирао за своју смрт.
Јер кад је дошао до најужаснијег од свих акорда, он престаде. Једноставно престаде да свира.
Притисну шест дирки, а заустави прст изнад седме.
„Свирај даље”, зачу груби глас како му се шапатом обраћа, „ту нешто фали.”
И Little Mozart притисну седму дирку.
Она остаде нема.
Затим се окрену на својој столици. Подиже поглед и укрсти га са погледом шесторице копилади.
„Седам”, рече мирно. Чекао је.
Вођа је био једини који је разумео и који је свестан отишао у смрт када је у клавиру експлодирао динамит и разнео тела мушкараца.
Тела седам мушкараца.
Little Mozart је напокон вратио ту кобну септиму.
Крик је у њему занемео.
Заувек.
Превод: Златко Красни
(Бокатин дијак, бр. 1)