Јутра и дани су се понављали у свом ланчаном кругу. Сваки нови дан ни по чему се није разликовао од претходног. Сви су били срећни, задовољни и остварени што раде своје изрутинизоване досадне послове.
Аркадијеви најближе колеге, Леонтина и Дарко дошли су на посао. Имали су већу канцеларију од Аркадија, што је било и оправдано, с обзиром на то да су они радили много више са странкама. Морали су их негдје смјестити. Када се ради о нервозним људима, увијек је потребно имати велики тор гдје могу да скачу и демонстрирају своје способности.
Аркадије се баш и није пуно дружио са њима, док сви колективи по пола дана нису радили ништа и испијали своје кафе. Ту и тамо су знали попити подневну кафу причајући о неважним стварима.
Често је у кантини био као обична статуа, искључен из свих досадних разговора, повремено климајући главом. Морао је некако да се одбрани, да сачува своје ментално двориште. Био је то некакав од Господа дар, чудан аутоматизам одбране од људских цунамија. Тада би само размишљао о облацима и птицама, о самоодређењу и слободи ума.
Леонтина је била жена којој су идоли били старлете, пјевачице и сличне урбане светице, изигравајући улогу отмјене даме са високим моралним начелима. Много је причала и то поприлично брзо. Избацивала је гомилу реченица једну за другом брзином свјетлости, као какав аутомат. Када би почела са дескрипцијама и објашњењима, млатећи рукама и бечећи своје заносне очи, слушалац би се врло брзо изгубио не знавши шта је почетак приче којој се не би назирао скорији крај.
Изузетно лијепа и згодна. Облачила се само у маркирану и скупу одјећу, трошећи на безвриједне глупости козметичке и конфекцијеске индустрије, накит и друге украсе без укуса. Живела је са мајком. Имала је 34 године. Саму себе је сматрала недостижном и неосвојивом. Имала је све оно што жене нису имале прије 100 година, еманципацију, равноправност, образовање и све лако освојиве титуле, и поред тога што није имала никакве идеје и више циљеве, била је сама. Због тога изузетно и често хистерична и фрустрирана. Њена енергија упућивала је да ће тако остати до краја живота.
Дарко је био тек извајан муж, млад, чак превише неиживљен, јер је сву своју младост поклонио образовању. Он се постепено формирао и мијењао облик лица долазећи свако јутро видно изнервиран и алкохолисан. За разлику од Леонтине, мање је причао, али је и он знао бити напоран. Био је један од оних колега који у пресудним приликама стоје у углу и ћуте, посматрају све лукаво са стране, вребају своју прилику, а када треба предузети конкретан корак, увијек би био спреман да се полтронски покаже и докаже надређенима. И он, као и многе остале колеге су имали магистерије и докторате. У овој сиромашној и напаћеној земљи, предимене ознаке као што су мр и др у принципу су само указивале да се ради о инфериорним и искомплексираним личностима без реалних знања и способности. И заиста, задивљујуће је како су квазиобразованост и квазизнање рађали бескрупулозност, самоувјереност и подлост која води у друштвену пропаст. Такви појединци ништа нису схватали па су се зато сматрали бољима у односу на друге. Није им могло бити јасно да друштвене науке као што су право, економија, политичке науке и слично, да су то већ сазнате науке и да у њима нема више ничега за копање. Све врсте нових радова, магистерија и доктората из ових области сводила би се само на пука преписивања.
Утицајем хладног и модерног западног неоколонизма, нестало је оног образовног нивоа академности, части и заслуга, када се човјек морао одрицати пуно тога у животу да би магистрирао или докторирао.
Следеће што ће неко ускоро измислити да би покупио новац од богаташа биће звање „астронаут“ политичких или неких других наука… Нек’ нас ништа не изненади, чувајмо се астронаута…
Шта полуобавијештеност и смјелост квазиинтелекта чини нашој будућности, често је у себи ово понављао Аркадије када би се нашао у друштву личности који су уздизали нешто за што нису били способни да разумију, а камоли да сами створе тако нешто.
Но Дарка се можда ипак донекле могло разумјети. Имао је тешко и напорно дјетињство, живот га није заобишао, али он то дубље није могао схватити. Врло рано је остао без мајке која је умрла од рака дојке, а отац му је био алкохоличар и расипник који га је убрзо напустио и оставио на милост и немилост дому за незбринуту дјецу. Ништа му није ишло као по лоју, за све је морао упрљати руке. До лактова их гурати у септичке јаме испуњене животним заплетима. Али као што у животу ништа нема гаранцију да може бити лошије или боље, тако се и њему живот промијенио преко ноћи. Пре пар година у некаквом локалу пио је са друштвом. Гледали су некакву утакмицу. Тамо је упознао дјевојку. Срели су се у тоалету. Ваљда јој је посудио марамицу да се обрише. Тада је била апсолвент архитектуре. Размијенивши бројеве телефона, тада је почела његова суморна сага. Убрзо су постали дечко и дјевојка. Били су срећни и неопрезни. Водили су љубав сваки дан. Она је остала трудна. Њен отац, по добром и старом балканском обичају приморао га је на брак са његовом ћерком. Имали су двоје дјеце, двије и три године, дјечак и дјевојчица. Међутим, супруга и он су имали потпуно различите погледе на живот, што је водило потпуном уништењу заједнице у којој ће само испаштати недужна дјеца.
Док је Аркадије састављао извјештај за начелника одјељења, неко је покуцао на врата. Аркадије се дигао са столице, откључао их и отвори. Закључавао се када је имао хитног посла, јер је само на тај начин могао обезбиједити неузнемиравање од стране колега. Био је то Ршум.
„Хеј пријатељу, то си ти?”, рече Аркадије са осмијехом на лицу.
Потапшали су се по леђима пријатељски.
„Поздрав, пријатељу мој, ево некакво хронично смарање, хтио сам да видим докле си ти дошао на истом дугачком путу”, помало суморно блиједога лица одговорио је Ршум. У руци је држао тамну врећицу, с тим да је Аркадије видјвши је у његовим рукама посумњао у садржај, упитавши га:
„Хајде, уђи. Шта ти је то у врећици?”
Обистинило се. У врећици је носио боцу црног вина и кутију цигарета.
Аркадије се топло осмијехнуо.
„Да нам се нађе, никад не знаш кад можеш умријети”, додаде Ршум, такође смијући се.
„Како ти кажеш, добро ми дошао. Немам ништа против течности која преображава Ум, мијења облик суштини, изазива логику против апсурда. Али и лаже, о свакој истини…“, прозбори Аркадије
„Ма пусти сад филозофирање, истине и лажи нека оргијају саме са собом. Дошао сам да попијемо гутљај, два…“
„Али сјећаш се прије седам дана како смо се опили да нисмо знали ни који је дан ни које доба дана када смо се пробудили. И како смо рекли да ћемо престати пити неко извијесно вријеме?”
И стварно, прије тачно седам дана толико су се опили код Аркадија у стану да не памте горе тровање алкохолом.
„Сјећам се. Заиста стравично. Али чему одрицање од порока, зар ћемо бити бољи ако се уздржимо? Сумњам, тако би се само супроставио својој природи? Какав је уопште смисао одрицања од гријеха и порока? Зар да се чувамо за онострани свијет. Човјек је грешан већ чим се родио, поставши себе свјестан и када је почео да жели ствари. Рођење је корак у гријех, а само живљење је испаштање. Рај је био само у материци. Мислим да је нужно гријешити у овоземаљском паклу и да се не исплати умријети чист. Помисли само да те сутра може ударити струја када будеш пеглао кошуљу за посао пеглом на пару. Вода лако може да исцури из пегле, затим дође до каблова и постанеш реш печен, а самим тим туга својим родитељима.”
„Донекле си у праву, има смисла то што говориш. Гријех је за људе као што смо ти и ја. Данас гријешимо. Етика и морал су за оне који вјерују у загробни живот, па се припремају за тајанствену мисију коју су им обећали свештеници. Ма ко их шиша. Него, наспи нам по једну..”, рече одушевљено Аркадије.
Међутим, пријатељи нису успјели попити ни по чашу истине која лаже, када је Ршуму зазвонио телефон. Био је то његов отац који му је пренио да је у хитној, да брзо дође, јер је позлило његовој мајци.
Устао је брзо, извинио се Аркадију и нестао кроз ходник општинске зграде. Аркадију није остало ништа друго него да заврши отворену флашу. Сручивши је, осјетио је неодољиву потребу да попије још чашу-двије, како би појачао стање духа које у тим тренуцима код креативних људи избацује врхунска и генијална дјела.
У доњем углу ормара, увијек је имао флашу ракије која би потрајала тек два до три дана. Куповао ју је на пијаци код једног сељанина. Продавао је одличну ракију.
Уморивши мисли, посегнуо је за флашом. Остало је мало на дну, одлучио је да све сручи у себе. Стрес је постепено нестајо, свијет је мијењао боје, свањивале су сулуде идеје које су додатно отежавале живот, али су рађале тренутну срећу и усхићење.
Било је 14:15, још два сата до поласка кући.
Али зашто ја не бих остао овдје читав дан и ноћ, до сутра. Могао бих да пишем, овај ормар је одлично и инспиративно мјесто. Али немам потребан амбијент. Немам алкохол ни цигарете. А и Милисав је кући сам. Скочићу брзо до стана да га нахраним, опростиће ми, а онда идем у набавку и враћам се на посао, могу све стићи до краја радног времена ако сада кренем, дубоко замишљен са блаженим осмијехом, сједећи у ормару, планирао је Аркадије мумљајући и гледајући се у огледалу.
Изашавши из ормара одложио је свој блок у коме је писао, закључавши врата те се из канцеларије упутио према вани, пролазећи покрај портирнице, гдје су се људи откуцавали картицама приликом сваког излажења, уз повик и махање руком:
Враћам се брзо, све за службу и дужност њој.
Портир је само одмахнуо главом сав зачуђен.
Узео је такси. Стигавши у стан, мали Милисав му се створио између ногу не знајући шта да ради од среће. Млатио је репом и пискаво лајао, вртио се у круг. Он је био једно од ријетких створења која су му меканила, чистила и оваплоћивала душу, извлачила искрене осмијехе на уморно и кисело лице.
Хеј ти, мали, опет си полудио, то мора да си покупио од мене. Није ти то паметно. Јеси ли гладан, проговорио је Аркадије, смијући се и гледајући веселим очима створење које није било свјесно да живи у хладном свијету без љубави.
Пас је још више лајао, од среће се спотицао приликом трчања.
Ушавши у собу, Аркадије је испод стола нашао траг обављене нужде.
Милисав се још није навикао на пијесак који је Аркадије донио са Саве.
…хмм… види шта си урадио, говорио му је Аркадије, без осјећаја велике љутње док га је гледао како се игра гризући тепих.
Почистивши све, узео је двије конзерве псеће хране, отворивши их и изручивши у тањир. Спустио је све на под у кухињи, те је у други тањир насуо чисту воду. Милисав је јео. Био је прелијеп.
Длака му је сијала. У њему је сијао живот попут звјезде у ноћи, попут пуног Мјесеца. Одрастао је у здравог пса.
Друже, ја сад морам да идем, видјећемо се сутра, буди ми добар, обратио му се Аркадије док је овај јео и млатио репом. Није му могао одољети, већ је се спустио на своја кољена прислонивши му своје лице уз њушку. Овај га је почео лизати…
По повратку у канцеларију, свратио је у самопослугу. Но прије него ли је ушао угледао је нешто најчудесније у свом животу, а што га је запањило. Угледао је возача камиона за смеће како сједи за воланом док камион ради, држећи у руци књигу коју је читао. Приближивши се, правећи се да само пролази покрај камиона препознао је наслов, Црвено и црно, Стендал. Човјек за воланом изгледао је обично као и сви људи, као Аркадије и свако други, мада помало запуштено.
Овај лик ме много подсјећа на мене. Сигурно је и ово некакав мрачан, депресиван и много сјебан лик као ја, који се не уклапа у ову болесну игрицу Господина Творца. Потпуно анониман, сигурно паметнији од многих који сједе у некаквим канцеларијским фотељама, тражећи свој комад простора за мир. Вјероватно се и он безуспјешно рве са животом схватајући његов бесмисао. А ко зна, можда је будући писац. Можда ћемо некада пити заједно, биле су мисли које су се провукле А. кроз главу. Тада је ушао у трговину. Купио је двије литре вотке и три кутије цигарета. Све је ставио у торбу коју је понио из стана. Приликом уласка у Општину, портир га упита:
„Хеј, другар, шта ти је то у торби?“
„Носим стручне књиге и законе, ишао сам чак кући по њих.“
„Шта, имаш тежак случај?“, упита поново портир осмијехујући се.
„Ма знаш како је, колико год учио, никада довољно знања. Тражим случајеве из праксе“, одговори Аркадије штимајући маску забринутог чиновника.
„Само ради, не дај се сметати. Али погледај, скоро ће крај радног времена“, зачуђено се обрати портир.
„Знам, али немам избора, мораћу остати прековремено, колико год буде требало да завршим започето.“
„Само хајде, срећно ти. Баш си вриједан момак. Видимо се сутра. Мени ће сада смјена.“
„Шта да се ради… Видимо се“, рече Аракадије подсмјехујући се док је ходао према канцеларији.
Портир није знао да је Аркадије на лицу носио маску која га је штитила од самог себе.
У канцеларији се ништа није промијенило, осим што је стигла нова пошта, некакви списи и нови предмети. Прегледавши све, видјевши да нема хитних радњи, посветио се себи. Вотку и цигарете је сакрио у ормар, у исти угао гдје је чувао ракију.
Већ је било 18:30 када је Аркадије привео крају сав посао који је морао завршити због хитности. То су била отприлике тачно два сата која је избивао са посла док је хранио малог Милисава и док је куповао вотку. Затим је зачуо усисивач. То је била госпођа Бранкица. Чистачица, скоро пред пензијом. Чистила је канцеларије, усисавала и купила отпатке из корпе.
Аркадије се убрзо устао, закључао канцеларију, јер је она имала све кључеве, затим је ушао у свој ормар, затворио га и упалио свјетло. Прво што је учинио отворио је флашу вотке. Отпио је солидан гутљај и хтијевши да запали цигарету, сјетио се да то не би било паметно, с обзиром на то да би се видјело како дим излази кроз отвор између врата, а чистачица само што није дошла. Узео је да чита Нови завјет, Јеванђеље по Јовану, Глава 10:
Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту он је лупеж и хајдук.
А који улази на врата јест пастир овцама…
Ријечи мудрости само су текле, отварале очи или отежавале даљи пут ходања по пространствима човјечанским.
Утом се зачула пенетрација кључа у браву. Аркадије је тада одложио Нови завјет, те је угасио свјетиљку. Госпођа Бранкица је улазила вукући за собом усисивач. Изгледала је поприлично кршно за жену. Имала је кратку косу коју није одржавала нити фарбала. На себи је имала плави мантил и жуте рукавице. Сви су људи носили радне униформе. Након што је испразнила кошару за смеће у којој су углавном били згужвани папири, упалила је усисивач и почела да усисава. Нешто је пјевушила, али се није могло препознати шта мрмља од буке коју је производио усисивач.
Аркадије је за то вријеме отпио два добра гутљаја вотке, гледајући кроз процјеп између врата. Када је госпођа Бранкица заршила са усисавањем извезла је усисивач у ходник и поново се вратила у канцеларију са крпом у руци да избрише прашину и прозоре. Бришући сто, док је дизала један од предмета, нашла је Орвелову књигу 1984 коју је Аркадије купио прије два дана, али ју је заборавио након читања ставити у ормар. Угледавши књигу, узела ју је у руке својим влажним рукавицама, говорећи:
„Какво је ово смеће? Овај што чита је луд, тако и изгледа са оном својом косом. Ко све овдје ради? Нема паметнија посла…“
Није се обазирао на коментар. Лаганим потезима је одврнуо чеп са флаше те је потегао још два гутљаја вотке. Како читав дан није ништа јео, алкохол је чинио своје. Унутрашњост ормара добијала је ширину, простор се протезао, боје у канцеларији мало су живнуле, мисли су почеле да плешу. Госпођа Бранкица привела је крају своје чишћење те је напуштајући канцеларију из штампача извукла подебљи штос чистих папира говорећи:
„Овај ништа не ради, он само чита, неће ни примјетити да му фали папира, шта ће њему то.“
А онда је само изашла, затворила врата и поново их закључала. Аркадије је коначно одахнуо, али је одмах изашао из ормара да отвори широм прозоре како се гасовити садржај испуштен из Бранкичиног тијела не би задржавао у канцеларији. Када је отворио прозор, поново је отпио још два гутљаја вотке те је запалио цигарету. Ни о чему није размишљао, само је буљио у небо наслоњен на прозор водећи рачуна да га нико са улице не види. Након што је изгорјела цигарета, запалио је нову и отпио још два гутљаја вотке. Више од пола флаше већ је било у Аркадију. Тијело је трнуло и нестајало у сопственом облику. Свијест је била резервисана, али је отицала, као да је требало да експлодира.
Одједном је Аркадије осјетио изненадни умор и поспаност, те је одлучио да уђе у ормар и мало одријема.
Прије но што је то учинио, отпио је још један гутљај вотке.
