Не узбуђују ме растанци. Не заљубљујем се у жене које ме желе, па ме оставе. Не водим унутрашње монологе са пријатељима с којима се не разумијем, које сам вређао или који су ме увриједили. Нити вербалне. Рекао сам што сам имао и више пута их молио да ми кажу шта имају. У миру сам са собом и својом кармом. Не мислим о себи као непогрешивом. Знам да нервирам и жалостим друге једнако колико и они мене. Тако сам остао без гласа.
Немам страх од напуштања, иако ме је отац оставио кад сам био дијете. Здробио сам га у бесаним ноћима и од њега направио пепео, па од њега правио сапун с којим сам прао косу, руке и дупе, какав смо ономад кухали у рату. Преболи жив човјек све. И свакога. Не умре. Али нови дани траже нове борбе.
Грлим јастук понекад кад сам сам, кад осјетим као да ми ријека љубави тече кроз срце и суптилно тијело, да смирим енергију. Једноставно ми нестаје дах од тога, ништа друго. Нема романтике, ни скривених значења. Некад ми цуре сузе; саме од себе крену, иако према њима не осјећам ништа. Након толиких смрти, нико ми више не недостаје, сем тишине.
