АЛКОХОЛНЕ ХАЛУЦИНАЦИЈЕ
Спустила се ноћ. Палила се улична расвјета. Инсекти су опкољавали сијалице. По улицама су се кретала возила. Тротоари су били прекривени људима. Семафори су мијењали боју. Сви су се заустављали и кретали, на знак, као дресирани пси. Глупа електронска машина манипулисала је људским умовима. Канцеларија је зјапила отвореног прозора. Врата ормара у коме је Аркадије био у дубоком сну била су такође широм отворена.
Ту је ноћ оболио од сновиђења. Нервне спирале су се спремале за пројекцију нервне фантазмагорије.
У Аркадијевој глави, док је спавао, спремало се нешто потпуно натчовјечно, неочекивано и њему никада доживљено, тајанствено и мистично. Ментално невријеме саздано од муња и громова мисли и идеја, књига, бројева, слова, леда и ватре, кише и Сунца, интелигенције и разума. Наизглед сасвим обичан човјек, који упражњава уобичајени живот и све потребе као и други људи, мада са благом тежином уклапања која се тренутно није видјела извана, с обзиром на то да се Аркадије маскирао у пројектованог Човјека из ормара који носи маске и представља се људима онако како они то желе, са благом дозом своје оригиналности и аутентичности. И баш њему, у свом том хорор паклу од живота који је водио да му се деси нешто од чега би сваки човјек умро од страха…
Спавао је. Затрпан умором, опијен у дубоком сну, да би само одједном отворио очи и погледао се у огледало које је висило на унутрашњој страни ормара. Али оно што је изненађивало било је то што је он и даље спавао. Очи су биле отворене. Стање полусна.
Тада му се у огледалу није указао његов одраз, већ сцена са живим угодјајем. Велики и затворени простор са изгледом и клупама парка Гвељ у Барцелони, великог Антонија Гаудија. Све је изгледало стварно. Савршени спој природе и архитектуре могао се намирисати и зазидати у очи. Парк је био препун људи којима се нису могла препознати лица. Свако лице било је умрљано, као бојом коју је сликар просуо по платну растрљавши је руком. Аркадије се трзао и тресао, држећи отворене очи буљећи у огледало. Спавао је. У руци му се налазила флаша вотке коју је чврсто држао. Тијело му се тресло и грчило. Испуштао је гласове који се нису могли распознати.
Читава скупина присутних је подсјећала на сабласни бал са маскама. А онда су мрље са лица почеле да блиједе, те је свако лице попримало облик и изглед.
Сви су имали лица познатих историјских генија у умјетности и науци. Сви су опуштено причали, галамили и пјевали у жамору буке.
На једној од клупа сједили су потпуно голи Маргита Стефановић и Милан Младеновић. Гледали су се очи у очи, недодирујући се, изговарајући: Бјежимо у мрак са овог свјетла. Вјечно ћемо живјети изнад града, јер смо имали само пар година за нас…
Никола Тесла је ударао шамаре Алберту Ајнштајну реметећи му изглед бркова, док му је показивао формулу за добијање сигнала за мобилни телефон, истовремено му говорећи: Како не разумијеш, ово не може простије да се објасни.
На другом крају парка испод високог дрвета Курт Кобејн је са рупом на сљепоочници крварио по црвеној карираној кошуљи затворених очију пјевајући Литијум птици која је стајала на грани.
Покрај њега Џими Хендрикс је на гитари правио пратњу Кобејну.
На главну терасу, која је била окружена клупом у облику морске змије, на њен руб пењао се Фарок Булсара, познат као Фреди Меркјури.
Аркадије се следио од страха, леденице зноја су се одламале и падале низ чело. Још је спавао у полусну. Мрмљао је неразумљиво. Срце је лупало, инфаркт је био на помолу. Очи су биле широм отворене, зјенице су попуњавале читаву очну шупљину. Утом је отпио добар гутљај спознаје, буљећи у огледало тресући се од страха, када је опет затворио очи. И даље је спавао.
Фреди је отпочео са пјевањем пјесме Show must go on скачући као што је знао на бини
empty spaces, what are we living for…
Одјекивало је и ледило крв у венама. Казаљке на сатовима у том тренутку као да су застале. Вријеме се парализовало, одузело се од свог бесконачја. Логика и апсурд су водили љубав, желећи да створе свој потомак који би их помирио. Нула је постајала коначна.
На високи сто који се издизао изнад главне терасе, стајао је Сергеј Јесењин држећи велику флашу пива. Затим је одгурнуо Фредиjа на земљу, бацивши и флашу, која се није полупала. Тада је узвикнуо: „док свираш друже на клетој гитари, нека иде све у пивску флашу… А сада скините маске и сви у пивску флашу.“ Актери његовог сна су урадили како је заповиједио Сергеј. Скидајући маске, одбацујући их на земљу, испод сваке од њих било је лице Аркадија. Његово уморно и сабласно лице обојено у сиво. Пуно истих Аркадија који су мртви. Аркадије је дубоко удахнуо, када му је из руке испала боца вотке из које се просипала драгоцјена течност. Срце је добијало на темпу приближавајући се горњој граници лимита када је почео је да плаче, бацајући књиге које су се налазили у ормару. Устао је из ормара, али није могао да се пробуди.
Боже, не могу више! Зашто ми ово радиш? Доста више! Божжжжееее!, урлао је у себи ходајући по канцеларији горе-доље, а онда се изненада, попут некога ко се само смири послије некаквог епилептичног напада, само вратио, сјео у ормар загледавши се у сцену парка која је била у огледалу. Алкохол је доминирао тијелом и умом младог човјека са великим срцем и душом. Још је јецао и тресао се да би поново пао у полусан, немоћан да се потпуно пробуди.
Сви облици са Аркдијевим лицем су нестајали у пивској флаши. Гурали су се испуњавајући запремину флаше.
Од свих који су се гурали на улазу у флашу остала су само два људска облика која нису били Аркадије испод маске.
Сергеј Јесењин, уплаканог и невеселог лица који такође није био маска на Аркадијевом лицу, добацио је:
„За вас двојицу нема мјеста, по вас ћу доћи послије…“, а затим је нестао у дуванском диму.
Били су то Фјодор Михајлович Достојевски и Чарлс Буковски. Склањали су списе и предмете из ормара који се сада налазио у парку Гуељ, правећи себи мјесто да сједну. Аркадије је био блијед као крпа, наступила је парализа ума, уста су била као заварена, ријечи нису хтјеле ван. Зуби су се стисли.
Први је проговорио Буковски:
„Не бој се младићу, то смо само ми, твоји пријатељи. Пијеш? Хајде да подијелимо.“
Аркадије се поново срушио на под држећи чврсто флашу вотке и не испуштајући цигарету из уста. Кроз неколико секунди док је тијело подрхтавало, постепено се усправио и пружио флашу вотке према Буковском, проговоривши једва чујно:
„Човјече, шта ви радите овдје, ово је мој ормар? То нисте ви, ви сте мртви, овдје сам само ја. Ја само сањам, све је ово ужасна ноћна мора. Обичан сан. Пробудите ме, молим вас…“
Утом га прекиде Буковски након што је отпио своју утјеху:
„Не бој се, дошли смо да ти помогнемо. Ти си нас све позвао. И да ти кажем – не сањаш, већ халуцинираш, алкохол те сувише увукао у своју јаму. Ти си будан, али си на рубу нервног слома. Твој разум је потопљен твојом интелигенцијом и алкохолом. Ако тако наставиш психијатрија ће бити твој дом, тамо ће те лијепо угостити.“
„Али ја нисам ништа тражио, никога да ми помаже, а нарочито не овако нешто. Овако нешто нисам никада ни замишљао. Мени не треба помоћ.“, збуњено, још видно узнемирен, у полусну је узвикивао Аркадије.
У том се убацио Достојевски, говорећи мирно нараторски и сталожено:
„Младићу! Тражио си. Вјеруј нам. Сам себе си увукао у ово, превише си обузет књигама и музиком, мозак ти је преоптерећен и писањем и жељом да успијеш. Треба ти помоћ. Имаш проблем, зар не видиш да те разум оставља?“
„Како то мислите да ме разум оставља?“ покорно упита Аркадије. „Превише пијеш. Ово привиђење ти је лажно, оно вријеђа разум и нагрђује душу. Да ти је ово сад што ти се дешава љепота и молитва, највиша животна синтеза, рекао бих ти понешто о Богу, о свјетлости, складу радости и наде, о узроцима и миру, али овако…шта с тобом учинити? Ти имаш појачану свијест и један си од ријетких којима се ово догађа. Донекле те разумијем, за оваква стања, рекао бих најузившеније часове, човјек би могао жртвовати читав свој живот.“
„Али ја само покушавам схватити свијет пењући се према креативном савршенству.“
„Да бисмо постигли савршенство, треба најприје много тога не схватати. А ако пребрзо схватимо, можда и нећемо добро схватити. Теби се десило управо то. Зато смо овде.“
„Не разумијем вас, шта хоћете да кажете?“
„Већ си сањао овакве снове, само се не сјећаш. Већ смо једном сви били позвани, али било је јутро, био си мамуран, а многи од нас су спавали у својим гробовима. Сад смо овдје због тебе, носимо твоју енергију, твој подсвјесни налог за просветљење и помоћ. Ти си Изабрао Јесењина да изабере двојицу просветитеља који би тебе извукли из ситуације у којој се налазиш. Он је изабрао Буковског и мене. Надам се да си задовољан избором. Мада Буковски, не разумијем коме ти можеш помоћи“, говорио је Достојевски гледајући у Буковског уозбиљивши своје лице.
Буковски је ћутао, не хтијевши тада ништа да проговори, вјероватно зато што је Достојевски био ауторитет. Аркадије је само зблануто, непомичан и с озеблим изразом зеленог и престрашеног лица гледао у обрис Достојевског не вјерујући својим очима. Ћутао је неколико секунди док се није примирио, а онда је изговорио:
„Па добро дошли у мој ормар“, тресући се као грана на вјетру говорио је Аркадије прихвативши сцену из подсвијести.
„Згодно ти ово мјесто, ја се никада овога нисам сјетио, а нема гдје нисам био и по каквим сам се ћумезима страћао. Овај твој орман је бољи од пола мојих ћумеза“, коментарисао је Буковски.
Тада се озбиљним тоном Достојевски обратио обојици, али више гледајући у Буковског:
„Хајде да разговарамо, да урадимо оно због чега смо овдје.“
Утом Буковски поче да прича Достојевском своју причу, како је радећи најцрње и најогавније послове, мрзећи их из дна душе, био срећан што има гдје да спава и ако има да једе. Али Фјодор га прекину, разумијевајући његову муку, говорећи му:
„Буки, шта је теби, сабери се? Ми смо овдје у подсвијести овог младог избезумљеног човјека због њега. Њему је сада помоћ потребнија. Зар не видиш да се још тресе од страха. Видиш да је на клацкалици између себе и живота. Оставимо тебе и твоје болести теби…“
„Отпусти све из себе, нека изадје, плачи, јецај, вришти, ослободи своју свијест да би си помогао. Сам си свој највећи учитељ и исцјељитељ. Да чујемо твоју причу“, говорио је Достојевски.
Желећи да се пробуди, Аркадије је почео да прича нервозно:
„Једно сам схватио вечерас. Ја себи невјероватно недостајем! Живот ме константно одузима од мене. Без питања и упозорења. Постављајући нове једначине и замке које касно одгонетнем, падајући у сопствене поноре. Донекле сам успијевао да будем онај Аркадије који одговара свакој прилици, који се не супротавља никоме, људској глупости и сличним стварима. Пловио сам довољно дуго том ријеком док нисам схватио да ме то исцрпљује више него када сам пред свима био оно што јесам. Прије сам свима говорио што их иде и послије сам могао више времена да се посветим себи. Сада сам исцрпљен од бројних маски које носим. Више не могу. Није то ни облик лудила, ни претварање пред уобичајеним људима, ни нарцисоизам, ни егоизам, ни некаква посебна свјест, већ је то просто немогућност самог себе да будем сам са собом у друштву креативних порива. Да се посветим искључиво сопственим мислима које ме притишћу и које ми стварају притисак. Појединих мисли и идеја просто је немогуће се ријешити. То је просто унутрашња потреба креативног пражњења, а на том путу бивам често спријечен примарним стварима егзистенцијалног карактера. Клатим се на камену, или ћу да будем као сви остали, посвећућуји се базичносм животу или ћу се окренути и кренути путем неизвијесности по цијену глади, хладноће, болести, па чак и смрти.“
„Сваки дан је, ако самом себи претходно не одузмеш живот једна велика и опасна игра“, рече Достојевски када га Аркадије на кратко прекину:
„Зар је нужно у животу да сваки начињени корак мора бити једна обична лутрија без добитка?“
„Управо тако!“ одговори Достојевски повишеним тоном насмијавши се и наставивши да говори:
„У животу или добијаш или губиш, све је на коцки. Живот је суров, понекад може да те баци до висина, облака радовања и потпуног усхићења и тада мислиш да си највећи, неосвојив, несаломљив, а понекад може као некакав ненајављени ураган, да те баци у океан који те разбије у парампарчад као морски талас о стијену. Ако желиш да нешто створиш и имаш у животу мораш да се коцкаш. Не смијеш бити кукавица, смијеш се бојати, али немој бјежати. Уради оно што мислиш да је исправно. Не слушај друге. Слушај само себе“, мудро је зборио Фјодор док се Аркадије узнемирио као да ће се пробудити, али је поново гледао само у огледало отворених очију, говорећи:
„Али како се одупријети, како опстати као стваралац међу површним људима. Људи који се поред своје редовне или тзв. егзистенцијалне професије, баве још и креативним радом посвећујући сав свој примарни ментални капацитет искључиво на то нејасни су обичном и просјечном хомо сапиенсу. Креативан човјек за њих просто није нормалан, јер пуши траву, „пије дрогу“, не шиша се, не сијече нокте и косу, занемарује обавезе.“
„То је општа Идиотарија. Не обазири се. Рад је добра ствар, уз рад на ономе што не волиш бићеш више несрећан и тужан, али ћеш имати о чему да пишеш, то је живот, ту ћеш црпити идеје. Обични људи су слијепи, ништа не схватају, ништа не знају, чак и они који су образовани, који себе сматрају академским грађанима. Вјеруј ми Аркадије да сам путујући у возу из Русије у западну Европу наилазио на свакакве и разноразне људе, разговарао сам са њима, чудио се, некима и дивио, били су много квалитетнији и духовнији него они које сам сваки дан сретао, оне који су ми се представљали као моји пријатељи, познаници и који су важили за угледне службенике и грађане. Али хвала Богу да су они нормални. Ако ме разумијеш? Нека им њихова нормалност, нека с њом хватају кишницу, (дубоко се насмијао изговоривши ову реченицу). Али вјеруј ми, када не би било свих тих озлојеђених људи, било би сасвим безначајно и бесмислено било шта креативно радити. Сви ти људи и њихове судбине су материјал који ти служе за преношење виђеног и доживљеног на хартију. А послије само теби то служи као доказ твоје надмоћи и доминације над њиховим животима, над њиховим ситним душама, над њиховом немоћи и неравнодушности.
Тада их имаш у шаци, они ти не могу ништа. Твој креативни рад, твоја умјетност је твој обрачун са њима. Ти си јачи од њих и побјеђујеш. Дижеш високо заставу на својој тврђави стваралаштва.“, говорио је Аркадију, а онда је само устао и рекао:
„Извините ме, морам да нестанем.“
Онда је Буковски, оставши сам са Аркадијем преузео Цицеронову палицу: „Него Аркадије, гледајући те како изгледаш и како причаш, некако ми се чини да су мрак, самоћа и дно твоје станиште гдје проводиш вријеме, не можеш да се отргнеш оковима које ти је живот забацио на врат, па тонеш. Тебе, без обзира што си и образован, барем си тако рекао, више вуче улица и сав тај сјебани живот. Као да волиш да патиш, јер и ти осјећаш да је патња коријен умјетности и креативног стварања. Немој да те ствари заварају, многи су били на улици и нису постали велики.“
„Знам, рећи ћеш, није велики писац онај који прода милион примјерака своје књиге или онај који одштампа једну…“
„Видиш колико сам ја добар да ме цитираш. Е па рећи ћу ти, у праву си, али ниси ти видио као моје очи шта је робовање, патња и бол, ја сам радио послове какве ти не можеш ни да сањаш, само да преживим и платим проклете рачуне. И ти си потпуно луд фрајер. Мрзиш законе и форме живота, просто ти сија из очију револт креативног аутентика. Потпуно те разумијем. Зато треба да пијеш. С алкохолом је лако. Ако се деси нешто лоше, пијеш да заборавиш; ако се деси нешто добро, пијеш да прославиш; а кад се ништа не деси, пијеш да се нешто дешава.“
„Слажем се, Буки, шта да ти кажем. Ја сам човјек који још увијек има шансу да буде срећан ако прихвати услове задатог живота, ако себе запоставим и заборавим, или да се као Кафка предам бирократском и креативном раду истовремено, дан и ноћ, да не спавам, да се максимално исцрпљујем и да умрем за двије три године. Можда је то то. Али Оно што сам ја уистину је јаче и преовладава. Стално сам на клацаклици, горе-доље, и ово друго побјеђује. Слобода и неприсутност. Да ли да одмах као Селинџер одем негдје на обалу, негдје на острво са рибарима и тамо да пецам рибу, имам своју барку, путујем на пучини, пијем домаће црвено вино, садим башту, читам књиге, пишем, свирам гитару, живим од риболова и вјере у природу. Можда оснујем хорски бенд са галебовима. Али човјек не зна, када би се потпуно искључио и еманциповао, тада би можда схватио да су ти потребни људи, ако не да с њима комуницираш, онда само да се кроз њих крећеш. Ипак смо ми друштвена марва.“
„Млади друже, само живјети док не умреш је тежак посао.
Тешко је понекад бити стално сам са собом. Некада је најбоље само преспавати дан, ништа не сањати, себе не познавати, себи се не обраћати, а онда опет устати следећи дан и питати се: чему све ово? Друже, људи су опасни, ја сам их одувијек мрзио, нисам волио дружење са њима, смрдјели су и били досадни, али ништа у животу не можеш да постигнеш без људи. Па и ако пишеш, све то зависи од околности које ти креирају људи…“
У том тренутку Достојевски се вратио говорећи да је био у тоалету, прокоментаривши да тамо нема тоалет папира. Буковски се помало насмијао додавши:
„Сачекајте, можда имам негдје у џепу марамицу, надам се да није кориштена.“
Док је Буковски копао по својим џеповима из којих су испадале мртве змијске главе, кликери, некакви жетони и пинг понг лоптице, Аркадије је из десног џепа своје јакне извадио пакло марамица и дао их Достојевском. Буковски је наставио:
„Ако већ пишеш, пиши, треба то да радиш ако се не мучиш као Хемингвеј, али немој покушавати изигравати некаквог модерног филозофа, људи ће ти се смијати, а нарочито Достојевског. Пиши онако како ти осјећаш ствари, себе, живот, не обазири се на друге, они ће ти ионако у животу завидјети, шта год урадио…“
Достојевски прекиде Буковског у његовој бесједи:
„Вјерујеш ли у Бога, Аркадије?“
„Нејасна ми је Његова форма, али вјерујем. Немам избора, то је све што човјеку остане, вјера. Човјек просто мора да вјерује у нешто изнад свијести да би васкрснуо, да би се поново родио. Ако ћемо искрено, ни умјетност не би постојала без Бога. Људи се удаљавају од Бога, а како од Њега тако и од умјетности. Самим тим су довољно удаљени од самих себе.“ промрмљао је срдито и нестрпљиво Аркадије.
„Мудро речено, побједоносно. Ако не тражиш чуда, упознаћеш Бога, јер све је од њега. Ко не вјерује у Бога, тај ће уочити и светињу његову, макар да дотле никако није вјеровао у њу. Вјеровање те може опредијелити и одредити према правим стварима у животу које ћеш вољети. Тако ћеш спознати добре и лоше стране живота па ћеш се у складу са тим знати понашати. Јер човјек без мјере је осуђен на пропаст.“
„Надам се. Мислим да је човјек свој највећи Бог. Не треба никоме Бог из Бескраја Свемира. Он је већ у нама самима, само се треба на себе ослонити, слушати сопствени рацио. Од сада ћу тражити само у себи узрок недоживљеног Васкрснућа…“
Одједном се зачуо звук разбијеног стакла. То је поново био обрис Сергеја Јесењина, указавши се у огледалу. Овај пут је разбио празну криглу о под замахнувши свом својом снагом претворивши је у милион дијелова од ситног стакла, узвикнувши: „Нека сада све лијепо иде у пивску флашу. Одувијек и заувијек!“
Буковски и Достојевски су почели ишчезавати из Аркадијевог сна. Док су постојали још благи обриси Аркадије упути питање Достојевском:
„Велики Оче, сви Ви који сте највећи, књижевна елита, увијек сте имали сличне идеје које сте претварали у врхунска дјела. Како је могуће да у истом вијеку ви описујете своју осуду на смрт и њено ишчекивање које је вјечност, вођени мишљу да се можда неће догодити, а нешто раније Виктор Иго описује исто у свом дјелу Посљедњи дан осуђеника на смрт?“
Достојевски је био кратак, како само генији знају:
„Знаш, Аркадије, ми умјетници имамо врло сличне судбине…“, и у том нестадоше из полусвијесног Аркадијевог видокруга и Б. и Д.
Утом се Аркадије трже потпуно се пробудивши из полусна. Сав у зноју тресући се од страха. Сјај мрака облагао је поре простора. Била је потпуна тама. Свјетло није горјело. Мрак је као узнапредовали карцином гризао сваки молекул ваздуха остављајући га мртвог у хладном кавезу тишине.
Канцеларија је била празна, баш као и орман. Нигдје није било ни Јесењина, ни Достојевског нити Буковског. Све је био сан, халуциногена представа проникла из коријена свијести натопљене алкохолом.
Човјече, шта сам ово сањао, полудјећу! Какви су ово хорори и болесне представе?, снебивао се Аркадије у грозници.
Огледало је било разбијено. Аркадије га је разбио док се трзао у полусну. Сјетио се Сергеја Јесењина. Несрећан и мрачан тип, болујући такође од хроничног вишка интелигенције. Није му било помоћи, чак и на психијатрији. Проклети пјеснички геније. Луди изалкохолизирани Рус, мумљао је….
Обје флаше вотке биле су празне. Аркадијево тијело се тресло, дрхтао је као лист на вјетру. Устао је дјелимично се сјећајући свега што је видио и шта је причао у полусну. Унервозио се. Био је пијан, утрнутог тијела, парализованих мисли. Није имао моћ над собом. Није могао остати у канцеларији. Страх је ломио његову душу. Отворио је прозор и промрмљао заплићући језиком:
Морам отићи, не могу да останем овдје. Идем кући, идем Милисаву. Проклете књиге, проклете мисли, шта ми радите?
Био је на другом спрату, али га то није спријечило да се упути вани халуциногено опијен. Покрај његовог прозора налазило се дрво. Скочио је на њега ухвативши се за гране, а затим се спустио на земљу. Како ништа није осјећао од алкохолног утрнућа сав се подерао и изгулио на кору стабла., али то му није превише узело пажње већ се држао свог циља, крећући се према такси пристаништу.
Окретао се око себе, плашећи се да не би поново пао у некакав полусан који ће породити халуцинације.
„Све је то сан, халуцинирао сам. Нема Буковског, нема Достојевског, нема Јесењина, нема никог. Ја сам овде сам.“, мислио је у себи док је чекао да наиђе такси.
Ушавши у први такси који је стајао покрај тротоара, рекао је таксисти да вози у његов блок. Сједио је на задњем сједишту и све вријеме док се возио буљио је у под аута. Када се нашао у свом блоку, сам Бог зна како је платио возачу.
Изашао је. Једва ходајући, нашао се у стану. Није палио свјетло. Милисав се пробудио, али овај пут није био емотивно расејан. Аркадије га је помазио мрмљајући док је псић лежао у орману:
„Шта ти радиш тамо? Не иди у ормар, он је проклетство, дођи овамо.“ Подигао га је и положио на фотељу. Спавао је, није обраћао пажњу на
Аркадијево обраћање.
„Спавај, уживај, теби је све лако. Завидим ти, пријатељу мој.“
Аркадије се није ни скинуо, већ се само сручио на кревет и моментално заспао тресући се у грозници.