Некако ми ријеч “морфологија” није пристајала за науку о језику. Не знам зашто сам фонетику и синтаксу лако прогутао, али морфологија ме прво асоцирала на Морзеову азбуку, а затим на поморство и просторе гдје сам желио да припада.
Први пут сам је чуо у гимназији. Професор се звао Џафер и готово се не сјећам да је некад анализирао неко књижевно дјело из поприличне лектире, коју смо сваке године ишчитавали. Језик, српскохрватски језик, било је оно што га је истраживачки забављало док се већина ученика досађивала или испод клупе преписивала домаће задатке из других предмета. “Да бисте схватили језик, морате `кренути` од морфологије”, понављао је Џафер, а мене је мучило то што и даље нисам знао од чега да `пођем`.
Кад је, ваљда према наставном програму, требало да има час књижевности, стари професор би доносио предвиђену књигу за обраду и давао неком од ученика да је чита. Цијели школски час би слушао читача (не знам зашто сам ја био најчешће у тој улози), а онда је, са неким необјашњиво задовољним уздахом, узимао дневник и излазио без поздрава. Као да је слушање литературе било једино што га се тицало.
Сјећам се “Разговора с Гојом”. Био је то Џаферов увод у серију читања Андрића, а ја сам имао ту част да премијерно представим писца кога смо одувијек замишљали како – у мантилу и са шеширом (с наочарима, наравно) – стоји по цијели дан на вишеградској ћуприји.
Читао сам и читао (убијеђен да то у разреду никог није занимало) док нисам дошао до дијела о тетки и ткалачком стану. “Збијај гушће” – викнуо је Џафер прије него сам дошао до те реченице. “То је то, збијај гушће” – рекао је, стао испред катедре и рукама хватао неку невидљиву пређу испред себе. “Збијај гушће” – понављао је, а ја га се сјећам тако озареног једино кад је изговорио ријеч “морфологија”.
Неколико пута исте године одлазио сам до једне старице из комшилука која је ткала ваљда на истом уређају и покушавао да откријем тајну Андрићевог разговора с Гојом и Џаферовог усхићења.
* * *
Пред крај мог студија књижевности са пријатељем и колегом Здравком провео сам викенд код његових родитеља на селу. Пошто смо нас двојица већ смислили хиљаде језичких досјетки на рачун неправилне употребе тада популарних израза, пристојно ме упозорио да се не смијем томе како његови говоре, јер наше гласно кикотање не би било примјерено првој мојој посјети.
Пред кућом сам упознао Здравковог дједа, који ме замолио да “повећам” радио, јер слуша свог омиљеног гуслара. Затим се жалио да држава још није исплатила “недостатке” пензионерима, а да се тога поприлично “набрало”. Његове примједбе је прекинула Здравкова мајка – Стака, која ме, успут, приупитала да ли пратим серију “Партизанска еспадрила”.
Здравко се већ гушио од смијеха и избјегавао да ме погледа. Онако црвеног у лицу било га је довољно само прстом додирнути, па да пукне к`о балон. Ипак смо се некако суздржавали до ручка. И таман кад смо студентски халапљиво навалили на домаћу супу, ушао је Здравков отац и рекао да ће нам се придружити само док “метне кози с врата”.
Прснула је супа и по Здравку и по мени, по столњаку и припремљеном јелу, а Стака и дјед су у чуду гледали двојицу лудака који се тресу од смијеха нечему и свака два минута одлазе од стола до купатила. (Послије сам питао Здравка је ли то устаљен сеоски обичај “с козом” прије ручка).
Наредна два дана издржали смо без инцидента – или смо се већ помало привикли на пречесте језичке непрецизности које су, руку на срце, већ одавно нам биле познате. Привикли смо се и на укућане и дозвољавали себи да, уз домаћу ракију, поведемо расправе о ономе што је била актуелна тема нашег студија. Здравко је надуго и нашироко, с бројним дигресијама, говорио о Карамазовима и расправи о Богу кад сам примијетио да га дјед помно слуша. Упињао се да ухвати сваку ријеч и разабере о чему то прича Здравко, који је убацивао и понеку стручну
заврзламу – док старом није пукло: “Може ли то мало концизније?” Здравко је у чуду бленуо у дједа, а ја сам махнуо руком, хватајући нешто невидљиво испред себе, вичући: “Збијај гушће, збијај гушће”. Једино су Здравкови родитељи ћутали.
(Годинама касније у кафанама сам прекидао Здравково причање, тражећи да буде “концизнији”.) Његов дјед је умро пет-шест година након моје прве посјете. Здравко ми је испричао да му је посљедњих мјесеци живота неколико пута говорио о својој првој – неоствареној љубави. Дјед је, занесен, приповиједао о бујној дјевојци из комшилука, која је одрастала у сиротињској кући, па су имућнији момци (као што је
био и Здравков дјед) у тој чињеници тражили своју шансу да јој се приближе и понуде брак.
Но, љепотица је и памећу и неким чудним држањем била предалеко за њихове жеље, па никад нису ни смјели да јој конкретно предложе заједнички живот. Била је већ у годинама кад су дјеца њених вршњакиња полазила у школу, а приличан број сеоских момака се клео да ће покушати “још само ове године”.
Онда је дошао нови учитељ у село и отворио библиотеку у коју је горда и лијепа дјевојка често одлазила. Крајем исте године отишао је учитељ, а с њим и она.
“Било је то чудо” – говорио је Здравков дјед.
“Нисмо смјели ни да јој приђемо, јер је била неке посебне морфологије.”
Истинска је штета што се Здравков дјед и професор Џафер никада нису срели. Сигурно би се боље разумјели него Здравко и ја.
А исте године кад је дјед умро сазнао сам да је и Џафер имао неостварену љубав. Одмах након оног рата завршио учитељску школу у Мостару. Кажу да је био невјероватан таленат за математику. Као од шале је рјешавао све оно с чиме су се други ђаци данима мучили. Сам је смишљао задатке и комбинације које је затим нудио професорима као нешто што је пронашао у некој старој збирци.
Након завршене средње школе постројили су оне који су могли и хтјели да наставе студиј. По петорицу из реда су упућивали на студиј биологије, географије, математике. Џафер је стајао са четворицом којима су предодредили језик и књижевност.
Дуго нисам вјеровао да је могло нешто тако сурово да се деси. Онда ми је неколицина старијих очевих пријатеља потврдило да су то била “таква времена” и да је прича о Џаферу вјероватно истинита.
Не знам да ли је жив, да ли је пензионисан или предаје неки нови језик, који се више не зове српскохрватски. Сигуран сам једино да “збија гушће” – ако то још и сада ради.
Он је, једноставно, такве морфологије.
Бокатин дијак 2