ДАН КОЈИ ЋЕ ДОЋИ
Радуј се дану који ће доћи
Пре његовог свитања,
Јер ћеш научити да ме волиш онако
Како те ја умем волети.
У овом претпотопском граду
Нема улице
Која ће сакрити наше сусрете
Од љубавних намера
Узалуд корачамо одвојено
Ако нас путеви воде
Ка истој жељи.
Покушај да се сетиш
Своје најдраже играчке
И схватићеш да се знамо
Од детињства.
Ја сам та иста играчка оживљена
Не мораш да ми верујеш
Само настави да се играш.
Заборавиш ли ова предвечерја
Избрисаћеш своје име
Из летописа потоњих звезда
А ако све упамтиш
Претворићеш се у сећање
И ишчезнути у приповести
Узми моје руке
Кад нећеш других дарова
Научи их да се смеју
Научи их да говоре
Научи их да верују
Дану који ће доћи
Јер те у овом који је прошао
Нису препознале додирима.
У НЕДОДИРУ
Нема те
Сва си у недодиру
Хаљине твоје
више ни слутњом не дотичем
Нити ветар наговарам
да ми твоје жеље дошаптава
Каткад незнаној даљини испружим руке
А слутим
Да и додирнута
Сва си у недодиру
И да разазнајеш само гласове који те не зову
СУСРЕТ
Од тренутка кад сам те срео
Научио сам гледати на часовнике
Који показују право време за љубав
И навијају се немирним колањем крви
На мапи срчаних годова
Твоја одсутност је стварала
Неприметна сужења
Да одвећ врелим осећањима
Наговештавају север
А ја сам лутао царством непостојања
И слушајући хихот блудница
Преклињао бесплодне жене да ме роде
Не слутећи очајан
Да сам први пут заплакао и продисао
Од тренутка кад сам те срео
ЗВЕЗДА ДОКУЧИВА
Не дам ти да светлиш из мојих ноћи
Ако ниси звезда докучива
Мислима и погледом.
Ако ти траг није од ватре
Не очекуј да ћу те следити
Леденим безнађем заљубљивања.
Наша љубав, ако је уопште жива
Неће се одрећи својих демона.
Узалуд претураш по сећањима
Нећеш наћи значајнијег датума
Од сусрета са мојим зенама.
Ипак,
Ако наставиш да светлиш из мојих ноћи
Буди звезда докучива надањем.
ПОЧЕТАК ПЕСМЕ
Могао бих почети песму твојим именом
Али се плашим да оскудевам речима
Које ће разумети реке надошле на твојој усни.
Пољубац је најлепша метафора
Исписана језиком чежње
Онима који је разумеју
Речи скраћују ужитке.
Немуштим језиком ћутње
Одговараш на моје жеље.
Како да почнем песму твојим именом
Кад сам занемео на дан кад сам ти га дао?
УПОРНОСТ СЕЋАЊА
И плове сагњили часовници
Казаљке – весла галија
Пучином времена као на слици
Салвадора Далија.
И протежу се спарушени
И суше се по гранама
Да оне од којих смо напуштени
Чекају скупа са нама.
И лежи ждребац липсао
Мртвом уром оседлан
И свод се бели пристао
На обалу мог погледа.
А слепа жудња за твојим ликом
Нечујна, мирна, свечана
Колеба заборав пред сликом
„Упорност сећања“.
(Бокатин дијак, бр. 2)