O, тај живот мртвих свију,
“Алелуја!” што се ори,
косу ми сву накостреши,
а душу ми мора мори.
Јер, све једном кад се реши,
сврши борба двају сила,
патње кад нас се раздреши,
дођемо до крајњег циља,
Бога Вечног славићемо,
стално певат’ Алелује,
химне славе певаћемо,
не знат’ радост, бола рује.
Ха! застадох на басамку
који води вишој цељи,
а застадох, чувши јавку −
хитај самртној постељи.
Рај бит’ може један само,
што до задњег места пун је
с бабама га делит’ дано,
Време што ’згризе у труње.
Док им меса дуго труле,
а под земљом и под камом,
скачу њине душе светле,
к’о пауци, тамо-’амо,
Кост и кожа, голуждраве,
етеричне, чедне − пипке
шире − никад тако праве,
ни када носише чипке.
А ја кварим рајску слику
фалширајућ’ химне славе.
И Бог Господ, чув ми крику −
стегну крагна испод главе −
Анђела највишег иска,
витка, висока Гаврила:
избаци ме, преста њиска,
опет слика што је била.
Сањао сам, снио где се
знојим код Вечног Судије.
Добри људи, не љут’те се,
сањати грех смртни није.
Препјевао са њемачког:
Растко Лончар