У свакој фамилији наћи ће се неко ко је зимоморан преко мере. Од Ристића се, од претеране студени, углавном тресла тетка Нада из Панчева, Покојникова сестра. Она и њен муж Ратко у мојим очима били су нешто као емоционално скандалозан пар, а такав утисак подстицало је, ваљда, сазнање да тетка Нада болује од Рајнаудова синдрома, за који се у потаји говорило да је веома редак, али и чињеница да је мужа ословљавала искључиво презименом: „Шћепановићу, шта кажеш о мојој идеји?”, заменивши надимком његово крштено име.
Долазили су почетком јуна, одлазили крајем августа, дан или два уочи Успења, и у Ристића чардаку проводили најврелије недеље у години. Негде на црногорској граници, код неке висином скромне цркве, о Госпојини је бивало народно весеље и, из извесних разлога, нису желели да га пропусте, а на крају крајева тамо су, обично, летовале обе њихове кћерке.
Пошто се одомаће, тетка Нада би зашла по свим просторијама и пажљиво загледала фотографије на зидовима, можда верујући, као што сви понекад верујемо, да су и оне живе, али само уколико их пробуди упорност нечијих очију, а њој би, док их разгледа и каткад помилује, малчице помодрели прсти и нос, а усне избледеле.
Током боравка међу гостима Ристића куће, па и изван ње, нарочиту пажњу посвећивала је једва разумљивим народним сентенцама. „У киту, ките – у јато, голубе!”, „Зна гара ђе је бара!”, „Није јагње за пасијег зуба!”
Све су се оне, можда, односиле на њихове кћери, то јест на реалне изгледе да, тамо негде на црногорској граници, срећно и спрам себе изаберу будуће брачне другове.
Из шетње чаршијом или са пијаце враћала се ведра и понесена: „Е, чујте шта сам чула!”
Захваљујући њеној посвећености, и ја сам полако усвајао нове речи и изразе, али биће тачније ако кажем да се и мој слух изоштравао за необична значења укрштених супротности. Сусрет са новим речима представљао је сензацију какву би некоме значила званична вечера са, рецимо, У Тантом, Ото фон Бизмарком или Мајком Терезом.
Сваког лета изнова би нас подсетила како, хвала богу, „мој Шћепо” чува и негује добре односе са својим родним крајем, да се у свим околностима влада по утврђеним правилима; све што ради – у моралном или практичном смислу срезано је према људима и приликама из младости.
Новост је, не више ни зачуђујућа, било само то што би поводом људи из мужевљевог краја једног лета изјавила како „свако од свачега прави ракију, па и ракија од сваког прави свашта”, другог да се „Христос родио, а они су бачени”, трећег да „злим бравима зла паша не гине”.
Рекорд најучесталије речи у њеном вокабулару припадао је, ван сумње, стручном изразу „хемороиди”, а пажљив и упоран слушалац могао је да примети где је поменута реч изговорена у ближем или даљем суседству са присвојницом „мој Шћепо”.
„Само се, откако га знам, бавио собом” – склизнула би, на трен, у модре дубине исповести. Но, бар двапут би поменула реч собом, и дебела тетка Милка, ненавикнута ни на чије интимне исповести, камоли на исповести тетке Наде, сувише осетљива на љубавне алузије, у први мах би се лецнула мислећи да се изјава односи на неку од соба у њиховом дому у Панчеву, спаваћу по свему судећи, но и њој би коначно синуло како је реч о „мом Шћепи”.
И, заиста, убрзо би тетка Нада поменула хемороиде. Дебела тетка Милка, укољица попут Вука Стефановића, реформатора српског језика, пре тога би јој се жустро али уљудно супротставила: „А шта, требало је да се бави тобом?” И ту би планула међусобна сестринска препирка: те шта се ти у то мешаш, па одакле теби право, те гледај своја посла, не забадај нос где му није место.
Пре него што би дебела тетка Милка узвратила коначним: „Ма, ко те шиша!”, умеша се тетка Сарајка: „Има ту, без сумње, еротских наговјештаја, само што нас те ствари, међи нама цурама речено, више не интересују!” И почела би да се смеје, а дебела тетка Милка прихвата смех како би испливала из локве коју је неспретно замутила: „Ако нас не интересују, бар сам се, право говорећи, честито одморила!”
Ништа озбиљно нити крупно не би могло да се приговори дебелој тетки Милки, осим због повремених вербалних стрела које отпушта њена неукротива нестрпљивост и нервоза, нервоза особе која је бујно и угојено тело и своју у суштини праведну и добру душу претворила у позамашна складишта нерешених односа и питања, што се ње најчешће и нису непосредно тицала. Увек и у свему јасна и одређена, претерано
штедљива, до краја посвећена домаћинству и породици, па онда и члановима широког родбинског круга, благонаклона и одрешита у свачијој невољи, вазда је била спремна не само да разуме нечију муку, већ да што је могуће крупнији део преузима на себе и решава, спора али темељита и, што је најважније, предвидљиво ефикасна у свему.
Уз покојног мужа Миљенка, кога су у усменој мемоаристици Ристића куће милостиво називали „тетак Шлинго”, по некој речи у вези са њеном
колекцијом Вилерових гоблена средњих димензија, пошто јој је, наводно, једини он „увлачио у иглу”, стекла је вештину прихватања свих облика исхода и решења неке компликоване и замршене ситуације, оних сасвим повољних као и оних катастрофалних, а то значи да се није руководила сопственим жељама, већ строго реалним могућностима.
Католик по рођењу, „госпар из морског залеђа”, тетак Шлинго био је, ако се не варам, железнички службеник у Чапљини, „Југословен једне од три вјере”, од младости је неговао стил старих српских социјалдемократа: тврда крагна, лептир-машна, шешир, па нас је са фотографија – а њих је током својих визита тетка Нада редовно прескакала – забринуто посматрао пресликани Димитрије Туцовић, само са закашњењем од
најмање шест деценија.
Схвативши да ће је изговорене речи одвести предалеко, решена да смири неспоразум с дебелом тетком Милком, сирота тетка Нада затим, следећи путоказе тетке Зоре Сарајке, разговор скреће на похвалу петлу гигашу, тобоже се дивећи његовој активности.
„Ако, ако, ионако ће завршити у супи!” – добацила би осветољубиво, не одолевши, дебела тетка Милка, „наплаћујући” рачун за време потрошено у заморним наклапањима, за која су тетку Наду сматрали „врхунским стручњаком”.
Тетка Нада надаље ћути, прстима леве руке куцка по плочи стола, и прсти се преплићу попут преморених црвића. Руке су њене лепе, али не довољно, јер су понекад модре, у њима спава ретка Рајнаудова болест и докле, плешући, клецају по столу и докле на свој посебан начин обухватају танки врат чаше за вино.
Тетке по мајци иначе су чешће показивале солидарност са теткама по оцу, него према рођеним сестрама. Али, бивало је и обрнуто. Да се тетке по оцу солидаришу са теткама по мајци. Ако би пала тешка реч увреде, а то значи да неко неког, уместо „врхунским стручњаком”, огласи „офрндаром” или „охрндаром”, или, не дај боже, „распандркачом”, опет ће се наћи онај који ће „убити рачун вређања” и огорчене стране измирити.
Зато не памтим да, међу њима, неко са неким није престајао говорити на дуже од, рецимо, шест или седам година, а то је онда, недвосмислено, значило и посете у различитим годишњим добима.
Као у многим другим ситуацијама, тетка Зора Сарајка је и поводом немилих догађаја имала свој коментар: „Пријатељство је, драги моји, кратак период између познанства и проневјере.” А понекад: „Много принчева, јадан престо!”
Како човек сазрева, све више запажа сенке. Време троши трагајући за светлошћу која те сенке ствара. Зрео човек, у ствари, више зна о свету у тами него о свету озареном светлим зрацима. Тама – то је он, то људско биће, са просјајима успомена.
Испоставиће се да је, за разлику од својих сестара, тетка Нада из Панчева ипак била у неком дубоком сукобу са собом, несмирена, склона наоко бескомпромисном начину мишљења, вербалној категоричности. Неискаљене и запуштене страсти из млађих лета, спољашња углађеност и присилна умереност у свему временом су и њу учиниле неуротичном.
Сваког лета, као да проверава сопствено памћење, рецитовала би песму „Берачите на тутун”, на чудном дијалекту, завршавајући једва сувислим: „Ето видите!”
Уза се је, као неизоставан део летњег пртљага, доносила две корисне алатке: вртларске маказе и нову пластичну мухоловку, налик малом рекету којим се, како би рекла дебела тетка Милка, „туче лоптица”. Маказама би, уз начелну, то јест учтиву Радину сагласност, ујутро и предвече, предано сецкала – да ли обешене нити бршљана, да ли руже око куће, да ли ластар на одрини, а после, попут ваљка за лепак,
прстом прелазила дуж руменкастих огреботина по зашакницама, као да их туткали.
У паузама током резидбе, којом је психолошку раздаљину између Панчева и Ристића чардака очигледно сводила на подношљиву меру, тетка Нада је пластичним рекетима, новим и оним прошлогодишњим који је Рада покрпила топећи шибицом пластику, дочекивала летњу напаст свих дворишта на обали, изузмемо ли панчевачке комарце, против којих постоје ефикасне мрежице.
Претучене, муве су у први мах извртале сиве трбушчиће према сунцу, а после поново тетурале поломљених удова. Стизала их је по плочама дворишних стаза, на колонама терасе, свеједно где, а не би се уздржала ни да, примети ли како ленствују, изненада ошине по нечијем темену или бутини: нека их је бар једна мање.
За то време „мој Шћепо” и ја уживали бисмо у благодети врелог шљунка на ади или у хладу испод топола Перковог пиша. Пошто је на том шљунку ретко успевао да изабере најпогоднији положај, ваљда због, стручно казано, хемороида, „мој Шћепо” је лежао у неком неприродном положају, попут тела обешеника изложених на степеништу уклесаном у стени поред староримског Тулијанума.
Тетак би се понекад, углавном услед досаде, распитивао о бонитету земљишта оближњих парцела, а пошто нисам знао шта тачно значи реч бонитет, одговарао сам како је „врло, врло добар”, ту расту бостан, квалитетна паприка, а добра је и боранија.
Вративши се, затекли бисмо тетку Наду у дубокој потиштености, саму, пошто би се првобитни бес и осећање увређености, прикупљени кроз препирке с дебелом тетком Милком, за кратко време форматирали као израз тугаљивости.
Не узвраћајући поздрава, „мом Шћепи” саопштила би, равнодушно и сасвим решено, као да саопштава велику али очекивану новост: „Е, баш ми се плаче!”
То је, видело се, подразумевало нешто дубоко, нешто о чему је тешко слутити, неку готово космичку изопштеност на правди бога, и тетак би само ћутао.
Док пропушта реку аутомобила на цести, сувише дуго, као да се премишља да ли да се баци под неки од њих, спустила би се до воде и до у касно предвечерје, загледана у подводне стене, немо туговала, и враћала се модрих прстију, приговарајући да се сва тресе од студени.
Управо пред таквим призорима, са тетком Надом у средишту, градио сам утисак о постојању једне врсте компактне људске осећајности, али то није била та њена осећајност.
Тетка Нада имала је једну заовицу међу монахињама манастира Благовештења пресвете Богородице у Житомишљу. Не сећам се под којим именом
је првобитно крштена – само брат и снаха су је, насамо, њиме ословљавали, али нови савез донео јој је монашко име Емилија, и оно је важило за сав остали свет.
Ако успеш да апстрахујеш црнину која људе чини старијим, била је видно млађа од тетке Наде, солидно образована и мало шантава у леву ногу, бледа у лицу. Долазила је у Ристића кућу тек на неколико сати, у време докле овде бораве брат и снаха. Затекао сам је једаред без покривке, докле се освежавала на чесми иза куће. Насмејала се, зрачећи оним што би дарвинисти назвали мистичним алтруизмом делфина, а креативисти прожетошћу врлином расе, а у ствари – човечјим богољубљем. Црвеносмеђу косу уплитала је у плетеницу и на старински начин омотавала око главе, као што су некада чиниле тетке Дојена и Душанка са Буне. Када је завршила, трипут се прекрстила молећи у себи, тек мрдајући уснама.
Уговорила је тетка Нада са заовицом Емилијом да, с мужем, када је ускоро буду посетили, преноће у манастиру, а монахиње ће служити литургију и молебан не би ли се молитвама исцелила теткина ретка и загонетна Рајнаудова болест.
Ја о том разговору немам тачних појединости, али верујем да је предлог потекао од заове, пошто се, готово од речи до речи, сећам њезине претходне приповести о томе како се у време игумана Христифора у Житомислићу догодило чудесно исцељење.
Некакав Радисав из Слипчића лежао је у манастиру више од десет година, телом у ранама, укочен и непокретан. Рано је остао без родитеља, а када је дошло време да се жени и ствара породицу, поврх све невоље, допао је болести. Лечили су га у Мостару најбољи лекари, но бадава распрода сву очевину – лека му се није пронашло. Мучан и укочен, умро би од глади да игуман није дао благослов да га калуђери узму код себе. Лежао је у оном делу конака који су монаси звали оџаком, где су свраћали путници и намерници, неки да се одморе и окрепе, неки тек да коначе, неки да се Богу помоле. Живи мученик, Радисав је вазда лежао непомично, наузнак, пошто кожа на куковима беше протрвена. Јауцима је на себе привлачио пажњу и изазивао сажаљење. Иако тврда срца, чак и Турци су га сажаљевали, а они су, на путу за Габелу, божјој кући често досађивали, јер им се у манастиру морао давати ручак, ужина и вечера, и све што би изволели, макар за госте и калуђере не дотекло.
Након вишегодишњег непомика, једног јутра појави се изненада тај Радисав у цркви на јутрењу. Видевши га, старац Христифор, а за њим и калуђери и ђакони у одећи од грубог сукна, прекинуше појање помисливши да је утвара. Игуман затим пошаље једног од ђакона у оџак да провери лежи ли Радисав на своме месту, али овај се врати и рече да болесника тамо нема.
По свршетку молитве скупише се калуђери у трпезарији, где и Радисава позваше. Игуман стаде да га запиткује: „Право да нам кажеш, рабе Божији, како устаде и цркви дође?”
„Хоћу, оче игумане, мој господине”, и Радисав поче да приповеда. „После поноћи заспао сам и пао у тврд сан. Откад болујем, никад тако добро нисам спавао. Чини ми се да се још задуго не бих пробудио да неко, пред зору, силно не залупа на врата. У тај мах учини ми се да насред оџака стоји ђакон и зове ме по имену. Одазвах се, а он ми нареди: „Устај, Радисаве, давно си легао!” Не видећи га у помрчини, мислећи да је дошао да узме жара за кадионицу, ја га питам: Зашто ме, ђаче, узнемираваш? А он ће: „Пожури, Радисаве, распрећи ватру и узми жара, носи у цркву, да те старац не би грдио, закаснићеш!” Не помичући се, још ми рече: „Устај, Радисаве, не бој се! Стигао сам од крила пресвете Богородице да ти кажем да устанеш.” Примаче се, узе ме за руку и подиже. Ја се осетих лак и стадох на ноге. Зачуђен и радостан, хтедох га загрлити, али њега нестаде. Само чух: „Сада си здрав, иди у цркву, нека ти освете уља, и не заборави да захвалиш Богу и Мајци Божијој. И да у манастиру останеш до смрти, иначе ће ти се болест вратити.” И још ми нешто рече, што ћу вам само на последњој исповести, пред смрт, казати.”
Радисав је после у манастиру живео више од двадесет година, телесно и духовно потпуно цео. Ни назеб га није попадао, камоли тежа болест.
Чудесно исцељење задивило је како хришћане, тако и Турке, који су виђали где Радисав годинама лежи непомично и услед болова јауче. Многи у то нису хтели да верују докле не дођу Житомислићу и својим се очима увере. Мостарски Турци пошаљу два своја изасланика да испитају оно што народ прича, и тај Радисав из Слипчића признаде им где му је анђео Господњи у сну наредио да устане.
Рече и да је дужан да Богу и пресветој Богородици заблагодари тако што ће својим рукама привезати ужад на три велика звона храма Свете Тројице, када их ускоро из Трста добаве. Јер онај који подигне звона на Тројицу на праведном је путу Господњем, а Мостар, докле ова звона буду звонила, никада више куга неће морити.
Пошто су Турци одавна претили да звона у Мостар неће пустити, јер им звоњава неће дати да мирно једу и спавају, а ометаће и мујезина, сада се, у страху, канда мало примирише. За сваки случај, Омер паша, који је у то време у султановој руци држао вилајет херцеговачки и босански, нареди ипак да се, када за неколико дана стигну звона, сва редовна војска стави у приправност и да се топови окрену против
вароши, ако би Турци покушали да јурну на светињу. Звона привремено дигоше на дрвене греде, те се зацељени Радисав из Слипчића попе и привеза конопце. Зазвонише звона у Мостару, први пут после Косова. И куга је ове крајеве, докле је звоњава допирала, заиста, као што је казано, од тада заобилазила.
Није, дабоме, сестра Емилија заборавила да исприча и оно што је Радисав из Слипчића, према давнашњем обећању, саопштио при последњем исповедању, већ се овде његове речи одлажу, као што их је с разлогом одложио и он, и биће казане кад за то дође време.
Из манастира су се тетка Нада и њен муж вратили сутрадан предвече, расположени али ћутљиви, као људи изморени послом који свршавају први и последњи пут у животу. Не знам ни да ли је све то помогло смиривању тетка-Надине болести, али и над тај догађај већ сутрадан су се надвили градоносни облаци дебеле тетке Милке.
„Е, синоћ си нас баш добро изнапијао” – казала је тетка Нада тобоже прекоревајући тетка Костадина, а заправо му захваљујући за лепо вече уз вино, по повратку из манастира. И крену да се шали: „Само се не сећам да ли си нас пјане искористио.”
И тада се дебела тетка Милка, претерано осетљива на међуљудске телесне забаве, изнова распомамила. „Па мислиш ли ти, црна јадо, и на шта друго до на једну ствар! Пи!”
Шта да се више прича? Уследило је поново тетка-Милкино: „Ма, ко те шиша!”; и поново тетка Надино: „Е, баш ми се плаче!”
Али, као да је посвећеност метафизичким стварима била породична карактеристика Шћепановића, пре одласка тетак Ратко је изнео пророчка предвиђања да ће ускоро доћи време када ће људи из градова похрлити у села која су некада напуштали, и да ће ретки из села тежити варошима. А та се предвиђања до данас нису обистинила. Но, у складу са тим, тетка Нада и њен муж после су сваког лета изнова планирали да у Житомишљу, у Недиоцима, „што даље од Дебеле, а опет свој на своме”, саграде кућицу за одмор, са ниском оградом од окречених перди, богатом перголом под мускатом, чокотима ружа, бусењем смиља и лаванде, какве су виђали украј пута оданде до Габеле.
(Одломак из романа Сестре)
Изашло у другом броју Бокатиног дијака.