ДАН ПОСЛИЈЕ ХАЛУЦИНАЦИЈА
Падала је киша. Из трена у трен као да је појачавала свој интезитет. У времену између сваке секунде титрала је вјечност до своје бесконачности. Након синоћњих халуцинација које су Аркадија потпуно исциједиле као крпу, потрошивши му и посљедње атоме снаге, које су га оставиле збуњеног и још више депресивног, мислио је да неће издржати жив до краја дана. Пробудио се исцрпљен и уморан, разапет између необјашњивих сила полусна и тајанствене ноћи. Кроз главу су му се вукле тешке вагонске композиције, стварајући неподношљив звук бола. Тијело му је било малаксало. Имао је грозницу, тресао се и знојио. Смрт га је њежно миловала по лицу дозивајући га у свој двор.
Није било помоћи. Мозак је просто био прегријан од психичке пројекције претходне ноћи да би схватио све што се десило, откуд су се појавиле све оне тајанствене и мистичне слике, филмови и пејзажи свих покојних ликова у ормару. Можда се у овом бесмисленом сну крила некаква дубља мисао коју је само требало открити и схватити. Некакав знак, путоказ… Мада је њему било доста запиткивања и схватања себе и свијета, јер што је више схватао, мање је био срећан и оправдан.
Алкохол је учинио своје. Он је био креатор, умјетник, држао је кист и писао сценарио, цртајући амбијент неподношљивости. Уништавао је лаганим маршом ћелију по ћелију његовог тијела, освјетљавајући пут према крају, размичући све препреке, отварајући широм капију смрти.
Одлучио је не отићи на посао. Није био способан за такву авантуру. Назвао је општину и рекао да је болестан, да је јео некакву конзервирану храну, да му је позлило, да има пролив и да повраћа. Киша није престајала. Више није знао ни колико пада, можда три, пет, шест дана. Могла је падати пет стотина година. Није било ни битно нити је нешто мијењало. Тијело се распадало. Повремено би загрмјело. Небо би засјало као да се спустило Сунце.
Сваки покрет болио је више но резање коже оштром бритвом.
Није могао нити да размишља. Нити је било паметно упуштати се у такву неизвијесну авантуру. С мислима је нужно изаћи на емоцијалну чистину да би човјек боље могао разазнати о чему размишља. У магли се човјек врло често ухвати за погрешно.
Дан је био као створен за спавање. За издисање. За смрт. За заборав.
За скок са шестог спрата…
ЧАСЛАВОВА СМРТ
Већ неколико дана киша није престајала да пада. Лило је као из кабла.
Грмило је и сијевало. Аркадије се постепено опорављао. Небо се отворило.
Потоци, ријеке и језера постепено су расли. Облаци су били немилосрдни.
Отворена боца вина отпуштала је свој буке, у пепељари која је стајала на поду налазила се запаљена цигарета. Киша је ударала о лимове и рине који су одводили воду у сливнике. Вријеме је било идеално за спавање, али Аркадије није могао да спава, с обзиром на то да је гајио мржњу према спавању. Врата ормара била су широм отворена. У њему је на дну лежао Аркадије. Горјела је ноћна лампа, у руци је држао књигу и предавао се ријечима. Била је недјеља.
Прозор од стана био је отворен. Осјећала се влага. Повремено се могла чути само бука аута који су пролазили. Људи су се враћали од некуд или су тек некуда полазили. Били су спорији од времена, али су вјеровали да имају све вријеме свијета у својим рукама.
Утом је по ко зна који пут забљеснула муња обасјавши и најмрачније рупе у зидовима и пукотинама. Гром је тресао зграду и стакло у прозорима. Све се тресло као да је земљотрес упалио своје турбине. У Аркадију се јавио дубоки осјећај страхопоштовања пред доминацијом природе.
Како је човјек смијешна фигура на овој округлој плочи.
Мислио је у себи најежених длака на рукама, држећи из неког чудног разлога стиснуте зубе.
У истом трену узео је по ко зна који пут хартију и оловку. Запалио је нову цигарету држећи је у устима. Почео је да пише:
Живот константно подсјећа на један велики судски процес. Увијек је неко некоме судија. Не постоји ништа јако и доминантно снажно као што је природа. Људи живе и гријеше. Суди нам Творац од ког смо начињени, а то је све ово прије и послије смрти. У овоземаљској мисији суде нам људи, некада сопствена савјест, некада нешто друго… Једни те туже, други се због тога радују, сам се браниш, а вријеме пролази док вјерујеш у своју слободу. Затим се деси пресуда која те безосјећајно баци у мрачну арену на заоштрена копља, а претходно те чувају ланци који допиру из гротла краја или ти се широм отворе велике капије новога почетка одакле не знаш да кренеш. Ваљда је то одувијек тако. Све има своје зашто и зато. Али нови почетак треба заслужити. Међутим, неријетко се дешава да само људи који стално чине зло другим људима, добијају нову шансу и пуцањ на старту за нови почетак…
Затим је застао с писањем, с обзиром на то да је зазвонило звоно на вратима. Било је касно. Скоро поноћ.
Ко би могао бити по овом времену? Комшија, можда Ршум, можда је пијан или хоће да пијемо. Какав је он кронос… Наравно, ја нисам, мислио је Аркадије с осмијехом на лицу, устајући из ормара, претходно одложивши блок у коме је писао и оловку на под.
Отворивши врата, угледао је ниско и старо оронуло биће избораног лица у сузама. Била је то тета Марија. Похрлила је Аркадију у загрљај. Јецала је и давила се у води што су је очи извирале. Аркадије се нашао потпуно затечен и збуњен.
„Тета Марија, јесте ли добро, зашто ходате по овом невремену, зашто плачете“, збуњено је упита Аркадије.
„Мој Часлав је мртав, умро је“, изговорила је гласом који је поигравао праснувши у још већи плач давећи се у сузама.
Аркадије се заледио, укоченог и избезумљеног лица окренувши се око своје осе два пута држећи се за главу.
„Како мртав, био је добро када смо се видјели задњи пут. Зар опет рак?“
„Није рак, није драги мој Аркадије, умро је у болници, нису могли да га спасу…“ На кратко је застала закашљавши се, а онда је опет наставила док ју је Аркадије гледао са очима у којима су се на доњим капцима протезали танки водени појаси:
„Подлетио је под аутобус док је ишао у пошту да плати рачуне…“
„Под аутобус? Па како?“
Бијесан, не знајући тачно на кога или на шта упитао је Аркадије, иако више није могао да говори, а да се не распозна да га сузе гуше. Није могао да суспрегне тугу која га је раздирала. Увијек би се расплакао као мало дијете када су добри људи умирали.
„Није се возио…“ заставши док јој је Аркадије скидао мокри мантил са леђа који је имала на себи, да би наставила:
„Ишао је у пошту да плати рачуне. Када се враћао, само је прелазио преко пута не видјевши да му је било црвено, аутобус се створио и ударио га, одбацивши га испред себе.“, говорила је као избезумљена тета Марија.
„Не могу да вјерујем. Каква трагедија. Боже, зашто узимаш добре људе?“, узвикнуо је Аркадије једва се суздржавајући да му тета Марија не види слану воду која се све више накупљала у очима.
„И теби је жао, Аркадије, зар не, видим ти тугу у очима?“, упитала је кроз плач тета Марија Аркадија примијетивши слану воду за коју више није било мјеста у његовим очима.
У том тренутку као да је читав свијет издахнуо са Аркадијевим издисајем када су из његових очију почеле тећи сузе. Земља је одбацила све океане, небо се још више отворило, Сунце се угасило, све је прекрила вода. Сузе су пуниле празне базене мора и океана. Птице су тражиле мјесто да слете својим тананим ножицама како би одмориле своја крила прије но угину. Смрт се радовала невиним и добрим људима.
Чврсто је загрлио тета Марију и испустио сав до врха напуњени резервоар бола који се накупио у њему. Ридао је као да са њега кожу кидају. Плакао је искреног и рањеног срца.
„Не плачи, Аркадије, Часлав је знао колико ти је значио, био си му као син, тако је о теби причао, а тако те и волио.“
Аркадије је само ћутао постепено се смиривајући. Чак га је било помало стид пред тета Маријом што је онако емотивно прснуо. Али то је било јаче од њега.
Негдје је морало избити. Затим је и он проговорио:
„Знам, тета Марија, чика Часлав је био много добар човјек, покушавао ми је помоћи и појаснити многе ствари о животу, о људима, од женама, немојте ме погрешно схватити, ви сте једна одлична жена. Увијек је имао стрпљења, али мене је било тешко увијерити у многе ствари. Желио сам да сам спознам тежину живота и начин да га побиједим. Оооо, како ми га је жао! Жао ми је мене, жао ми је вас. Сада сте сами, видјећете како је то одвратно. Ја сам стално сам, а бјежим од људи, затварам се у свој свијет, експериментишем са самим собом, са људима, са свим. Не видим излаз из овог дугог тунела“, тада је застао погледавши према плафону ухвативши се за потиљак са обе руке. Испустивши литре удахнутог ваздуха упита тета Марију:
„Је ли се дуго мучио прије смрти?“
Тета Марија се већ била поприлично смирила, као да је своју тежину испустила кроз сузе и тугу која је само као бујица истекла из Аркадија.
„Није се мучио дуго. Мене су из болнице позвали чим су га довезли тамо, јер је тада још био при свијести. Он им је рекао да одмах зову мене. Ја сам се брзо обукла и таксијем дошла у болницу. Све се десило у јутарњим часовима. Остала сам читав дан у болници. Љекари су учинили све што су могли, рекли су да је све у Божјим рукама. Мени је рекао да ме волио највише на свијету и да му је жао што нисмо могли имати дјецу. Рекао је баш овако:Ти си жена над женама. Јунак мог живота.“
Знао је да ће умријети, имао је обилна унутрашња крварења, рекао је да кажем теби да никада не престанеш да пишеш и да ходаш према своме циљу, да никада не стајеш и не обазиреш се шта ти је иза леђа. Рекао је и ово, баш овако: Волим то дијете као да је наше.
Аркадије је позорно слушао и поново праснуо у плач. Осјећаји су били несавладиви. Тета Марија му се приближила док је он био наслоњен на столици. Загрлила га је чврсто својим старачким рукама. Дуго су тако стајали. Читаву вјечност док се Аркадије поново није смирио. Био је као мало дијете које би само заспало. На тренутак су нестале све његове стрепње и тешкоће. Као да су прешли у други план, у други филм гдје ће поново добити своју улогу и нови сценарио.
„Нешто је то тета Марија јаче и узвишеније од човјека, нешто што ни мој, ни ваш, а ни ничији ум не може да објасни“, озбиљно је проговорио Аркадије.
„Сине, не разумијем те шта ми покушаваш рећи, стварно не разумијем“, збуњено, бришући очи од суза одговорила је тета Марија.
„Не желим да вас збуњујем, али чика Часлав је у задњих неколико година имао озбиљних проблема са раком простате, зар не?“
„Да, имао је, али причао ти је да је све било у реду, да је се излијечио скоро до потпуног оздрављења.“
„Јесте, причао ми је. Ово желим да вам кажем; вама је сада најтеже, ништа вам га не може замијенити у ове старе дане, али њега је смрт стално звала к себи. Напокон је побиједио…“
Ту се тета Марија узнемирила почевши да дише дубоко хватајући се за главу пуштајући поново уморне сузе.
„Аркадије шта причаш ти, молим те? Причао ми је Часлав да читаш књиге и да пишеш. Немој сада молим те…“, говорила је тета Марија покушавајући да не повриједи Аркадија одбијањем да слуша његова објашњења.
„Тета Марија, нема то везе ни са књигама, ни са мојим писањем. Хоћу да кажем колико је смрт похрлила као гладна звијер на чика Часлава. Дозволите ми да завршим. Прво је оболио од рака дебелог цријева прије десет година. Једва је извукао живу главу. Све је кренуло супер и таман када човјек заборави колико је живот тежак десио се рак простате. И када је опет све кренуло на боље десило се ово данас… Просто је морао да умре“, Аркадије је тада застао, гутајући кнедлу, плашећи се реакција тета Марије с обзиром на то да је ствари објашњавао помало брутално.
„Мучио се, живот га није штедио. Не знам зашто се морало тако десити.
Али дошао је његов судњи дан, ту се ништа није могло“, тихо, али још увијек без помирења изашло је из уста тета Марије.
„Смрт је увијек ту, али се вјешто крије па када човјек најмање очекује, она скочи у очи и упали мрак.“, изговорио је Аркадије носећи тежину у грудима изгубивши човјека с којим је наступао онакав какав је заиста био, уживајући у дугим и дубоким разговорима који су били као расвјета на дну његове душе.
Живот је добрим људима константно одузимао оне у којима су имали уточиште и у којима су проналазили себе.
Аркадије је отишао у кухињу, скувао чај од нане и послужио га тета Марији. Себи је отворио нову флашу јефтиног вина коју је нашао испод судопера.
Стара залиха прве помоћи.
Још су дуго наши хероји разговарали, смијали се и плакали, сјећајући се згода и незгода чика Часлава. Аркадије није дозволио да се тета Марија враћа кући и да остане сама, него је преспавала код њега.
Киша је бијесно падала, небо је плакало, вани је горјела улична расвјета на својим високим стубовима. Све су свјетиљке биле усамљене. Као и људи.