Стефан Елезовић: СЕКС, ДРОГА, НАСИЉЕ И СТРАХ У НОВОЈ РЕЖИЈИ

Стефан Елезовић: СЕКС, ДРОГА, НАСИЉЕ И СТРАХ У НОВОЈ РЕЖИЈИ

(Марко Видојковић, Ђубре, Лагуна, Београд, 2020.)

Једно од ријетких литерарних дијела које је изазвало широку медијску пажњу и пажњу читалаца свих укуса јесте роман Марка Видојковића, провокативно назван, „Ђубре“. „Ђубре“ је рукопис најављен као оштра јавно испољена аверзија спрам тренутне власти и тренутног поретка ствари у Србији. Најављиван помпезно као смјело дјело, велике критичке вриједности, роман је наишао на велика очекивања публике, која тражи сродност у ставовима или потврду властитих претпоставки у критици, у слову аутора који је дошао до публике кроз свој лични однос и суд спрам социополитичке реалности Србије, али и региона.
Однос спрам шунд културе, ријалити стварности у јавном простору и политичке некоректности у овом покушају скицирања реалне улоге политике у промоцији појединачних, партикуларних, ограничених интереса, постао је личан, интиман. Иако написан у првом лицу једнине, Видојковићев роман, ипак, не даје опис субјективног виђења, погледа. Дескрипција споредних карактера, њихових релација, изразито неувјерљива, не докучује ни привид „људског“. Та поједностављеност „карикирања“, бестијелност одношења, и једносмјерност комуникацијског тока претвара све ликове у инструменте, продужене дијелове тијела главног лика. Можда можемо ићи дотле те рећи како у „Ђубрету“ нема истомишљеништва, ђубретари се не могу уопште повезати с мишљу. Умјесто тога, изговорено је опис побуда, порива, нагона. Недостаје чак и наговјештај да постоје баријере које обезбјеђују минималне услове цивилизоване двосмјерне комуникације. Не постоји двосмјерност, јер се неоспоривост ауторитета позиционирала у неупоредиво повољнију позицију од аргумента. Штавише, аргументација је суспендована, баш као и разговор, исто као дијалог. Постоје наредбе, смјернице, упуте и директиве; постоје они који их дају и они који их беспоговорно проводе.
Марко Видојковић нас у тексту обавјештава и о периоду писања дјела, који је трајао десет мјесеци; што води до питања да ли је за тај период могла настати изграђенија, структуиранија, пристојнија и стилски дорађенија сторија о људима са врха поретка и стварима о којима такви брину. Радња је смјештена у 2018. годину, лишена је хумора, и односи се на предепидемиолошко стање. Вјероватно настала у афекту, ова идиосинкразија Марка Видојковића доноси редовном читаоцу једно језички поражавајуће искуство, одсликава симптоматичан стилски аматеризам и идејно је неструктуирано. Као дјело некога ко наступа против таквих појава у друштву, чак иако је ријеч о приповијести у првом лицу, квалитет написаног је на нивоу шунда који и привлачи највећи дио публике. Наравно, није искључено да је аутор нешто такво урадио циљано, како би и неупућенијима указао на све богатство србијанске дневнополитичке збиље.
„Ђубре“ је приказ колапса једне устаљености, у којој људи нестају у паузама између телефонских разговора „овлашћеника“. Озбиљење свакодневнице препуне сирове силе, насиља и других врста испољавања надмоћи елиминисало је простор за духовитост. „Ђубре“ нема свијетлих момената, ђубре је амбис постсоцијалистичког друштва, пораз културе и човјечности.
Драгиша, протагониста Видојковићеве сторије, импотентни је силеџија. Моћник у друштву које нема потенцијал да ограничи његову моћ. Тај, „издавач налога“, не посједује способност везивања. Драги људи за Драгишу не постоје, но, ипак, он воли насмијане људе. Иза преовладавајуће силиконске пластике, удворништва, ласкања, он воли угледати природну љепоту, и то је, можда, једини обрис људскости нашег главног лика. Чак ни његов однос с кћерком Јованом није ништа посебно вриједно помена. И тај однос као и сви други одвија се путем финансијских трансакција.
Маничне сцене секса и ушмркавања енормних количина наркотика доминирају текстом. Редослијед кориштења ноздрава и бројање прстију у тјелесним отворима евидентно заокупља писца до те мјере да је опису начина уношења кокаина у организам дао више простора него физичком опису ликова, или опису осјећаја који конзумирање истог побуђује. Писац је, међутим, успио у доброј мјери опис друштвене патологије исказати кроз лика, кроз појединца који на најбољи начин представља оно што Србија јесте данас у великој мјери.
Сива слика србијанске реалности, у дјелу, постаје црна, када избија епидемија. Знаковита по својој смртности и брзини ширења, епидемија нарушава устаљеност. Епидемија легитимише као мете преносиоце заразе: организме који се окупљају у парковима, на трговима, ријекама. Ступају на снагу полицијски час и пропаст институционализма као мјера дистанцирања од контекста заразних бића. Активност поменутих организама и подстакла је власт на радикалне акције, и, према Видојковићу, епидемија је управо овладала захваљујући неповољним учинцима акција које су проведене по директивама налогодаваца. Земља је затворена како нико не би изашао из ње, како се нико не би ослободио, изашао из поретка у којем лик као што је Драгиша има монопол на живот и смрт. Можда не би било погрешно рећи да се граница затворила како би се уништавање живота и његовог смисла локализовало. Наравно, Видојковић не прецизира до краја о каквој граници је ријеч.
Захваљујући брзини којом се одигравају догађаји у роману дигресије су минималне. Споредни ликови и споредне сцене, успутне приче и присјећања немају нарочитог простора у овом дјелу. Умјесто тога, слиједећи мисао и траг протагонисте, сусрећемо различите профиле људи који, невезано за улогу коју обављају и статус који уживају, удовољавају захтјевима који се пред њих износе. Те силуете са именима и идентификационим документима скрећу пажњу на раширеност и карактер утицаја који Драгиша ужива, на привилегованост власти у свакој прилици и сваком погледу. Кроз однос са подређенима да се претпоставити на који начин је могуће остати на површини, пливати у виру у који се слива канализациони систем.

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *