Ушавши у антикварницу човек угледа аустроугарски дрвени зидни сат. Сат је имао фине резбарије у дрвету у барокном стилу и са својим позлаћеним клатном је заиста привлачио пажњу. Али човеково разгледање прекину трговац.
– Знате, овај стари аустроугарски сат је одличан. Фирма, “Јангханс“, која га је произвела, још увек постоји, али је преусмерила производњу. Иначе га је у оквиру фирме направио стари мајстор Шаупер и сат се сматра врхунцем мајсторове каријере. Сат је припадао богатој војвођанској породици Штанфилд, која га је продала кад је преселила у Мађарску. Током 150 година сат је радио беспрекорно, осим што је стао два пута – 1912. и 1938. године, премда нико не зна зашто, јер нису могли да утврде квар.
Трговац је хтео да прода сат, па га је зачинио причом и мистиком, јер то готово увек пролази код купаца. Осим овог пута. Човек се нагло пресамити, јер му је позлило, и ухвати се за сто. Да не би људи да га придрже, пао би на земљу. Како му се стање и даље погоршавало, изведоше га напоље, на свеж ваздух, где му би мало боље, те он тако крену кући. Али у глави му је никла мисао: „Кад тај сат стане и ти ћеш умрети.“
Ускоро се мисао изродила у страх. Шта год да је радио, куд год да је ишао, страх га је прожимао и у свему је могао да осети опасност од сата. Осећао је ударе клатна у ритму корака, померање казаљки у игри ветра са лишћем… Свуда га је прогањала правилност коју је примећивао у природи око себе. Чак се и ноћу будио вриштећи сав у зноју, јер је сањао да умире.
Због свега је ишао од лекара до лекара, али налази су били уредни. Осим мало повишеног шећера и масти у крви који су били мало изнад просека. Због узрујаног стања лекари су му предлагали да иде код психолога, али је он то одбијао.
То стање га је толико оптерећивало да он више није могао издржати те је отишао једном свом пријатељу да се изјада. Али још у ходнику је могао да чује откуцаје великог зидног сата. Ушавши са страхом у дневну собу, он примети своју ноћну мору, аустроугарски зидни сат и истог трена паде на под мртав држећи се за груди. Сат је збиља на један тренутак стао, али то нико није приметио јер су сви потрчали човеку који умире. А у даљини, негде у свету, покренуо се рат који је претио да уништи све што је човек до сад створио. Можда би само тај сат неким чудом остао међу рушевинама, као опомена пролазности, јер наука је била немоћна пред тајнама душа неких великих мајстора.
