Art by: Милош Вучен
У свом животу селила сам се деветнаест пута. Ово су ствари које сам изгубила. Бицикл ми се покварио на путу од Поинсијана Терасе до Пеликан авеније. Родитељи су га бацили, али још имам фотографију. Имам око осам година, коса ми је кратка и чврсто држим тај бицикл.
Преселили смо са Пеликан авеније на Амарилис булевар и изгубила сам седло које сам пребацила преко једне ниске гране манго дрвета у нашој башти. Деда ми је то седло поклонио када ми родитељи нису дали да идем на часове јахања. Чистила сам га свакодневно сапуном за седла и дабином. Седела бих на дрвету претварајући се да јашем неког арапског коња кроз Северноафричку пустињу. “Сломићеш је”, деда би ми рекао.
“Нећу”, рекла бих. “Ово је седло за јахање на дрвету.”
Удала сам се зато што сам хтела да одем из куће на Амарилис булевару. Напустила сам мајку и сестре и са мужем одселила у једну градску кућу, са равним кровом, на Тамаринд роуду. Држала сам коње на комадићу слободне земље на путу за Доминион, али сам изгубила писма која ми је први момак написао. Он је био војник у британској војсци, посетио је Јамајку у оквиру војне размене. Писма су била у кутији од ципела и мој муж их је бацио. “Где су моја писма?”, рекао је.
Муж нас је преселио у Торонто, у Канади. Изгубила сам моје коње, нашег пса и моју мачку. Изгубила сам нашу градску кућу равног крова и завесе које је пас прежвакао у доњем делу целом дужином. Кристална чинија моје баке поломила се током пута. Беше фебруар, а Торонто је изгледао као огроман аутомобилски парк.
Вратили смо се на Јамајку и изгубила сам наше поклоне са венчања – Бакарат, Веџвуд и Пирекс. Били су спаковани у кутију у подруму моје сестре у Канади, она је одселила и нико није могао да их пронађе. Када смо се муж и ја вратили на Јамајку, било је то после свега три седмице боравка у Торонту. “Не могу да се борим са хладноћом”, рекао је. Волео је да трчи и џогирао је у подруму моје сестре, кружио, кружио и кружио, нагињући се ка центру својих све мањих кругова, као чигра кад се смирује. Посматрала сам га, са нашом бебом у наручју, питајући се да ли ће се сасвим зауставити у центру најмањег круга, а онда пасти. Рекао је да морамо да идемо кући, од Торонта му је било мука.
Преселили смо у породичну кућу на Пеликан авенији. Моја мајка ју је била изнајмила и напустила Јамајку, пошто није могла поднети да гледа мог оца на јавним местима са или без његове нове жене. Виђала га је у супермаркету, а док су били у браку никада није са њом отишао у куповину. Виђала га је на коктелима и божићним забавама, а онда су престале да јој долазе позивнице.
Станар на Пеликан авенији одустао је од изнајмљивања баш кад смо се муж и ја уселили. Потражила сам седло на дрвету мангоа, али га није било. Градска кућа, коњи, поклони са венчања, бицикл, пас и мачка – све је нестало. Муж се вратио на свој стари посао. Напустила сам га и изгубила свог малог сина.
Живела сам у једнособном, приземном стану на Констант Спринг Роуду. Биле су седамдесете године прошлог века и Јамајка је била у рату са самом собом. Имала сам душек, столицу за љуљање и лонац за кување. Столицу за љуљање поклонио ми је муж за мој двадесет први рођендан. Знао је да сматрам да сам стара. На честитки је писало “Да те утеши у годинама опадања.”
На Констант Спринг Роуду јела сам кувани пасуљ директно из лонца и чешљала бувље пијаце у потрази за намештајем. Кад би се банде оружано
сукобљавале, на паркингу крила сам моју уснулу бебу под кревет. ”Шшшш…”, говорила бих, са руком лагано стављеном преко његових уста. Син се тога не сећа. Газда ми је дао отказ, па сам преселила са Констант спринг Роуда у Олд Хоуп Клоуз. Изгубила сам
синовљев трицикл и сет лего коцки.
У тој сам улици живела са својом сестром са Јамајке, заједно смо правиле мафине и јеле их за доручак. Само смо тада виђале једна другу; обе смо спавале у кући свог дечка. Чист доњи веш држале смо у торбицама. Једном ми је, док сам претурала по торбици тражећи новчаник, касир приметио гаћице.
Радила сам у једној банци, ноћу сам похађала универзитет, почела сам да трчим као и мој бивши муж. Посећивала сам сина. Кад би ме угледао, рекао би: “Нећеш ме одвести, мама?” Изгубила сам црвену “армани” јакну и “шанелов” каиш у облику ланца, који смо сестра и ја наизменично носиле.
Упознала сам другог човека – вајара и живела у реновираном светионику на обали. Користио је светионик као свој атеље. Наследио је неки новац, тако да није било битно како иде продаја радова. Беше ожењен; он и жена имали су разумевања једно за друго. Одвојио је једну собу у светионику за мене. Опремила сам га креветом са четири ногаре и мојом столицом за љуљање. Мислила сам да су његове посете по дану
романтичне и сагласила сам се да је боље да му будем љубавница него жена. Имала сам уметничку колекцију, нов новцијат “БМВ” и дане испуњене звуковима мора.
У башти ништа није успевало, па сам пејзаж правила од камења и песка. А онда је вајар рекао да слан ваздух чини да његове скулптуре рђају, те је купио кућу на планини. Када смо напустили светионик продала сам кревет на четири ногаре, јер је био превелик за собе у планинској кући. А моји фотоалбуми су нестали.
Кућа на планини није била удобна. Такође је била окренута мору, а ветар је био веома оштар. Посматрала сам околину кроз прозоре, уз које су са супротне стране биле припијене птице и бубе. Мој бивши муж је умирао и требало је да син пређе да живи са мном. Вајар је рекао не; он не може да буде родитељ, чак ни делимично. Рекла сам му да је “љигаво говно” и отишла да живим у једном стану на Карваљо Драјву. Изгубила сам свој “БМВ” и своју уметничку колекцију.
Живела сам на Карваљо Драјву. Радила сам у једној туристичкој агенцији и надала се клијенту који би пожелео да иде у Северноафричку пустињу, али углавном сам имала посла са домаћицама које су летеле за Мајами у шопинг-туре. Имала сам младог дечка, мишићавог и ћутљивог. Бацао би каменчиће на мој прозор у два ујутру и ја бих га пустила да уђе. Стан је имао собу вишка, коју сам називала својим атељеом. Сликала сам мртву природу, лоше, уљаном техником, назубљене ананасе, камене тегле и огромне, чворнате лимунове са дрвета испред. Правила сам завесе од завежљаја материјала које сам скупљала сигурносним закачкама. Аранжирала сам цвеће у ручно плетеним корпицама. Син и ја смо заједно спремали вечеру и он се распитивао о свом оцу, који је био у болници у Америци. Он није умро и када је изашао из болнице поново сам изгубила свог сина.
Поново сам се удала и преселила на Звездане висове, али тамо је обитавао неки дух. Нико није долазио у посету зато што су се ствари у соби коју нисмо користили кретале саме од себе. Једног дана мој муж је упуцао кувара и ја сам отишла. Изгубила сам једну стару плантер-столицу коју сам ја купила, али ју је он репарирао.
Са Звезданих висова отишла сам у потпуно опремљен стан на Кедар Вели Роуду. Мој намештај је отпремљен мојој сестри са Јамајке, чија кућа је била на три спрата. Упознала сам новог мушкарца, свеже разведеног, који је у року од неколико месеци инсистирао да се преселим код њега. „Твој стан је премали за нас двоје“, рекао је. Заједно смо потражили кућу. Било га је тешко задовољити и одлучили смо се за кућу на Сивју Плејсу, која је највећим делом била од бетона. Уселила сам се и вратила од сестре највећи део намештаја. Он је отишао на једрење у трајању од шест недеља.
Два месеца касније отишла сам да посетим једног болесног пријатеља. По повратку „мој човек“ ме покупио на аеродрому и саопштио ми да је нашао другу. Напустила сам Сивју Плејс, пешке носећи ручни пртљаг са путовања. По ствари сам отишла касније. Пролазећи кроз кућу, стављала сам обележавајућу траку на све што ће поћи са мном. Открила сам да је његова нова девојка бацила моје патике за трчање и колекцију камених тегли, коју ми је он дао. „Увек сликаш исту теглу“, рекао је на мој тридесети рођендан. „Сад имаш велики избор“.
Живела сам са својом сестром, њено двоје тинејџера и својим намештајем. Имала је празну собу у поткровљу – горе је било вруће, али она није могла да приушти себи да еркондишн ради непрестано. Никад нисам могла да нађем чист веш зато што се све мешало у машини за прање. Кувала је уходана јела, а ја сам јој одржавала увеле биљке. “Зашто моје биљке увек умиру?“, рекла је. “Превише сунца, воде, ђубрива… или премало“, рекла сам. “То је минско поље“, узвратила је.
Када сам селила у мој станчић на Кањон роуду – прво место које сам поседовала, човек који је исељавао украо ми је кутију са накитом. Изгубила сам два венчана прстена, два вереничка прстена, заручни прстен, смарагдну огрлицу и дијамантске минђуше, које ми је отац мог сина поклонио оног дана кад је дете рођено.
Изнајмила сам тај стан и одселила у Ванкувер, у Канади. Уписала сам факултет. Живела сам у студентском дому са још пет људи, које сам ретко виђала. Били су веома млади. Ишла сам на предавања по киши, носила књиге на леђима и јела рамен-нудле. Пешачила сам по шумама, у којима никада није престајало да капље са грана. Лепила сам постере Јамајке на зид и мој син је долазио да ме посети. Рекао је да ме то што сам на факултету чинило најкул мајком на свету.
Када сам се вратила на Јамајку изгубила сам чизме за пешачење и све моје писане радове. Не знам шта се догодило са чизмама, али поштар је ставио картонску кутију са свим мојим папирима на сестрину капију док смо биле одсутне за викенд. Дошле су октобарске кише и кутија се распала. Све што сам написала било је изгубљено, заједно са коментарима мојих професора.
Добила сам посао при влади, писала сам смернице. Продала сам свој мали стан и прешла у једну кућицу у којој сам дуго желела да живим. Била је на продају и купила сам је. Имала је веома укошен кров од шиндре, истурене прозоре, предсобље са кухињом и огромну спаваћу собу у поткровљу, окупану сунчевом светлошћу. Смештена је између стабала гуанга и често има лишћа на поду моје дневне собе. Изузимајући два
путовања са Јамајке, круг описан око свих места на којима сам живела имао би пречник око десет миља.
У кућици мој штафелај стоји под сунчевим светлом. Имам кадицу са водом и хранилицу за птице, базенчић за рибе и шпанијела по имену Шејн. Пажљиво бирам ко ће доћи у посету.
Једног поподнева, док посматрам птице, телефоном ме позива једна жена. Она и њен муж купили су ону кућу на Пеликан авенији и тамо су у складишној просторији неке личне ствари које бих можда желела да имам. Присећам се славина које цуре и брзогамижућих инсеката у том мрачном складишту. Не изненађује што су ствари – које су тамо – заборављене. „Како сте ме пронашли?“ питам. “О, Јамајка је мало место“ – вели она. “Доћи ћу за викенд“ – кажем јој. “Које Вам време одговара?“
Превео са енглеског:
Ненад Ћорилић
Превод преузет из другог броја Бокатиног дијака.