Ненад Тадић
НЕКРОЛОГ ПРЉАВОМ ХАРИЈУ
Клинт Иствуд није глумац нити режисер који је обиљежио филм. Али је у врху јунака из мог дјетињства, моје адолесценције, а, богами, ево и из мог зрелог доба…
Да ли је разлог што волим Прљавог Харија чисто мачистички? Фасцинација дјечачком потребом да се буде другачији? Главни? Године иду, брада и бркови расту (ко има), али и мозак стари. Данас је јасно да су главни само политичари и банкари. Дакле, одговор је НЕ.
Да ли је разлог потреба да негдје (сасвим мало) дозволим могућност да ЗИП (забава и пропаганда) продре у моју филмску интиму, а Хари ми изгледа као најбезазленији лик? Није. Прљави Хари чак има неке особине ауторског рада. Матрицу, ванзабавни смисао…
Да ли је разлог “хумани сарказам” којим се служи Хари, односно то што ме подсјећа на (мог омиљеног глумца) Хемфрија Богарта? Није. Боги би појео Прљавог Харија и залио га енормном количином вискија.
Да ли је разлог то што се у серијалу о овом неприлагођеном “дроту” (вјечна америчка цака) јако осјећа дух 60-тих и 70-тих година 20. вијека – када су били могући (и пожељни) праведни самураји који не спасавају свијет у име новог свјетског поретка, већ зато што је то начин да поруче лажним али моћним ауторитетима кратко и јасно: Ј.бите се!?
Хм… Није. Мада је право задовољство видјети лопуже и хуље како пишке у гаће пред судбином (читај: Харијевим малим топом).
Да ли је разлог увјерење да је Прљави Хари прототип и непоновљив оригинал из кога су услиједили тек бастарди – серијали о Рамбу, Рокију, Терминатору итд? Дјелимично. Али – НЕ.
Према дефиницији смисла овог лика, Хари би се борио против ових типова, јер су они ПРОДУКТ ЕСТАБЛИШМЕНТА (било да су његова чеда – као
Рамбо, шкарт – као Терминатор или колатерална штета – као што је то Роки). Али, та битка била би изгубљена, па Харија не бих ни желио да видим у том дуелу. Наиме, нико још није побиједио систем, а да је преживио.
Да ли се моја некритичка задовољства филмовима о Харију руководе темом ОСВЕТЕ? Не! Ако прихватим сасвим реалну могућност да бих – без одговарајуће дозе таблета, још живог осјећаја за самоконтролу и понеке заостале емоције – можда завршио на неком крову са пушком у руци, бијесан на – андрићевски речено – “свијет пун гада” (кладим се да нисам једини), онда је фер рећи да је освета слатка, али да личи на
постхумна одликовања. Бесмислена је. Мада – грије срце.
Да ли је тајна у паралели која се може повући између Леонеовог серијала о усамљеном јахачу – праведнику (“шпагети вестерна”) и “прљавог Харија”? Није. Или бар није само то.
Личе они, неоспорно. Лијепо је видјети прст забијен у око правовјерним каубојцима – који Индијанце третирају и тамане као којоте, или умивенимполицајцима – који се спремају да заору бразде “новог начина живота и правде”! Али, то не објашњава моје (тајне) и константне излете у овакву врсту филмова. Фасцинацију, чак.
Погађате – узрок је сам Прљави Хари алијас Клинт Иствуд. Посљедњи (харизматични) лаф филма, који у својим улогама или филмовима које режира задржава принципе, као што су: кодекс части – макар и најмањи, грубу хуманост, неприхватање злочина без хватања за топуз, и вјечни изглед типа који је “дошао да обави посао који нико други неће да прихвати”.
Клинт Иствуд није глумац нити режисер који је обиљежио филм. Али је у врху јунака из мог дјетињства, моје адолесценције, а, богами, ево и из мог зрелог доба.
Као Политикин “Забавник”, као цртић “Густав”, који је миљама испред развиканих “Симпсонових”, као фармерице са уским ногавицама, као Џениска (Џенис Џоплин) када напушена пјева “Самер тајм”, као мој ћале док реконструише римске ископине и спасава новац и оружје несталог свијета…
Клинт је тај разлог! Господин који мирише на алкохол, опасност и (слатке) пороке. Емотивни мужјак који успијева да спаси чак и љиге попут “Округа мостова Медисон” (признајем – гледао сам то романтично ђубре због Клинта) или хладнокрвни бјегунац из Алкатраза, који оставља цвијет својим прогонитељима…
Иза широких леђа и исуканог колта Харија Иствуда стоји заувијек нестало доба њежности и каквих-таквих идеала: филмова који миришу, својеручно одсвиране музике (људски фактор), добре траве, јефтиних путовања, јасних непријатеља и поузданих пријатеља, доброг фудбала, зима са снијегом и љета са сунцем….
Испред Харијевог чудовишног колта стоје: политичка коректност, хуманитарни империјализам, каматарска хоботница са мотом “Нови поредак је
започео“ /New order has begun/, лиценцирано знање, унитарни језик, одрецитована музика, мутиране болештине, дизајнирани идоли, стерилни геноциди, болесни луксуз, “паметни” идиоти, симулирана умјетност, обездушење…
Упуцај дркаџије, Хари! Уљепшај ми дан!
Овај премалени текст за тако великог фрајера треба схватити као некролог филмском јунаку. Јер, кад оде Прљави Хари алијас Клинт Иствуд, ја нећу написати ништа.
Мушкарци не плачу у филму о Прљавом Харију.
Текст изашао у другом броју Бокатиног Дијака.