Парадирају. Много људи изашло је на трг да поздрави „поносне”. Безглаво јуре у једном правцу, хрле у један угао. Али, случајно или не, ниједан не разумије тежину ствари. Бука. Као навијени и запаљени ричу у празно. И опет исто. Лоше изрезбарен калуп поновљен безброј пута насумично је постављен по партеру. Калуп пажљиво скројен према творцу, у ствари оном који ће за непуних седамнаест минута извршити и коначну лоботомију.
Прљаво разнобојна маса, а невјероватно исто смрди. Не могу ни корака да се не осјете на глупост. Посматрати их са узвишења просто је одлична забава. И врло лако уочио сам правилност. Сваки пети је висок, четврти брадат, трећи наг, други препотентан, а први сразмјерно свим осталима – лажов. А тај први, он је посебна прича.
Дречаво црвена боја лица, уочљива са врха Чомолунгме, јасно осликава једнолични карактер. Из црвене избија хладнокрвно непробојно зло и добар дио неизљечивог егоизма. Он је први и он је ТВОРАЦ. Али, његова злоћудно зелена карма шири се кроз масу брзином торпеда. И то све након његове прве реченице за говорницом.
„Не дозволите да вас лажу!” (Пустите да ја урадим исто).
Гротескни урлици, нељудски крици, хронично неразумљиве пароле, преплавиле су замрачен простор. Маса је опчињена причом (дерњавом) ТВОРЦА.
Пароле су им толико бљутаво празне, толико да се у једном тренутку… Уф, о чему ја управо причах?! Читав град увијен је у творчеве боје, излијепљен је његовим портретима, и туробно је обојен његовим црвеним лицем. А заморчићи, приморани и хипнотисани буље у њега и кличу му име.
Његов „идеал” усађен у њихову крв без реда и плана, чисто да се затрује што више неопрезних, постаје све врелији. Коначно ће да изврши своју праву функцију.
Прасак!
Вене пет стотина поборника творца наједном су бјесомучно експлодирале и своју плазматичну течност послале у небо. Крволочан ватромет, како и доликује. Стварно прикладно славље за творчеву коначну побједу и испуњење циља.
И творчеви главни сарадници дошли су да му честитају и сви једногласно закључују да му је побједа сасвим извјесна. У неку руку, то и јесте тако.
Али, шта је са незараженима? Онима који се гнушају ТВОРЦА и који негдје у његовој сјенци спремају свој план. Могу ли надјачати свеопшту еуфорију код „поносних”?
Ако се ја питам, могу. Али, питам ли се ја ту било шта?!
Текст преузет из трећег броја Бокатиног дијака