(Одломак из књиге Рембети1 дуњалука – кратке приче, Јанос, Солун, 2011, четврто издање)
Велика спарина притискала је војску. Од првог стратега до посљедњег војника, сви су били незадовољни Александровом политиком. Као да му је било мало, бракови са Персијанкама2, обавезни турбани и персијска одјећа, издао нам је заповијед да сви, неизоставно, чинимо поклоне пред њим. А ко да му се клања? Ми, који смо ратовали да би Варварима дали слободу и мало грчких идеала! Саборци ми долазе и говоре: „Тебе ће чути, зашто му ништа не кажеш?” „Шта да кажем? Александар никога не чује”, одговорио сам им. Послије много двоумљења одлучих. На крају крајева, био сам му више од пријатеља.
Једно јутро сазвао је збор. Гледајући како официри један по један прилазе и поклањају му се, крв ми шикну у мозак. Ушао сам у просторију подигнуте главе. „Ти, зашто се не поклониш”, рече ми Александар из дубине, већ љут. Одговорих му снажно, да сви чују: „Ако ти није довољно што сам ја Клит, запамти да сам Македонац и да не знам да се клањам. Служио сам те вјерно у свим биткама и никада се нисам пожалио на било шта. Био сам твој пријатељ, а ти мој војсковођа. Сада, када си постао сатрап3…” „Умукни!”, викну Александар, сав зајапурен од гњева; „Ове ријечи ћеш скупо платити.” Сишао је с трона, изван себе од љутње, (био је пијан и спотицао се) и пришао ми до мјеста гдје сам стајао. Прије него стигох да му одговорим извади нож и зари ми манијачки у срце. Падох и издахнух на његовим ногама, не поклонивши му се.
Са јелинског изворника превео
Владан Бартула
_________________
1 Рембети (ρεμπέτης) су били неконвенционални људи који су обично живјели изван друштвеног поретка. Рембетико (познати грчки плес назван по њима) први пут се појављује послије грчког рата за независност 1821. године.
2 Александар је, по освајању Персије, издао наређење да се грчки војници жене Персијанкама иако су већ били ожењени Гркињама. Тиме је желио да се што више приближи и сроди са Персијанцима. Његови војници су негодовали због тога. Није им се свиђала ни персијска одјећа, обмотавање главе, што је, такође, била неизоставна заповијест Александрова. Поред тога, највише им је сметало прихватање персијских обичаја, међу њима и клањање цару, што антички Грци никада нису имали као обичај. Грци се ни боговима нису поклањали, па отуда обоготворавање цара и клањање пред њим, као изразит обичај других народа, није био прихватљив за Александрову војску (прим. прев)
3 Управитељ у старој Персији, са значењем насилника, тиранина.
Текст преузет из трећег броја Бокатиног дијака.