Да, то је морало бити тако и никако другачије.
Високи човек, уских леђа, седео је за столом, а кроз прозор који је био тик изнад његове главе разливала се светлост залазећег сунца свуд по соби, дајући јој другачији, значајнији изглед. На столу, крај његове руке стајале су четири велике беле округле пилуле.
– Како је то жалосно? – помисли човек, гледајући и даље у зид. – Сви прошли и ови животи, све је то пролазно, а само ће за нерођене будућност бити вечна. А какав ће живот водити наши потомци кад будемо прогутали ове пилуле? И да ли ће се вечни живот моћи уопште звати животом? Несумњиво, њихова природа, начин мишљења – све ће то бити другачије код нас – смртника. Да ли ће нас волети, макар и због тога што смо им даровали бесмртност?
Човек је желео да се одмори од оваквих питања пре него што донесе коначну одлуку, али у узаврелој глави није било мира. Сав притисак, док је тражио формуле за бесмртност, и могао је да блокира ова питања. Али сада, сада се у глави стварао другачији притисак.
– Да ли су овако изгледали метафорични плодови Дрвета Вечног Живота? Људи више неће умирати и одлазити Богу. То значи да ће Он доћи нама… да суди живима и мртвима! А шта ако не дође? Човек ће престати да верује у Њега, јер – да би веровао – мора имати муку људску. И чему онда пилуле за вечност ако ће се човек покварити и све уништити?
У једном трену, посматрајући црну слику света, хтеде устати и чекићем разбити те пилуле, али оста прикован за столицу.
– Најбоље да се нисам ни латио овог! Жалосно је што за нас који дарујемо бесмртност ње нема, а Бог ће можда доћи, можда неће, али бар неће бити више смрти, глади, рата, болести. Нисам ја Бог да одлучујем о животу и смрти човековој, али сам људско биће које најбоље жели за човечанство, па макар нас све то одвело и у пропаст. Човек је биће које само наизглед у погледу неких ствари има избор.
Пошао је руком ка пилулама, подигао их и прогутао. У себи није могао да осети ни зрнце вечности, али је осећао духом да се нешто мења. И у једном тренутку свести накратко му се отвори визија будућности, где је могао видети највећи и најнеобичнији споменик на земаљској кугли, на коме је писало: „Хвала нашим смртним прецима на дару вечности.”
Вративши се у садашњост, подиже главу ка небу и захвали Богу на том поклону.
