Иван Лесендић: РУДАР

Иван Лесендић: РУДАР

– Само да хоће сванути – помисли Марко већ негдје око поноћи, лежећи у старом и проваљеном кревету, покривен тешком деком испод које се сакрио тако да му је вирила само космата и необријана глава.
Опуштених руку и ногу, непомичан лежи у некој чудној беспомоћности, као породиља између два јака труда; као да чека и стрепи од напада неког непознатог непријатеља који само што није стигао и који ће га дуго, дуго мучити, а том мучењу се не назире крај и радостан свршетак.
Љето је и већ ће око четири почети свитати, а минути и сати протичу споро, отежу се невољно уз притисак несношљиве оморе и влаге. Увукла се у све поре собе, у сваки дамар човјеков, од ње се све надима и постаје тромо и тешко.
Очи звјерају у плафон тражећи разлог да се затворе и одморе тијело и душу, али оне само откривају мисли које у том тренутку дивљају главом и убрзано тјерају крв кроз тијело. На сљепоочници се види једна набрекла жила, а преко ње силазе капљице зноја са набораног чела и сливају се кроз дубоке усјеке на лицу, тражећи пут према коси и даље према кревету остављајући иза себе хладан траг на кожи.
У том тренутку га опет ухвати кашаљ, онај тешки астматични кашаљ који га мори још од времена док је радио у руднику. Да му је да се бар превали мало на страну, али му рана на руци не да од болова. Док кроз нападе кашља покушава да удахне ваздух сав се тресе и извија, а маљаве груди се шире под издераном поткошуљом.
– Ништа, само из коже искочити, ништа друго. Ух, да је умријети, мајку му, да се више ријешим ове болести, да продишем или да престанем да дишем, па шта Бог да, али ова мука се више не може издржати – помисли, тражећи спаса од своје муке.
Одједном и у кревету постаје неподношљиво вруће и влажно.
До прије сат времена било му је хладно, као да га је хватала грозница, па се умотао што је више могао, а сад одједном топло, претопло. Збаци ћебе са себе, па се некако одгурну лактом оне здраве руке и пазећи да не пробуди жену, која је лежала у чврстом сну окренута му леђима, устаде из кревета.
Кашаљ и даље не престаје, али сада је некако тих и подмукао.
Тешким ногама и задихан пређе преко шкрипавих дасака којима је била потпођена омалена соба и дође до двокрилне витрине. Отвори једно крило, међу разним лијековима и чајевима нађе флашу домаће препечене ракије, па је у сласт нагну. Ракија склизну низ грло и одједном му се проширише плућа тако да је могао колико-толико удахнути. Запути се затим у други крај собе држећи литрењак под пазухом повријеђене
руке, те примаче дрвену столицу која је стајала крај кревета и која му је служила као ноћни сточић и сједе у ћоше крај прозора. Ту му се чинило да је добро сакривен од свјетлости мјесечине која улази споља и која даје одбљесак старој оскудној соби.
У тој невеликој соби би развучен у једном углу кревет, а испред њега постављена дрвена и устакљена витрина, онаква каква се некада могла виђати у добростојећим сеоским кућама. У другом углу, крај прозора је једна бубњара која је служила да се тек мало загрије зими пред спавање. Кревет се никада није узвлачио, него само мало поспремао и затезао, а у њему се могло спавати по цијели дан. Бијели окречени зидови бише украшени само једним невјешто извезеним гобленом на коме би приказана ваза са пољским цвијећем, а под застрт обичном крпаром. Соба је одисала сиромаштвом и једноставношћу, али и практичношћу, јер баба није могла да одржава чистоћу онако као некада док је била млађа.
Ту насупрот бубњаре у углу до прозора, сједећи само у гаћама и поткошуљи, окупан знојем, уз укус ракије у устима, Марко се осјећао заштићен и сигуран од свега што га окружује. Сам у својој мишјој рупи. Марко Дукић је родом са општине Вареш, из централне Босне, негдје је са обронака Звијезде, а у Братунац се доселио из Илијаша завршетком посљедњег рата, негдје одмах у зиму почетком деведесет шесте и ту је већ трећа година.
То је онизак старац од отприлике шездесет и пет година, али сав набијен и мишићав. Види се да је некада био снажан, али сада, оборен астмом, та му снага ништа није вриједила јер је једва и ходајући успијевао да дође до даха. Он је, за разлику од своје жене, која је била весела и причљива, увијек био тих и шкрт на ријечима, а све што би изговорио било је неразумљиво и кратко тако да га је мало ко могао у потпуности разумјети. Увијек озбиљан и намрштен, али не и мрачан, изгледао је нестварно када се насмије, као да се руга некоме који не може да вјерује да гледа осмијех на том вјечито озбиљном лицу. И чини се као да је у свему супротност својој жени. Он црномањаст, а она висока, витка и плава, он ћутљив, она причљива, он самотњак, а она дружељубива и све тако у недоглед, чини се да нису имали ни једну заједничку особину. Ипак, иако њихов брак није имао увијек лијепих страна, поготово у младости, одисао је неком тврдокорном вољом да се живи заједно и да тај живот буде плодан и берићетан.
Он је са женом већ годинама на терету свима, а прије свега своме најмлађем сину, са којим је провео све ове године ратова и пребјега. И он и жена покушавају да помогну колико могу не би ли се и они и син осјећали слободније, али астма и обољело срце му не дају да ради колико би хтио. Не може да се помири са чињеницом да му син иде и ради најтеже послове, од грађевине до пољопривреде, да би поред двоје дјеце и жене и њега и бабу хранио. Али – нема избора. Он, који је некад био рудар један по један, домаћин један по један, сада је спао на то да зависи од других.
Када су дошли у Братунац, заузели су кућу неког Османа у приградском насељу Подчауш. То су заправо двије омање куће у једном дворишту, једна у коме му је син са женом и двоје мале дјеце и која је мало већа и једна мања, која је некада служила као љетња кухиња, у којој је он са бабом и која има само двије мање просторије. У дневну собу се улази директно споља, а из ње одмах у спаваћу. Пред кућом је мала веранда, а око куће мало стаза и цвијећа и једно грожђе са клупом за сједење.
Ех, гдје је сад онај мој лијепи крај – помисли присјећајући се свјежине планинског ваздуха и пријатности љетњих вечери, када се косећи или купећи траву испечеш на сунцу, па увече легнеш и у оној благословеној свјежини заспиш као јагње. – Откад одох из своје куће ваздуха се нисам надисао како треба.
Рана на шаци га боли и пече.
Јуче се посјекао док је цијепао дрва. Није имао куда да жури и, уосталом, стално га грде због тога што икако ради, али не може да допусти да му син уморан од посла још мора цијепати дрва, него он то узме полако, па по цио дан удара. Када се умори, оде мало да одспава и тако данима. Али јуче, ни сам не знајући како, омаче се сјекира и направи дубок рез на шаци кроз који се могла видјети кост.
Крв одмах поче да шикља. Он сочно опсова, па се запути у кућу.
– Е, само је и то фалило – одмах га дочека жена додајући му чисту кошуљу да обуче, па да крену доктору.
Он узе мало ракије, зали њоме рану, а затим је зави чистом кухињском крпом, па се запути са женом прашњавим путем љекару. Срећом, није био далеко од амбуланте, тек неких десетак минута хода.
Када га видјеше, медицинске сестре се растрчаше и почеше изапирати и дезинфиковати рану. Једна од њих му затражи књижицу, а када он одговори да је нема, докторица која је надгледала ту радњу одмах се брецну:
– Како немате? – запита га жустро.
– Па, немам, немам осигурање… – одговори он спуштеним погледом кратко и онако у себи како је и његов обичај.
– Па, па… шта онда радите овдје? – упита опет докторица, заустављајући руком медицинску сестру која је вриједно дезинфиковала.
– Како шта радим? Треба да ми ово зашијете, видиш ли, жено драга, да сам повријеђен – одговори он сада мало гласније.
– Али ви немате осигурање, господине… – рече докторица изненађено колачећи очи – ми то не можемо урадити. Ево, сестра вам је већ очистила рану, али ми је не можемо зашити ако немате овјерену здравствену књижицу. Или морате из свог џепа платити за зашивање, а то кошта преко 150 марака.
Сви се зауставише очекујући да ће настати галама и псовање, као што је то уобичајено када се саопшти људима да морају да плате за здравствене услуге, али Марко само пријекорно погледа жену која би заустила да се свађа, па узе опет ону своју крпу, обмота је око шаке и ћутке изађе.
– Полази – рече кратко и љутито жени.
Када су се некако догегали до куће, жена узе шиваћу иглу, опали је на свијећи, те увуче конац за шивење који је претходно натопила у ракији, па крену да шије рану. Марко само заклопи очи и стисну зубе, отпухујући под убодима игле. Жена направи тако два невјешта шава којима затворише зјапећу рупу. Он је ту заустави јер више не би могао издржати, а да не вришти или не падне у несвијест.
Затим нађоше медицински комплет, заостао још из рата, па посуше мјесто прашком за ране и превише га завојем.
Све му то сада уз овај несношљиви бол игра пред очима.
А и ова женетина се јуче раскокодакала, па му ни то не да мира. Можда би се и смирио и заспао, али му само одзвања у глави њено – Ето, ето ти Марко, хоћеш ти да се правиш рударчина, а сад диши на шкрге…
Почела је јуче да звоца од кад су кренули од доктора. Једва је дошао до куће. Самртни зној га је облијевао, а жена и сама разочарана животом у сиромаштву, сада већ осокољена и његовом немоћи као у инат не затвара уста. Не вриједи је ни пријеко гледати, ни шуткати, ништа. Она сaмо тјера своје.
– Е, мој Марко, моја будалетино, док ти своју кичму сломи, они добро прођоше. И шта сад? Неће ни рањеног да те превију – тако жена броји ли броји, а сироти Марко иде застајкујући да ухвати зрака борећи се да се не сруши на сред улице.
Данас му се и жена смије у лице. Њему и његовој наивности, а он нема снаге ни да јој одговори.
То што му је она спомињала и стално пребацивала је био његов рад у руднику мрког угља у Брези.
Он је био један од најбољих рудара. Увијек је учествовао у такмичењима у ископавању угља и редовно пребацивао норму. Никада први, али увијек у врху. Они први су некако и добијали признања, градиле им се куће, давале награде, али он никад није добио ништа сем понеког тапшања по рамену. Али његова ријешеност да поштено запне никада није доведена у питање.
Сви су га цијенили и имали поштовања према њему. А он, он је све ћутке подносио и радио и само радио.
Као млађи и снажнији показивао је и своју пријеку нарав. Поготово кад попије мало више. Знао би свашта и да каже и да уради, али то се и даље приписивало алкохолу и тешком рударском животу. Углавном, био је узор доброг радника и пожртвованог човјека. Дјеца су се рађала, њих четворо, а он је постајао добар и узоран домаћин у селу.
Једног дана, у зиму седамдесет друге све се наједанпут обрну. Почеше му долазити гласови да ће бити најурен са посла.
– Зашто? – Не зна се.
– Ко то тражи? – Ни то се не зна.
– Па како ће то урадити? – Ништа, боље му је да не чека да се потеже по радничким савјетима, синдикатима и разним органима, укаљаће му образ, смислиће нешто прљаво против њега, а онда ће га отпустити. Боље му је да сам да отказ.
– Ма, како људи, због чега, шта сам урадио?
Сви се сакрише иза некаквог великог ауторитета, који нема ни име ни функцију, али је толико моћан да сваког отпусти и да свакоме загорча живот.
Свашта му је тада пролазило кроз главу.
И крсно име и крштење дјеце и понека љутита критика рудничког руководства у друштву и пијанству, али ништа у вези са послом. Увијек тачан, увијек вриједан, увијек поштован и цијењен.
Послије дугог размишљања и неког невидљивог притиска који је са свих страна мјесецима долазио и којeг је све вријеме видљиво осјећао, једног дана је отишао у фирму, написао отказ и изашао из круга.
Сви су га некако гледали погледима правдања, као да му говоре „ми немамо ништа с тим, морамо тако, дошло однекуд” и тако оправдање за оправдањем у недоглед.
Претрпио је ударац од кога се ни до данас није опоравио. Изгубио је плату, а дјецу је даље тешко школовао само од сеоског имања. Сви у селу су га се прибојавали јер нису знали да ли би дружење са њим било паметно. Ко зна шта је урадио и коме се замјерио, мислили су. Пензијско више није уплаћивао, тако да пензију никада није зарадио. Изгубио је и здравствено осигурање, што му у почетку и није сметало, јер се астма није одмах појавила у овако тешком облику, а и до рата је био некако осигуран, али касније, уз рат и послије њега све је више осјећао посљедице те тајновите пресуде.
Никада ни прије ни послије није сазнао чија је то идеја била и зашто је најурен. Да ли да оптужи Хајру директора или његове замјенике Ђуку Матића и Рада Савића или свог вођу смјене или градски комитет? У почетку се љутио на неку вишу инстанцу, ни на кога и на све. Касније је, ипак, сваљивао највећу кривицу за хајку на рудничко руководство јер су они били ти који су га могли и уништити и заштитити, нико други. Послије рата је многе од њих сретао, а они су га и даље поздрављали као да им је најрођенији, као да се ништа није десило. Направили су куће и воде уносне послове. Чуо је да је Хајро и даље директор, Ђука је у Брчком један од јачих људи, Раде у Бијељини има своју фабрику. Сви они живе добро и боље него што су икада живјели. Они, који су га тако вриједно избацили и данас су негдје у челу, људи за поштовање и углед. И као и прије, они извршавају нека наређења и отпуштају неке људе, играју се људским судбинама, никада не скупивши снаге да својој жртви погледају у очи и кажу истину, него увијек глуме немуштост и пријатељство.
Дуго није мислио на то, али вечерас се све скупило. И болна рана, и астма и торокање женино и понижење што је претрпио и ова туђа кућа и овај туђи крај… Остао је без пензије и здравственог осигурања, протјеран је са свога, болестан и сиромашан да му и Свети Ђорђе пада тешко да га прослави.
Потеже ракију у својој мишјој рупи, сакривен од свега и свакога, исцрпљен неспавањем и судбином. Живот му је дао шах-мат, а он, некадашњи краљ, притиснут и понижен, сабијен је у угао и чека посљедњи потез противника.
Када би само могао да рикне, да се продере, да прекине овај мук и тишину која га окружује. Да пробуди и жену и комшије, да зовне и Хајру и Ђуку и Рада и све оне који су као њих тројица, да их све скупи на једну чистину и пореда, па да крене великим корацима пред стројем као какав строги учитељ, па онда да приђе сваком од њих и сваког погледа у очи, док би они ћутали и погнутих глава слушали како он повишеним гласом одрезује:
– Па, зар мислите тако да живите, гамади проклета? Зар само на себе и на своје трбушине да гледате? Е, нећете ви добра дочекати. Можете све на свијету имати, али ви добра нећете видјети. Мени се смијете, а зашто? Зато што немам ништа, што ме на сваком кораку ћушкају, што сам болестан и јадан, је л’ због тога? Је л’ зато што вам дјецу нисам оставио да се мрзну, него сам запео кад сам год мого не би ли се имали на чему огријати? Знам ја зашто се ви мени подсмијевате. Зато што сам вас ставио испред себе и испред свог здравља, а ви ме сада сви магарчите. Зато? Је ли?
Направио би онда један круг одлучним кораком, не говорећи ништа, а око њега би владао мук. Онда би опет застао, па тихо, смиреним гласом проциједио:
– Не, не можете ви то разумјети, олоши једни. Јесте, понижавају ме и понижавали су ме, ал’ зар ви мислите да сам ја слијеп и луд? Није Марко ни слијеп ни луд. Зна Марко да ако сви будемо олоши и гамади, ако неко не потури леђа за другога, не стави своју снагу и за туђе добро, а не само за своје, нема нама живота и опстанка на овој дрлији. Подераћемо једни друге као дивље звијери. Дјецу ћемо једни другима сатирати. Крашћемо туђе залогаје и нећемо се успјети нахранити.
А онда би опет застао који тренутак, тек да умири лупање срца, и више за себе, него за њих прошапутао реченицу која и њега у том тренутку изненади:
– Моје понижење је моје спасење.
Све би ово Марко избацио из себе, али никог нема сем тихе ноћи, њега у углу свог собичка и жене како непомична лежи у постељи.
Сва та сцена се распрши у трептају ока, али остави иза себе неко олакшање, које му је сада пријало и будило топлину у грудима. Одједном му се раширише плућа и он удахну дубоко и отпухну као да избацује из себе преосталу жуч. Као да је и та замишљена сцена била довољна да исцрпи сав бијес који се у њему купио.
Сунце још није изгријавало, али се почело полако раздањивати.
Сада, када могаше да удахне ваздух, некако се и ноге олакшаше, па му се учини као да лебди по даскама док је враћао флашу на мјесто. У два-три корака нађе се опет крај кревета. Затим леже и окрену се на бок држећи повријеђену руку мало уздигнуту и одвојену од тијела како је не би повриједио. Коначно му се капци опустише и он склопи очи идући у сусрет првом сну те вечери.
Из њега се није ни пробудио.
Сунце је изашло, а Марко је лежао у својој постељи миран и спокојан као никад до тад.
Тога јутра, негдје прије девет сати, случај је хтио да је, по позиву да установи смрт, у кућу дошла она иста докторица која га је јуче најурила из амбуланте. Марков син је увео у просторију са покојником, а она је ужурбано прегледала његово беживотно тијело и рутински изјавила саучешће породици.
Поред личних података, у своју биљежницу је још и докторски нечитко дописала двије латинске ријечи под које ће, на послетку, све нас завести: exitus letalis.
Оно, по чему ћемо се разликовати, су оне задње ријечи које ћемо који сат прије тога сами себи моћи да упутимо.

Текст преузет из трећег броја Бокатиног дијака.

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *