ДЕТИЊСТВО
Кад сам први пут возио бицикл мислио сам
да сам бржи од ветра. Точкови су
дрхтали у котрљању, пунио се њихов круг.
И одједном, две брзе кружнице, пуне ваздуха, лоптасте,
забелеле су се од окретања. Уживао сам
посматрајући како простор поред мене
промиче. Био сам сâм. Звиждало је около у силној жељи
да ме брзина негде однесе. Јурећи, одржавајући
равнотежу између крупног шљунка и дубоких
локви, уплашен, да би ме пад приковао за врело,
крваво камење (а то ће се једном и десити),
свом снагом задржавао сам се на уским точковима
и тупим ударцима гума. Жбице збијене
у месу ваздуха, који се склупчао у котрљању
попут лепеза, хладиле су ми ноге. Цеви, шупље
као птичје кости, подизале су ме увис. Био сам сâм.
Звекћу педалe, и сад чујем, ландара незатегнути ланац
док придигнут, са уског, тврдог сица, снажним замасима ногу,
као да корачам кроз ваздух, помало тетурајући,
лево, па десно, десно, па лево, у брзим нагибима,
скоро вијорим.
Даљина ме је освајала, а ја сам
освајао даљину.
ЦРНИНА
У сну, једна жена, баш моја мајка, коју, кад се пробудих,
препознах, онакву
какву сам је упамтио, за сва времена, тада
још млада, увек забринута и зато мршава,
рече ми: Нека те речи чувају…
Сад то тек схватам, дрхтећи, пробуђен.
Да ли ме смекшава страх?
Вратих се у оно доба
кад црнину носих, жалећи,
јер црнина све упија. Као овај мрак
кад се ознојен, пренух, пун
кривице. Сетих се њене главе нагнуте према мојој,
њеног даха у мом… Никад ближи…1 Два живота,
у дрхтању, које раздваја време.
________________________
1 Шејмас Хини
СВЕДОЧЕЊЕ
У сваком од нас постоји ћутање,
сагорело, тврдо и црно, где је, мислиш,
све.
Као што од нараслих грана
настаје угаљ, тако од речи
настаје тишина.
Али, те наоко, мртве ствари,
знају да загреју твоје срце.
Ако се угаљ запали, ако се тишина
растишини, плане ватра и од пепела
и смеха, настаје ново присуство.
ЈЕЗИК
Шта говори ова ватра, планула, дрхтавим пламеном?
Боже, језик је то дивљи, само се облизује,
провлачећи светлост као иглу, кроз дим,
притаји се па се пропиње, док се пепео слеже.
Тако су и моје речи покорене. Изречене, па ми
остаје само ћутање. Огњиште као умукло, суво грло.
Ко си ти?
Глас ти је сличан моме гласу,
још говориш, потпаљујеш ватру.
Пјесме преузете из трећег броја Бокатиног дијака.