Једну на двоје
Расточим сузе кроз мисли,
једну на двоје,
једну на двоје…
Јадна и сама, и тама,
а плива и вришти,
стоји и дахће,
к’о пашће,
ал’ само смешно стрепи.
Деране лепи,
доли па проли.
Имам и ја једну
са грубим ивицама
па гребе кад цури
и онда кашље,
а режи,
но не смета.
Брзо то скинем с ума
и поделим своје са немајућима.
Духа је мало у овим чашама.
Гледајуће сунце залази…
Видим, али привикнуто.
И кад прође страх
безопасност ситуације схватам
и буде још боље.
Неће хуља на хуљу,
ни пчела на мед.
Расточим полен из душе,
чашице ставим у ред,
долијем да не мањка
у недоглед…
Једну на двоје,
једну на двоје…
Конто
И онда када су највише хтели,
и најбоље знали,
и најдаље смели,
нису могли толико да схвате
кад очи пате
шта у души цели.
Кад најбоље људе
на незнан осуде
они што ипак зла у себи имају,
онда се осврне небо,
и ко хтео ко не хтео,
дебело призна
да из најбољег низа
недостаје двоје.
И то је:
очи их целе
за оно што су набоље хтели
и нису знали бити тако мали
да мрзе или штете,
па из освете
посејаше семе племенито,
и ко их је пит’о
кад се наплатио грех
– што изазива подсмех –
оних који настрадају последњи
од удара доброте.
Дубине
Одавно ме срећа тугом радује.
Скромност дође само кад се гладује.
Жеље мину, ал’ не утихну,
нове ране старе потисну.
Имам друга, немам пријатеља.
Празно срце пуно пустих жеља…
Душа ми се просула по свету,
корист свима, а себи на штету.
Коме нудим раме за плакање?
Нису свима исто скупе сузе!
Коме пријатељски руку нудим?
С ким да легнем да се сам не будим?
Где да кренем, а да има људи?
Што се чудак на чудака чуди?
Невиност ми издише пред зору,
ја је будим, а она на умору.