9
Мрачни је брисао сечиво о ногавицу скидајући слојеве крви са њега.
Дебели је говорио брадоњи:
– Пребрзо Прекидамо Партију… Поновимо Процес!
– Пијаном Песмом Призиваш Перверзију, Поново. Пристајем!
Брадоња потом одвуче децу која су се отимала и вриштала, престрављена убиством мајке којем су присуствовала, одвуче их ка малом језеру у шуми.
Насмеја се ка другарима и баци прво девојчицу у хладну, зелену, мочварну воду. Недуго потом и крупног дечака који је слинио несвестан опасности. Посматрао је како их мочвара гута, затвара се око њих, док пропадају неумитно у живо блато, плачући и преклињући.
Плачући. Преклињући.
– Песма, Пријатељи… Песма! – наклони се брадоња.
– Поздрављам Песника! – узврати дебели наклон.
Мрачни опет незадовољно заврте главом, и оте му се уздах:
– Почетници…
Деца потонуше брзо, прогутана гладном шумском блатном земљом која се хранила њиховим махнитим покушајима да се одрже на површини. Док је теме дечакове главе лагано тонуло, девојчица је већ одавно била на дну баре.
Пријатељи, срећни, испуњени, аплаузом наградише ову морбидну представу.
– Покрет! Постанимо Пажљиви… Превише Поноса Постане Проблем – рече мрачни и остали га послушаше.
10
Путник Плаче Пред Призором. Повраћа.
Пустио Пацове, Побегли.
Плен Потонуо. Прекрасни, Премлади… Претужно.
Путем Приказ Предсказан – Пуноглавци Пливају.
Прича Причана.
Претужно, Претужно…
Прекасно Пристигао, Прекасно.
Потпуна Пропаст. Племенитом Противуречи.
Путник Престаје Плакати. Полази Право.
Проклето Писмо – Пљује Пророчанство.
Проклето Писмо…
11
Девојка се буди, мешкољи, окреће на другу страну жељна још сна. Старица у белом мантилу седи на њеном болничком кревету и мази је, у жељи да је нежно разбуди.
– Како си, лепото? Јеси ли ми добро овог јутра?
Девојка отвара своје лепе, крупне очи. Као да постаје свесна свега намах. Задовољство због утешног, ушушканог сна, мења хладан, несрећан израз лица.
– Не, нисам добро.
– У реду је, малена, проћиће то. Треба само мало времена.
– Неће проћи. Никада.
– Де, де, немој сада тако. Знам, још боли. И рана… и душа.
Девојка заплака. Докторка је утеши загрљајем.
12
Путник Пристиже Пацове.
Падоше Под Притиском.
Путник Плеше. Пркоси. Пржи! Пржи!
Пламеном Праведника Прочишћава!
Постају Прозирни. Пука Привиђења…
Па, Па, Пацови! Пајаци! Пожаааар!
(Полазна Претпоставка Пацовске Пролазности Прецизно Поуздана, Путниче)
Победа, Пак… Пролазна.
13
Логорска ватра поново гори, само овог пута, пламен није жут, наранџаст или плавичаст, како обично бива.
Црвен је. Јарко.
Као крв.
У њему, три лутке горе. Малене, дечије играчке.
Као суперхероји са божићне распродаје…
Које је неки малишан заборавио на логоровању.
Оставио их је преблизу пламену…
Преблизу.
Пламену.
Док уморни странац гледа у ноћ, окренут леђима ватри. Гледа ка далекој утврди иза шуме. Ка прозору без завеса.
Ка силуети у ноћи.
14
Победа (Пирова). Пораз Постаје…
Пророчанство Прича Причу – Писмо.
Поново Подбаци Парицу – Па Поново Писмо. Пола-Пола!
Путник Прекида Причу, Прекида Подбацивање…
Пацове Поништио. Подбацивање Постаје Прошлост.
Па Питање Преостаје, Проклетство, Присуство Писма?
Пламеном Покушао? Па?
Поново Писмо. Попут Поруге.
Престаје Подбацивати. Пауза. Повлачи Потез.
Питања, Питања Поставља. Писмо?
Побогу, Писмо…
Путник Покушава Поново Па Поново. Писмо, Па Писмо. Проценат Пола-Пола!
Попут Пародије.
Постојано, Поновљеним Подбацивањем – Писмо…
Проценат Пола-Пола!
Пажљиво Промишља… Па, Писмо, Писати! Покушати Писањем.
Писаће Пуно. Похвална Помисао. Пола-Пола Претворити, Празно-Празно.
Пих, Просто! Побогу Просто!
Пише Промену Писма… Патњом…
Постаје Писар. Постаје Поштар. Писмоноша!
Писмо Промену Прима.
Пооохвалнооо… Путник Плаче Поносан. Писао…
Променио… П….
Подбацује… Пауза…
Природа Подрхтава.
13
Створења се копрцају на муљевитом дну, играју се, увијају једно око другог, јуре раздрагано. Бара им нуди сигуран дом.
Јегуљица проговара:
– Када се мама враћа, бато?
Велика слузава лопта без лица, пулсирањем мембране, шаље таласима баруштине одговор, који звучи опрезно и брижно:
– Сестрице, мама се неће вратити.
– Како то?
– Ми сада немамо маму.
– Не разумем.
– Мала си, можда ће ти бити јасније кад Порастеш.
– Умрла је?
– Не. Није тако једноставно. Како бих ти то рекао… Она није мртва.
– Па зашто се онда не врати по нас?
– Зато што за њу… ох, тешко ми је да објасним… Принцип Постојања… Сестрице, ти и ја нисмо живи. Она јесте. Она не зна за нас. Ми уствари немамо маму. Ми, сестрице драга, нисмо ни рођени. Перверзна Пермутација… Не Постојимо.
– Како то?
– Ти и ја, па рецимо овако, нисмо у овој Подели требали да уопште будемо овде. Прекинути смо у једној Партији, нас двоје и наша мама, брутално (Памтиш? Не? Боље за тебе)… и та Прича је окончана.
– Прича… (Проклетство, Пука Перверзија Писца). Настави, бато.
– У другој Партији, Подела је желела да нас нема, да нисмо ни рођени… да ме је, твог старијег брата, мама одбацила пре рођења. И потом, заувек сломљеног духа, тебе није никад ни зачела.
– Не разумем. Зашто би те одбацила пре рођења?
– Па, рецимо, да ме није желела оваквог. Рекли су јој, знаш, да ћу бити рођен непотпун… Превeлики Проценат… Пола-Пола. Плод Порођен Постаје Потенцијално Против-Природан, Против-Потпун… Посве Прост, Приглуп.
– Ти, бато, ти ниси такав. Не, мени. Ти си мени све! Моја Памет!
– Лутко моја, хвала ти. Али, разуми њу… Потомство Попут Пошасти… није лак избор. Проценат Пресуђује! И онда је Преломила… уз много Патње. Прекинула Пре Порођаја…
– Тек тако, Прекинула? Проценат Пресуђује, Пуки Проценат?
– Па, да, тако се ради то… у оној Палати на Пропланку… Приватни Пакао Повређених Породиља… био је то можда и једини начин да задржи Присебност, Понос… себе.
– Мислим да схватам… једна смрт родила је нови Почетак. А то значи да маме има. Нова Партија. Нас управо сад нема, бато? Прекинути? (Пољуљана Постојаност Писма?) Поништена Прошлост?
– Да, сестрице. Прва Прича је Промењена. Неко је узео на себе ту Привилегију да Пише. Изабрао другачији, мање болан Пут. За нас и њу…
– Ко?
– Не знам. Тата.
– Ох, тата. Он увек касни. Никада није ту када нам треба.
– Да, знаш ти тату. Стално негде Путује.
– Недостаје ми. И он. И мама.
– Знам…
12
Девојка је гледала кроз прозор болнице у оближњу шуму.
Вече је падало. Било јој је хладно, огрнула је пуловер.
Храну није појела. Изгубила је апетит. Ништа није желела да ради.
Ни да лежи, да спава, ни да седи, прича, хода. А опет, нешто је морала да ради.
Зато је гледала кроз прозор. Чекајући да се неко појави. Докторка можда, са својим мајчинским ставом, жељом да је утеши и убеди да то није крај света. Да ће све поново доћи на своје.
Добра је то жена, али она сад није имала стрпљења за туђе сажаљење. Превише је мрзела себе.
Није желела да га види.
Не сад. Превише је компликовано.
Није му ни јавила када је одлучила да дође овде.
Поново је био на путу.
Увек негде путује.
Можда је тако боље. Да не зна док се не врати.
Знала је шта он мисли о свему. Знала је да је он био спреман да иду до краја.
Али она није. Није могла. Није имала снаге.
Не.
Зато је ово морало да се деси. Разумеће ваљда.
Или неће.
И то ће бити крај.
Није могла сад о томе да размишља. Ноћ је полако падала, а са њом се повећавала њена депресивност.
Пожелела је да изађе из сопствене коже, да отвори прозор и попут духа полети, шумом, мрачним путељцима којима ретко ко пролази, избегавајући насељена места, летећи дубље ка срцу шуме, ка оном малом, мочварном језерцету које је видела у једној скоријој шетњи, како би, попут какве шумске виле, бесмртне, али несретне, везане за тај простор вечно, уронила и ту хладну муљаву воду и заувек чувала шуму од гадова који је походе.
Док се спремала да легне, приметила је логорску ватру негде дубоко у шуми. Ловци. У ово доба.
А негде, баш из тог правца, зачу и завијање вукова, које је ледило крв.
Прелазило је из вучијег урлика у некакав чудан високи, иритирајући тон, налик цичању. Као да се пацови раздрагани хране нечим, у скаредном Пиру. Кидишу на изненађени Плен.
Ох, каква туробна, ужасна Помисао, не зна откуд јој сад то, тај мрак. Као да је тим Путем већ ходала, чудно се осећала, све је ово негде већ… Попут Поновно-Проживљеног. Ма, лудост. Напета је због свега. Привиђају јој се такве Поганости, Пих, Пацови (…можда управо
због оне старе легенде у којој пацови нечасним девојкама ноћу једу плод утробе… плод зачет ван светости брака… Проклет Плод).
Легла је, требало јој је још сна.
Помислила је како је свет охоло место. На којем се у истом брлогу скупљају вукови, ловци, пацови и остали подземни свет, како сви злослутно урличу у бесној надмоћи, док се она, и њој слични, крхки, незаштићени, крију под својим јорганима у немогућности да Помогну себи, Победе страх, Побегну од свег тог
лудила…
11
Предивна… Путујем Предалеко, Праштај…
Прелепа…
Праштај.
10
Ох, Путниче, када ћеш назад?
Тако ми требаш ове ноћи. Гушим се у Плачу, мили… како да ти то кажем… како, мили?
Како да ти кажем да сам нашег сина, наше чедо, п.. п… побацила…
П… П…побацииилааа…
Прича преузета из трећег броја Бокатиног дијака.