ПРОЉЕЋЕ У ГРАДУ
Из дубине
Твој град те гледа.
А након звјездане, прољетне
Ноћи као да је остао
Неки траг у вама,
Осјетљив као бехар
Руци дрвета.
Град је уснуо а ја толико тога
Имам да му кажем
Нешто се међу нама
Ломило.
И ја сам се због љепоте
Пјеснички разболио.
ПОД СТРЕХОМ
Нека рука твоја
Приђе моме струку:
Негдје ће пукнути
Кора леда на мјесечини.
Зимска ноћ је дубоко
Дисање груди и тишине.
Јутром, опет, ти гледај
Низ друм и чекај:
Призваћу те под стреху,
Птицо.
Призваћу те изнова
И изнова,
Под јорган!