Данашњи језици, махом изрођени потомци, палилулски дијалекти старих класичних језика, морају да сликују, јер имају мало ритма; ми морамо јер га имамо и сувише. Крајности се додирују! Потпуно ритмичан стих без слика постаје монотон, досадан. Што је краћи, то је монотонији. Наш је десетерац леп, али монотон. Додуше, у овој тврдњи као да има противуречности, али ће канда ипак бити тако. Волтер каже: l’hexametre est beau, mais il est ennuyeux. Нама је пријатније читати Ариостове станце са рђавим ритмом а лепим сликом, но Вергилијеве хексаметре са лепим ритмом без слика. Из овога произилази да је најбоље ако се леп ритам споји са лепим сликом. Ритмичност није довољна. Хоће се и мелодичност у стиху. Она се постизава сликом. Несликовани стихови (го ритам) то су добоши и бубњеви; сликовани су стихови потпун оркестар. Песник који је уобразио да је виши неки створ, и да му стихови надахнућем морају слободно и лако цурити из генијалне главе, мрзи на слик, јер слик је, каже, тиранин који ту слободу и лакост окива. Али он брка две ствари: генијалне мисли и њихов облик. Те мисли треба одиста да ти „цуре” слободно и лако надахнућем; не цуре ли, ниси песник. Али тим мислима ваља дати уметнички облик, а облик, богме, неће да „цури”, и ти се мораш мало помучити, ма колики геније био. Ако немаш мисли, нико ти их не даде; али вежба, техника, школа даће ти уметност – ако за њу имаш дара. Ма какав генијални уметник био ти, не можеш се проћи без школе. Ако би од природе био велики уметник и без школе, са школом бићеш много већи, и штета ако је немаш. У сваком раду треба школе, технике. То значи: да би свој природни дар могао развити, треба да си упознат са свим хиљадугодишњим искуственим тековинама, са свим методама и мајсторијама у даном раду. Знај ти пре свега те мајсторије, па ћеш ти лако њих исправити, изменити, усавршити, ако у њима има што погрешно и ако си геније, јер то ти нико не брани. Цигани су врло даровити свирачи, али немају школе: не циганским трагом, српски песниче!
Пошто је песник уједно мислилац и уметник; пошто је једно мисао (садржина), а друго стих (облик), то онај који пишући стихове својим лепим мислима не уме да да̑ уметне облике (лепе мисли, ружни облици), или у своје уметне облике не може да метне лепе мисли (ружне мисли, лепи стихови), није потпун песник. Што је празни (без мисли, осећаја, садржине) стих лепши, то је бљутавији, као што је одвратно видети младачко одело и накит на баби. Кад нађете лепу поетичну мисаоу рђавом стиху и погрешном језику, ако сте уметник узвикнућете: штета! Срби имају добрих песника који су писали веома рђаве стихове. Да ли је томе узрок наш језик? Није. Да ли је њихова уметничка неспособност? Не верујем. Два су главна узрока ту: прво, општа српска аљкавост; друго, лабавост критике. Српски су песници размажени на голему штету српског стиха, и што је много озбиљније, српског језика који они мрцваре. (…)
Волтер каже: Несликоване стихове рађа наша немоћ да победимо тешкоћу, и жеља да што пре свршимо. Он каже још: када упитах песника Поупа зашто Милтон није сликовао свој Изгубљени рај, он одговори: јер није могао. И још: Уверен сам да слик, непрестано дражећи генија, даје му колко окова, толико и полета, и нагонећи га да мисао своју извија на сто начина, нагони га такође да мисли тачније и да се изражава подесније. Искуствено, технички суди о тој ствари тај критичар-песник указујући на опасност која долази од претеране лакоће певања, и на корист коју даје, не тиранија, но паметна и благотворна стега слика. Пишући стихове, ја сам истину његових речи у пуној мери осетио.
У нас се има чудан појам о слику. Он некако спада у оно што се „твори, али не говори”. Као што се не говори о ужету у кући обешеног, тако се не говори о слику у кући нашег песника. Мучити се око слика, „тражити слик”, о како је то прозаична ствар! Признати ту муку, о каква брука! Ко се труди да му слик буде чист и звучан, то није песник, но педантан стиходељац, који глође држаље пера „тражећи слик”. Песник је над таквом тричаријом узвишен. Он, додуше, није с раскида да сликује, али ако му слик онако случајно не дође сам, он к њему ићи неће. Било би понижење. Сликови треба да падају с Парнаса као печене шеве: геније неће сам да хвата и пече те шеве. Песник је узвишени готован, који ће, ако може, радо чалабркнути онако муле, али да запне грбином, јок! Други народи имају читаве речнике сликова, ризнице у којима је поређано музичко благо њихових језика, како би се тим благом лако и згодно могли користити њихови песници, али у нас је прозаично о томе и говорити. Што је један Виктор Иго био не само велики песник но и практични уметник, и писао поред сликовног речника, о томе се у нас не разбира.
Па да ли је то све баш тако, тј. да ли се збиља наш песник не мучи око слика? Мучи се да све лети перје, ама обично ништа не измучи, те стога развија читаве теорије о томе како је слик – споредна ствар, и како он не треба да шкоди садржини. Бадава ћете ви њему доказивати да о некој шкоди ту није реч. Слик одиста не треба да шкоди садржини, мислима, али ти, ако си прави ументик, а таквих има, не само да ћеш тешкоће савладати, но ћеш подесним и чистим сликовима, дајући мелодије садржини, дати јој силине, користити јој. Мислим да је паметније и поштеније рећи: „нисам могао свагда да савладам поменуте тешкоће; написао сам и таквих стихова који ме не задовољавају; признајући то ја просто само признајем да нисам савршен, што није нико.” Али, ако ја зато што не умем да сликујем, износим као неко начело да је слик споредна ствар у данашњем стиху, ја онда или сам глуп, или незналица, или обоје. Глуп сам што невино кушам да прикријем своју немоћ, коју види свако, незналица сам што тиме показујем да се не разумем у техници уметничког стиха.
Наши критичари већином падају у две крајности: или пакосно просипају своју жуч, или славе, ласкају. Уопште ми Срби или се мајсторски узајамно клеветамо, или се узајамно славимо. Непристрасне, објективне, стручне критике врло мало имамо. И зато у српском стиху влада потпуна анархија: свако га пише како хоће. Немајући надзора критике над собом, која би нагонила наше песнике на озбиљне стручне студије о језику и техници српског стиха, они су махом без икаквих студија писали стихове, мрцварећи и језик и ритам и мелодију стиха, све у име погрешно схваћене „песничке слободе”, а за њима, често за иначе најбољима нашим старијим песницима, каскали су као прави мајмунчићи млађи наши песничићи.]
У сликованим стиховима, као и у музици, неки се гласови узајамно не трпе: не слажу се. Ако се ипак насилно сложе, производе дисонанцију. Они дрече. Њихова дрека пара нам уши. Сликовати дисонантне гласове то је хтети дисонанцијом произвести хармонију. Апсурд. Само се хармонизацијом гласова производи мелодичност. И зато слик мора бити чист, или нека га нема. Стих без слика може бити диван; стих са рђавим сликом технички, уметнички, музички, свагда је ружан.
И акценти се морају сликовати. Ко сам не може да осети немузичност слика zlȃta + pláta, томе тог осећања нико не ули. [Рекао сам већ да је једно песник као источник великих мисли и истинских осећаја, а друго песник као уметник, који тим осећајима и мислима даје израза у лепом облику — стиху. Ко нема обе те особине, ко није песник-уметник, није прави песник; он је крњ. О „стихотворцу” који нема мисли, али уме да деље колико лепе (споља) толико и шупље (изнутра) стихове, нећу ни да говорим. Ко има лепих поетичних мисли, али их врло непоетично изражава у ружном стиху, нека батали стих и нека те лепе своје мисли исказује у лепој прози. Тиме он неће ништа изгубити, но ће напротив добити, појављујући се у лепшем облику, јер од ружна стиха ваљда на свету нема ружнијег облика. Једно су мождане ћелијице, које стварају лепе мисли, а друго ћелијице које склапају лепе стихове. Ко има само оне, а нема ових, не може писати лепе стихове. Добра воља, рад, вежба, студија, слабо ће ту шта помоћи. Кога је природа обдарила и једном и другом врстом ћелијица (као, ако се не варам, неке боље наше песнике), али је лењ и аљкав, па музичне ћелијице своје неће вежбом и студијом да развија, и кује рђаве стихове рђавим језиком, тај брука музичку лепоту нашег језика, и заслужује да према њему критика буде немилосрдна. Пред интересима књижевности треба да умукну сви лични обзири према поједином књижевнику.
Рекао сам већ да наши песници махом сматрају облик тј. ритам и слик, нарочито слик, као нешто споредно, што не заслужује да прави песник њиме разбија главу. Чисто бих рекао да се по њиховом мишљењу лепа мисао и леп облик искључују, не трпе. Запети својски, те својој лепој мисли дати што лепши облик, то је педантерија! Њима је главно садржина. Бар тако веле. Но нетреба им апсолутно веровати. Ваља признати да ми имамо много, можда сувише, образованих песника, али је међу њима само неколицина чије песме — имају садржину. Све је остало праска речи. Ништа лакше но то доказати. Позивам се на образованог читаоца. Он ће ми то посведочити. Ко је навикнут на ону поетичну садржину, коју налазимо у творевинама старих, новијих и најновијих европских класика и у народним српским песмама, тај се, са тако однегованим укусом, не може задовољити „садржинама” или боље шупљинама већине наших песника. И онда, какав резултат добијамо? Садржине нема, облика такође — та он је споредна ствар – и онда је резултат нула.
Одломак из поговора Бијесном Роланду Лодовика Ариоста, 1897.