лирска проза у шест поглавља
1
Већ сам се навикао. Као дете, ужасно сам се плашио мрака.
Топло, храпаво ћебе, давало ми је склониште у ноћи.
Испод сам био сигуран. Напољу ме је чекала тмина, сакривајући истину.
Обмањујући. Обмањивао сам себе. Светлост шибице пара мрак и показује, приказује, лаже.
Живот који не постоји. Собу у којој већ дуго нема крви. Куцања срца. Но, то траје само секунд, бол траје само један секунд.
Дим се шири по соби, прљајући одвратно чисте полице, књиге и ненамештен кревет.
Лагано, као ходом старог пријатеља, спушта се низ мене, говори ми да је све у реду и убија ме.
Неслана шала – већ сам мртав. Пиксла је пуна. Испразнићу је. Осећам њихове погледе кроз рупе на ролетнама.
Смеју ми се? Не, не… плачу? У мом коферу носим порцеланске крхотине. Не смем изаћи. Затварам очи да не бих чуо лавеж.
Пси реже и завијају пред вратима. Слика на телевизору постаје јаснија, пророци пљују жуч и црна слуз им пада у крило формирајући крст од слузи.
Засењени сјајем, не виде га. Пси седе у мојој соби и посматрају ме са чуђењем, збуњени тиме што ходам на две ноге.
Окрећу се ка екрану и настаје тишина. Пале цигарете, желећи да им се придружим. Пиксла је пуна.
2
Ходник је мрачан и прашњав. Низ зидове, у капима, стидљиво се слива вода. Крв? Катран. Досеже до пода и једе светлост.
Речи наде написане дрхтавим рукописом бивају спране и од њих не остаје ништа.
Блатом укаљане руке излазе и хватају ме за ногавице, као да траже спас, осуђујући ме.
Крвави нокти пуцају под каменом и они падају назад, заборављени. Гледам их из јаме и смејем се.
Руке су ми гола кост док настављам напред, пратећи сени, а ходник се наставља, наткриљен статуама и немим споменицима.
Они ме не гледају. Отварам кофер и избацујем стаклиће, знајући да ће потонути на дно. Тако је најбоље.
Празнина се шири и у тихој тмини ноћи препознајем обрисе степеништа. Старим и трошним корацима, прилазим средишту и гледам изнад себе.
Којим путем поћи? Са врхова небројених успона позивају ме, али ножева скривених иза леђа. Отварам шаку и показујем им длан.
Зарђалим оштрицама секу набрекле стомачине, испуштајући изнутрице на плочник. Окрећем се и одлазим, праћен њиховим негодовањем.
3
Звезда је променила боју. Посматрао сам док се грчила, у гневу испуштајући сву светлост коју је одржала, сав бес и хладну патњу.
Стојим на највишем врху и гледам; жмурио сам у погрешно време. Светлост ми изједа очи и рује мртво трупло унутра. Распадам се.
Као и тло пода мном; пуцам, парчићи упадају дубље унутра, вичем и падам, испуштајући инсекте и црве. Из крви ничу окрњени шиљци и хрле ка небу.
Звезда гори црном ватром, очврсла, ојачала, док моје тело нестаје и сједињава се са празнином. Почиње киша. Улица је празна. Капи додирују плочник и гомилају прашину.
Пуштам да ме вода облије, избацујући сећања на под, сједињавајући их са црним пепелом. Гледам како умешно играју на земљи, плесом пепела, и покушавам да их покупим.
Пропадају ми кроз шаке, ребра и сламају се. Окрећем се и трчим, не осврнувши се. Стрвину изједају вуци, смејући се задовољно, прождрљиво.
Отварам врата и улазим у предсобље. Скидам ципеле, умивам се и седам на фотељу. Опет нема ничега на ТВ-у.
4
Умртвљен и утрнуо, гледам у властити одраз. Обамрлим прстима додирујем стакло и посматрам како посрће преда мном, узмиче и сакрива се. Свест бледи, попушта, нестаје.
Одлично, не треба ми, она је на „ти“ са болом. Молекули играју, пале се, горе и формирају приказ некога кога ја не познајем. Слепоочница ми пулсира.
Зашто? То си урадио сам, одговара ми, са призвуком подсмевања, или можда туге. Желим да га ударим, уништим, али трула песница нема снаге и разбија се као иње о прве зраке јарког јутарњег сунца.
Нема истине у огледалу. Крв и повраћка у сливнику праве облике које се трудим да заборавим. Зашто ме пратиш? Остави ме. Зар не видиш да патим?
Али патња је само виша форма комедије, одговара ми, ругајући се. Комад меса гњецаво пада на углачану плочу мермера, само да би био самлевен.
Скулптура од гипса се окреће и пукотине налик на паучину формирају јој се на лицу.
Будим се и седим на ивици кревета дуго, време пролази, троши се, све док од њега не остане дим.
Пиксла је и даље пуна.
Разбијам је о камен, парчићи се разлећу и падају у песак. Пепео лебди још неколико секунди, формирајући давно заборављене речи.
У њима нема поруке, додира и погледа. Сам сам. Умивам се и умртвљен, утрнуо гледам у одраз.
5
Изашао сам из мора и кренуо да ходам. Заборавио сам где. Једна линија се дели на две, две на четири и тако у недоглед. Не ходам за тобом, то знам.
На ивици сам. Хладан сјај облива ми лице и застајем пред понором. Завесе и огртачи, гледају ме, саосећају, а опет, само једва приметно одговарају и праве гримасе. Зато ћутим.
Свеједно, престао сам да разумем њихов језик. Кост удара о кост. Остајем по страни. Никада раније нисам увидео колико сам заправо сам.
Исцепан вео је скинут и након толиког чекања и напетости, посматрач испод њега не види ништа. Савршен штос. Седим на ободу док се они свађају. Ово је оно што је суштина.
Универзум је такав, неутралан. Зашто се онда праве да их је брига? Лав забада зубе у живо месо газеле, кида јој гркљан, изједа је. Не мисли о моралности. Једе. Савршено постојање.
Негде у близини чује се грмљавина, али ја се не окрећем да видим светлост муње. Претурам по празним џеповима, тражећи слободу. Последња шибица. Палим је и бацам у понор.
Устајем, благим покретима чистим панталоне и игноришући гласове, одлазим. Не допада ми се Твоја креација.
6
А сада нешто сасвим другачије. Или макар јасније. Глава ме је болела, јер сам устао у два поподне, након дванаест сати спавања.
Наравно, у кревету сам био само ја, и тако, упркос бољем расуђивању, посматрао сам облик њеног тела поред себе, начин на који је лежала и како је држала образ на мојим грудима, њен мирис, који још није бледео из мог ума, иако сам се трудио.
Устао сам и седео тако на ивици кревета, не размишљајући ни о чему. Бацао сам поглед на телефон, у нади да ће ми неко послати поруку и дати ми могућност да осећам.
Наравно, није било поруке, то је јасно. И нисам осећао ништа поводом тога. Зашто да трошим тугу на глупости? Требало би да научим да живим сам са собом сада. Ужас. Нисам пријатан.
Устао сам и, без посебног труда да будем тих, налегао на кваку од врата, која би испуштала гласан звук шкрипе уколико не бих био пажљив.
Догегао сам се до купатила, дошао до лавабоа, стајао и блентаво посматрао свој одраз у огледалу, гледао неко лице које се, доста, разликовало од онога које памтим. Умио сам се. Није помогло.
Зар не морам да будем негде? Ах, да. Треба да одем да изгубим. Знао сам да је то највероватнији исход, јер нисам имао жељу да се трудим.
Неки би рекли да је то врло витешки, ићи на сигуран пораз, али није баш тако, навикао сам. А и да се не лажемо: постојала је нада.
Казаљке на сату, или, боље речено, покварени дигитални дисплеј, показивао је да касним. Али знао сам да касним, нисам се ни потрудио да устанем на време. Неће се љутити, рачунао сам.
Ни данас не могу да се бријем. Опрао сам зубе лењо, али невољно и доста брзо, и потом ушао под туш. Двоумио сам се шест или седам секунди, а онда ипак пустио топлу воду.
Гледао сам како одлази у сливник, одупирући се новом налету сећања и пропратних емоција. Темељно сам се окупао, спирајући све то са себе, дакако – симболично.
Протрљао сам косу пешкиром и пажљиво изабрао мирис који ме није везивао за њу. Глава ме је и даље болела.
Већ припремљена одећа чекала ме је на чивилуку, не јер сам је специјално одредио за данас, већ зашто што сам је ту скинуо и оставио синоћ. Никада нисам имао живаца за одевне комбинације.
Ово ће послужити. Седео сам неко време пре него што сам обуо патике.
Гледао у под.
Из кухиње је допирао неки мирис, али нисам био гладан, а и да јесам, не бих се усудио да још више закасним.
Ипак треба изгубити данас, помислио сам, и изашао на улицу. Пиксла је остала пуна.