Љубав књижевника, знамо то добро, издвоји жену из масе. А љубав према једном књижевнику у Дервенти је, ето, нашла свој пут и кроз недаће давне 1916. године.
О свом боравку у Дервенти, Бора Станковић је писао како је по први пут осјетио истинску награду за свој труд у књижевности. Била му је непријатна толика пажња мјештана, а судећи по свему био је скроман човјек. Спавало се на слами, али могло се ложити и чистим држати. Народ је хранио писца. Господин Стево Марковић скупио је међу Србима неколико стотина круна и предао их Бори.
У Дервенти је написао приповијетку „Луди Риста“ која је штампана у „Сарајевском листу“.
Стање у коме су се интернирци налазили било је тешко. Након што им је нађен првобитан смјештај, Станковић је тражио да буде премјештен међу народ.
И данас, као у његова времена, људска трагедија је роба. Држава, сваки њен појединац и оно дијете које се тек родило већ грца у дуговима. А човјек који је презадужен, зна се, продаје себе у ропство.
Сви знамо: историја се понавља и људи једнако чине глупости и свирепости. Понеки у запећку сједе и пишу.
Док сам истраживала дату тему, Дамир Кљајић (који се, такође, истом бавио) рекао ми је:
– Мораш наћи Борину приповијетку „Луди Риста“. Она је кључ његовог боравка у Дервенти.
И пронашла сам.
Да ли нам писац свима поставља за примјер јуродивог Ристу? И чему су нас учили савремени јуродиви путници, нашег малог мјеста, док су нас сажаљиво гледали као Риста народ на пијаци године 1916. у Дервенти?
Сажаљиво или иронично.
ЛУДИ РИСТА
Згрчен, малих и вечито босих ногу иде полако, ступајући само на прстима и пробирајући где ће да стане. Његово четвртасто лице, голо, без браде и бркова као у неког детета. И само по дугачком носу који се као спаја са његовим стиснутим вилицама познаје се да је доста у годинама. Свакоме, поред кога прође уноси се блажено и насмејано климајући му главом, као поздрављајући га.
Прекрштених на појасу и голих до лаката дугачким рукама држи загрљено пуна недра комађе хлеба, крпа и разних отпадака од одела што је уз пут нашао и покупио. Његово ситно тело штрчи из до колена кратких гаћа и из неке старе блузе, полувојничког капута. Али зато његова глава која му се са танким, дугачким вратом једнако климаса на раменима, увек, у свако доба окићена је цвећем и зеленилом. А највише је срећан или када или на неком ђубришту нађе не упола, већ цео стари шешир или фес. Одмах га окити. Ако не може правим истинским цвећем, а оно гранчицама од дрвећа па чак и процветаном травом. И то га окити много, утрпано да се ни шешир, па ни он сам, ни пола његова лица не види. И онда почне од радости да поскакује и да се још више свакоме уноси показујући ту своју окићену главу и пуштајући од себе срећне гласове:
– А, а… – као велећи: „Видиш како је сада Риста леп.“
И сваки, смејући се одговарао би му:
– Да, да! Леп си, Ристо, леп. А хоћеш сада мало да играш?
И почео би да му показује крајцару којом ће га даривати.
– А, а… – радосно дочекивао би Риста. И одмах преносећи тело на једну ногу а другу избаца(јући) у страну почео би да игра.
Као какав уметник подбочивши се о кукове и с насладом гледа(јући) у своје суве, босе ноге, почео би да поцупкује, удара петама и као дајући сам себи такт, пратећи се, певао би:
– Таке ја! Таке ја! Таке, таке!…
Сви, а особито деца, па чак и старији људи из дућана и кућа, излазили би, скупљали би се око њега и, даривајући га, гонили га да им игра и пева. А он сав срећан, насмејан, блажен, дахћући од блаженства што види како ови уживају у његовој игри све брже, све ситније би поцупкивао, вртео се, лелујао око себе. Обамирући од среће, као опијајући се од тежине и мириса цвећа и зеленила на глави почео би да се заборавља. Сам, за себе, почео би да игра. Убрзо би заборавио и новац да прима. Све више опијајући се од свога играња, а највише од тога свога цвећа, продужио би и даље да се витла и игра не гледајући што му из недара и појаса испада и новац што је накупио, и комађе хлеба, што је до тада напросио.
– Таке ја! Таке! Таке! – чуло би се доцније како чак тамо, у средини вароши, на пијаци игра и пева.
А тамо, сигурно још занешенији, срећнији и чисто са сажаљењем гледајући све, цео свет што се око њега онако окићеног цвећем и зеленилом скупља и смеје.
Дервента, 1916.