Алекса Вилић: ЧЕКАЊЕ
седела сам сама
на клупи за недостижно
у даљини сам виђала плаво
не тако често колико сам мислила
седела сам сама
међу злим силуетама
са словима на челу
и слушала како полако шкрипе
седела сам сама
полуспуштених капака
ослушкујући црвено
како постепено све јаче зуји у ушима
посматрала је све што чулима није знано
Исидора Антонијевић: СЕНКЕ ДАВНО ИЗГУБЉЕНИХ ЉУБАВНИКА
Сунце зађе.
Таласи наранџасте и ружичасте боје неба
полако се умирују и буде се звезде.
Улице постају све хладније
док се становници вароши
полако спремају за пут
ка граду снова.
Једне вечери, спазих у даљини
сенке давно изгубљених љубавника.
Двоје младих, муж и жена,
красили су својом љубављу улице
попут најдаљих звезда на небу.
Њихове осмехе и брижне речи
осијавала је прозирна, хладна месечина.
Очију светлих попут бисера највећих дубина,
плесали су у раним сатима тмурног јуна.
Ива Максимовић: НЕДОСТАЈЕШ
сломљена душа
лута ходницима сећања
огледа се у покајању
огледа се у сузама.
ходници – лавиринт.
свега неколико корака
за њом остају
само покајање
само неиспуњена сећања
то није требало бити тако
то није требало бити покајање
сад сама
душа сломљена
у понору
нестаје.
Николина Дикић: МАНДАРИНА
У чинији свежих мандарина
Са мирисом пролећа
Држала је чежње радосне
Усијаног срца победнице
На црвеним уснама меда
Излепљених горким речима
Без Сунца је осетила дане
И кише опроштене казне
Али у инат исплаканој боли облака
Прослављеној нади срце је дала
Јела само слатке мандарине
И повремено љубила звезде
Хелена Будимир: ИСПРЕД КРОЈАЧКОГ САЛОНА
Нису ми рекли, али знам
Уселила сам те у пукотину у себи
И од тад она постаје већа
И не бринем
Свако одело је мојој души мало, а теби опет
Свако своје које дам, велико ти је да обучеш
Сада имам једну бригу
Како да ти га прекројим
Ја нећу да се скупљам у мањи број
А ти се никада нећеш иселити из мојих пукотина
И у њима никада неће бити места за мене
Наталија Ђорђевић: Малиновый закат1
Мислим да су тог лета малине богато родиле
Толико да су обојиле небо и залазак сунца
Мислим да сам носила плаву хаљину
Плаву као твоје очи
Мислим да смо се држали за руке
Док је ветар разносио наше речи
Мислим да си на лицу имао пегице
Подсећале су ме на семе пољског цвећа
Мислим да си ми гледао десну страну лица
И да си се благо смешио
Мислим да сам ја гледала у небо
И размишљала колико сам спокојна
Сада се на малине ухватио мраз
Ветар ме шиба по смежураном лицу
Погурена гледам сетно у небо
Мислим да си ме волео
______________
1 Боја неба када свиће.
Песме су објављене у збирци „Песме после нас”, Панорами поезије ђака Карловачке гимназије коју је објавило Бранково коло. Ова збирка поезије шесторо карловачких ђака награђена је специјалном наградом „Стражилово“. Збирку је приредила Маја Стокин, професорка књижевности у Карловачкој гимназији.