Горану
Рат је завршен. Хајк посматра људе који ископавају суве остатке предака из прашинасте земље. Носе их у завежљајима у неки нови завичај. У нови живот, проструји му кроз главу. Мало даље, на висоравни иза огољеног брда, неколико прилика пале своју кућу прије поласка. Ужурбани су, ти људи, као да раде на норму, као да ће бити награђени за брзо обављен посао. Ватра је њихов савезник. Можда и једини. Ватра, учини му се, данас као да је бржа и од метка и од звука. Потмула детонација скрену Хајков поглед преко осакаћеног далеководног стуба, жгољавог и беживотног. Рат је завршен, присјети се. То мора да је неко минирао властиту гаражу и аутомобил у њој. Чудно је након толико времена проведеног у рову и видокруга суженог на правоугаоник пушкарнице или пак само нишана поново погледати ту голет, тај големи простор који се шири и надима, као да јуриша у загрљај неба. Како је само чудно и тужно гледати колоне људи који за собом не остављају ништа, а остављају све! Ено, неки од тих убогих злосрећника за собом вуку читава стабла нара! Одсјекли су их како њихови плодови сутра не би кријепили непријатељска ждријела. А нар родио, жив изнутра, а тврд и боје крајолика извана… А нар родио, као да више никад прољеће неће доћи. И посматра Хајк та стабла нара која се вуку за колима и гледа како се лоптасти плодови откидају и остају за колоном. Попут мрвица из бајке, они остају као путоказ онима који ће једном тражити пут до куће.