1
У пролеће 1930. године, из разлога, важних једино мени, одселио сам се од куће и запослио се као болничар у Лефортовској војној болници. Та болница се налазила прилично далеко ван града, на осами, била је изграђена од тесаног гранита, још за време Јекатерине, и кад сам под масивним сводовима из тврђаве улазио у врт и у врту увидео исто тако снажне утврде, сводове, фонтане и фронтоне са орловима раширених крила, већ сам тешко веровао у то да сам, пет минута раније, изашао из московског трамваја. Међутим, сам врт, који се раширио сред тих силних решетака, арки и орлова са извијеним гушчијим вратовима и змијским главама – био је веома леп и једноставан.
У њему је летело мноштво лептирова, расли су велики и тихи жбунови јоргована, стајале су тополе и јасенови, са њих су се, у пролеће, драле и свађале птице. Уосталом, све сам то видео овлаш, пролазећи. Од јутра до вечери пролазио сам тим вртом и водио стално пристижуће пацијенте, а увече, кад би се смирили трчкарање, телефони и тушеви, шеф смене је откључавао гвоздени сандучић и на сто просипао све што би се сакупило за последња двадесет четири сата. То је, такође, била наша обавеза. Његова – да прима личне ствари и наоружање, моја – да уписујем квитице за њих. Увече сам састављао, осим тога, свакодневне извештаје. За столом се окупљала сва помоћна радна снага. Долазила је шефица перионице, дебела, румена жена од четрдесет пет година, стално у огртачу са засуканим рукавима, и у црвеној марами. Она је живела у зони болнице и с мојим шефом гајила некакве посебне односе које ниси могао да разабереш: да ли отворено пријатељске, да ли притајено непријатељске; седала би с нама лепушкаста, кокетна сестра, праља која је радила у купатилу – дебељушна, нежна, ружичаста, сва у златним пегицама и коврчама; она би свe своје слободно време преседела шијући црвену свилу; бивао је ту и мали Татарин-брица са сребрeнкастим вратом, ја, и још понеко.
Татарин је узимао пољски бинокл и, нарочито забацивши главу, дуго гледао месец или кров суседне зграде, док је шеф смене на хрпи ствари налазио бодеж, чинио лице свирепим и замахивао бодежом час на шефицу перионице, час на сестру-праљу из купатила. Ова би жмирила, црвенeла, обамирала, али није вриштала, док је шефица одмахивала широким дланом и говорила дубоким мушким гласом: „Ама шта ти је, престани! Шта је, малени, шта би хтео?”
Потом су нам доносили три велике емајлиране кофе с вечером, и ми смо седали за сто; затим је Маша-праља врелом водом прала суђе – ми смо
растављали клупе и стављали на њих простирке. Напокон би падала ноћ, и ми бисмо заспали.
До јутра нас нису будили: болница је примала само пацијенте припремљене за хируршке интервенције.
2
Дакле, било нас је двоје: ја и шеф, шеф се звао Иван Копњев. Био је то човечак од око 30-35 годинa, белозуб, са војним исправама и жутом косом на раздељак. Био је богињав, са његове косе је слатко мирисало на карамеле, громко је парадирао војничким чизмама с пенџетима, носио је сат с ланцем, а испод његовог огртача оштро се истицала значка налик на орден. Као и ја, добијао је плату од 45 рубаља, али се сматрао мојим старешином и понекад је, додуше оретко, чак и подвикивао на мене – не грубо, него онако, ради успостављања реда, нешто налик овоме:
– Па, куд си навро? Где је девети павиљон?!
Или:
– Аброви, докле ти аброви! Ово је, чини ми се, радно време!
Имаo је и рашта: ја сам се према служби, ипак, односио рђаво: губио сам рубље, бркао павиљоне, остајао предуго у хируршком павиљону с медицинском сестром и тада би се у пријемном павиљону накупио читав низ голих мушкараца с влажном постељином, па су ме сви псовали.
Тек што сам напунио двадесет прву, студирао сам на трећој години факултета, и вртело ми се у глави.
Ја сам се час разуверавао, час опет чврсто веровао у своје песничко предодређење, и проводио сам дане и ноћи за старинским писаћим столом – међутим, у редакцијама су моје стихове сматрали апстрактним и далеким од живота, и нису их штампали. Баш у то време ја сам први пут сазнао шта је то женско презрење. Презирала ме шефица перионице, стасита, црнпураста жена с црним брчићима над горњом, израженом усном. Она је била ћутљива, стрoга, на свој начин праведна, и свима је кресала истину у очи. Био сам, како се то каже, скелет – висок, блед, мршав – речју, није било јасно на чему ми се душа држи (пецкали су ме “Ганди”), и био сам, уз то, још и некако нескладан, непријатан за око, а у разговорима са женама – час бојажљив, час надмен, свe своје слободно време проводио сам седећи на болничком прозорском симсу и читао стихове.
Ето, баш због тога ме она и презирала. Дешавало се, седи, гледа у мене и слатко се смеши, али ћути. Но, једанпут ипак није суздржала ћуд: пришла је, истргла ми из руку том Пастернака и бацила га на сто. Све то – ћутке и злослутно.
– У радно време ваља радити! – довикнула је, већ из ходника. – Интелектуалци!
Истог тог дана сам причуо следећи разговор: стојећи усред пријемног одељења, где је дошла по рубље, она је злонамерно говорила Копњеву:
– Не, Иване, ти све то примаш олако, а ја имам сасвим друкчија схватања! Моје је – због чега сам спокојна! – читаво срце ускиптало гледајући га. Хода, цркотина, књижице чита, зујка себи под нос ко зна шта! Ако млад човек нема савести – не вреди ни за грош! Пропалица! Ја бих због свог поноса и убила! На робију ћу, треба ли, поћи! А он? Ни стида, ни савести, пљуни му у очи – испашће божија роса! Ево, баш јутрос сам га понизила, а он и даље шетка и смијуљи се!
– Па то значи, злим не узвраћа – бранио ме Копњев. – Како ти, Марија, побогу, чудновато гледаш на ствари!
– Како то, злим не узвраћа – шефичин глас је дрхтао од бескрајног презира. – А откуд би у њега и било зла? Ни зла, ни памети – као у марве. Ех, да ми је нешто власти, одавно би он и она сестра са хирургије одлетели! Као голуби превртачи, у ђавољу матер… А она, такође, као што знаш, лепушкасто ђубре, ни лук јела, ни лук мирисала, све саме успијене уснице и стрижени нокти. Нашла је с ким да се спанђа. Не, голупчићи! Не-е! Ако сте се за 45 рубаља са мном у кола упрегли, онда те књижице и те будалашке стихиће побацајте! Баците их до ђавола! Овде треба ђубре вући, а не интелигенцију ширити! Само причекај, причекај, ако нећу ја, има ко ће…
– Ма шта ће вам то, Марија – мирно је уздисао Копњев. – Нашто вређати људе? Па он те не дира… Од њега нећемо зла дочекати…
– Број, само број то рубље! – подвикну она и снажно љосну о под хрпу свежег, још влажног рубља. – Број, али треба да знаш, заступниче! Знам ја чиме је он теби повладио, знам! – злобно се засмеја она.
– Причекај, ја ћу и до твоје Машке стићи! Открићу ја ваше вртове и клупице! Погледај само какве зубе имам! Живе ћу вас смазати, само да вас уловим! Не заборави то! Ето! – и она га муну у раме и тако се јако засмеја, да се мали брица пробудио, ослушнуо и рекао: „Триста му јада!”
3
Од тада је почело.
Она ме никако није остављала на миру. Тако, касније, једном приликом, пошто сам два сата седео на клупи поред сестре са хирургије, она ме с поштовањем упитала:
– Ево шта желим да чујем од тебе: јеси ли икада имао закониту жену?
– Молим – запањих се ја.
– Ама, ожењен, јеси ли икад био ожењен? – није говорила, скоро да је грактала. Журно одговорих – не, нисам био.
Она кимну главом и крену вртом, смирено говорећи:
– Тако и треба! Какав би муж од тебе испао! Ти здравој девојци ни штету не можеш да нанесеш.
Други пут, дотичући прстом књигу стихова, она ме запита:
– Ево, овде је написано „пољубац беше као лето!” Како то да се схвати? Шта је тиме хтео да каже?
Питање је било, наравно, сложено, али сам размислио и почео да објашњавам.
Она је слушала-слушала, а потом запитала:
– А јеси ли ти некад, раније, неку жену… љубио?
Букнуо сам и запитао зашто је то интересује?
Она ме погледа с висока мирним орашастим очима и равнодушно одговори:
– Уопште ме не интересује! А кад би ми допао шака такав муж – као пуж, ја бих га већ прве ноћи, као маче, задавила – не би од њега нашли ни кошчицу!
Увече, после тог разговора, запитао сам Копњева:
– Због чега ме она тако кињи?
Он слеже једним раменом, а на његовом лицу промаче – и ти још, будало, питаш?
Било је загушљиво, и ми широм отворисмо прозор право у црне жбунове јоргована. Мрачило се. У болничком парку запалише се беле и жућкасте светиљке, а око сваке је висила мрежица мува. Чини се, веома далеко, кроз начуљене листове жутeли су се зидови хируршког одељења.
– Са њом не треба петљати – посаветова ме одједном Копњев, погледавши ме.
– Па ја…
– Зла женетина! Права вештица! – он брзо ошори мајицу и ја поред његове леве сисе угледах једну љубичасту и једну црну мрљу. – Јеси ли видео? Има зубе као људождерка!
– Охо! – рекох ја уозбиљен. – Откуда ти то?
Он ћутке и злослутно закопча оковратник, али ме тада у купатило позва праља, и разговор се прекиде. Кад сам ушао код ње, она нејасно рече: „Овај орман… Треба ми помоћи… Не могу сама” – и одједном закључа врата. Ја се збуних – разне ствари ми падоше на памет – па недавно сам, тек, навршио двадесет прву годину.
– Нешто хоћу да те питам – рече она тихо и поверљиво. – Зар он још одлази код оне кобиле?
Ја се збуних и заћутах.
– Одлази? – поново запита она и подухвати ме под руку.
Одговорих: – Не, ништа нисам видео.
– Ама не лажи – замоли она жалобно. – Знаш, она жели да те избаци, мисли ти нам помажеш, стражариш да неко не уђе у купатило, разумеш ли? – она спусти руку и некако је јадно, лоповски, стисну.
Мени постаде веома непријатно, ја сам јој нешто рекао, одгурнуо је и кренуо према излазу.
– Ма не љути се! – потрча, опет ме ухвати за руку, сва се зарумени и постаде веома лепушкаста. – Знаш ли како се ја сад свега бојим! Па то је таква вештица! Де, поседи мало са мном! – она ме на силу посади на табуре. – Поседи да поразговарамо о животу. Реци, зар баш никог немаш? Па, мислим, на девојке?
Суво одговорих да немам и хтедох да устанем, али она ми брзо стави руку на раме и ја седох.
– А ја сам те, да знаш, видела са једном девојком на улици, у капици, са белим ципелицама, ко ти је она?
Ја се одмакох и кратко јој објасних, шта и како.
– А тако! Заједно сте учили, а сад шеткате? Па, лепо! То је веома лепо!
И тада, чак, уздрхтах: испоставља се да сви ти тако сложени, замршени и противречни односи, од чије оштрине сам нисам могао да се разаберем, тако просто и једноставно уђу у ту подлу реч „шеткате”.
Истог трена букнух од стида и запитах:
– Је ли то све?
Она одједном гласно фркну.
– Шта ти је – запитах неповерљиво?
– Па ти њој, сигурно, и стихове читуцкаш?! – рече она и засмеја се. – Ја, такође, имам једног удварача, колико тек он тих стихова зна! „Срамотном казном осуђен у ланцима лежи мађарски гроф”, и тако даље. Како су га повели на губилиште, и мајка је под белим покровом стајала на балкону. Веома лепо! И чита он тако дивно, и руком све време овако и онако машуцка. Као да сама све то видим – она се мало замисли и, чак, омагли очима. – Хоће да ме жени.
– Па ако је тако – рекох – удај се!
Она ме замишљено погледа:
– … ако је он стварно добар човек, онда… – озбиљно је посаветовах ја.
– Ма пусти га! – засмеја се она. – Срце надвоје не можеш да поцепаш. У реду, иди сад. Сестра – газдарица је дошла! Не дај Боже да те овде види!
Прође седмица и некако после пријема нових пацијената, Копњев ми, као узгред, рече:
– Не затварај ноћу прозор, загушљиво је. Важи?
Кимнух главом.
– Ако неко дође, запали зелену лампу.
Ја опет кимнух главом. Он закључа фиоке стола, испроба да ли су закључане (у њима је лежало оружје) и опет се исправи.
– То је све. Лези, спавај!
Вратио се пола сата пре буђења. Већ сам се пробудио, он седе поред мене, извади кутију цигара, отвори је, изабра цигарету и поче да је мрви. Погледах га: био је измучен, чак, да кажем, измрцварен, његов раздељак се покварио, његова влажна коса сад није мирисала на карамеле, него на промочине, рибизле, кишу – али сав се подмладио, ушибио и продобрио.
– Па – запита блажено – је ли све у реду?
Одговорих: – Да, све је у реду.
– Одлично! Хоћеш ли да пушиш? Цигарете “Ира”. “Ира нашка, срећа робијашка”. Запали!
Приђосмо прозору и запалисмо. Запитах – није ли се смрзнуо? Па влажно је, капље и роси.
– Смрзнуо се! – он се засмеја и тапну ме по рамену.
– Зар се ико у овом послу смрзава? Хајде, стави ми руке на срце! Зар не осећаш како испод мајице букти? Пећ! То си се ти смрзнуо! Ах, лудо, мучениче! – он ме нежно и пажљиво погледа. – И стално седиш, читаш, да бар изађеш, да прошеташ по киши! Осећаш ли каква је благодат на земљи?
Он широм отвори прозор. Замириса на влажну земљу и коприве. Јоргован још није цветао – он је стајао тих и замишљен, и млад; сав у наплавинама злата и црнила, а под њим, у глувој коприви већ су зујали бумбари. И одједном – све помркну. Неко устаде између нас и врта, и глас шефице рече:
– Јесте ли устали? Па, добро јутро, кад је већ тако. Иване, изађидер мало!
Ја изађох, док су они о нечему разговарали.
У бријачници је крај огледала стајала Маша и чешљала се. Она ме погледа светлим и празним погледом, не препознаде да сам то ја, и опет се окрену огледалу.
Стајао сам и гледао.
Она одједном затресе главом, коса јој се расу по раменима и она засија још више, угризе усну и почупа прамен чешљем.
„Како их је обоје понела љубав!” – помислих, отишавши у врт.
Мислио сам да је са старом вештицом свршено, али није било. После ручка, Маша уђе у пријемну одају и тихо рече Копњеву:
– Па, како хоћеш, Вања, а ја овако више не могу. Или овако, или онако.
Копњев одложи округло огледалце с лабудом и лепотицом на наличју у којем је разгледао своје задивљујуће зубе (што је био његов омиљен хоби), па запита:
– Како то мислиш?
Маша је седела и ћутала, али по њеном лицу већ потекоше сузе.
– Како ме то питаш? Дошла сам код ње за постељину. А она мене, и овако и онако! И вели – ти си лопужа! Кад сам ти ја шта украла? По лицу ме два пута шљиснула, а рашта? Па ја нисам крива, ако ти…
– По лицу? – запита Копњев и његове јагодице утонуше.
– Како желиш, Вања – понови праља. – А ја овако не могу.
Наставиће се…
Превео са руског:
Владимир Јагличић
Превод преузет из четвртог броја Бокатиног дијака.