Копњев сакри огледалце у џеп. Устаде.
– У реду – рече он мирно. – Ако је тако, нека буде тако! Данас пацијената, очито, неће бити. Поседи овде сам. Ако нисте хтели, Марија Григорјевна, на леп начин, у реду, говорићемо на ружан! Седи ти овде, а ја ћу сад…
Вратио се ноћу, кад сам већ почео западати у сан. Пришао ми је, сео на обод клупе, и рекао, горко и
подсмешљиво:
– Па ми смо мушкарци, зар не?
– О чему је реч – питао сам ја.
– Јој, јој, јој! – понови он замишљено. – А због чега? За чашицу вотке! Ах ти, ђаволе, префриганице! Али, у реду! Ја, братац, тек што идем од ње. Тамо су, чистог алкохола, два сандука довезли. Поред навлака леже, одатле га она и узима.
– Осећам – осмехнух се ја.
– Грамофон је, однекуда, набавила, све смо песме преслушали. Ах, има једна лепа, “Ветрић једва дише” – запева он пискутљиво.
– Тише, спавају!
– Јој, јој, јој! – заклима он главом, не слушајући ме.
– И онај стражар је код ње, како су се помирили, ђаво би га знао!
– Ко је тај?
– Исти онај! Савељев! Ах, да, ти зимус ниси био код нас! Тада је, братац, код нас била поприлична ватра! Он је код мене овамо с ножем упадао.
„Заклаћу!” – млад, а јуначи се. Бркове носи, а памети – нимало! То га она хушка. Па, нека иду дођавола, ја сам се с њим данас помирио и угледасмо судићу данце: „Пићу, пићу, док си у судићу, кад нестане ја ћу до кафане!” И још понешто, тили-ти-ли-тили-бом – не памтим више. А рекао је да ће нам још алкохола дати. Он данас тамо преузима стражу.
– Стражари, а пио је?
Копњев само одмахну руком.
– Па како ће чувати стражу пијан?
– Како ће, како ће… – расрди се одједном он. – Попио је, ето, а тебе ништа није питао. Иди, и узми сам! Како си, побогу, тако луцкаст?! Све нешто питаш – зашто и како? Због чега ово, због чега оно? Истину вели Марија… Стани, и теби је нешто послала!
– Шта ће ти још и то? – зачудих се.
– Нека, вели, научник гуцне! – засмеја се он. – Не, она је супер женска, узалуд ти о њој имаш тако уврнуто мишљење. Нека си и научник. Ах, ђаволе! У реду, сад ћу… – он из џепа извади пола литра.
– Ама причекај, Иване – рекох (мени се учинило да су се врата купатила одшкринула). – Одједном ће Маша…
И тада смо је видели. Она тек што се пробудила, устала је, буновна, топла, раскуштрана, Копњев се био препао, али сад се смири и просто засија.
– О, Машењка! – повика он. – Па добро, дозволите да вас… – он поскочи, ухвати је за руку и привуче.
– Ама стани, Иване! Куда си наспео? Шта ти је? – говорила је она, опирући се.
– Маша, Маша, душице наша, седи с нама, лепотице моја! – он замало не заплака од миља. – Ево цујке – пиј с научником! А како то он са оном црномањастом? Корача, а она њега под ручицу и све: „пију-пију-пију”. Дед, покажи! Сви смо овде наши! Неће се увредити.
Маша окуси и ухвати се за грло.
– Јој, као огањ! Па то је чист алкохол, где си га набавио, Вања? Да, синоћ сам пролазила, видела сам, тамо леже два сандука поред складишта… Ниси ваљда…
Копњев је загрли и цмокну у образ.
– Ево кога ја волим! Ехе! Ух ти, моја негована, ух ти, моја!…
Маша се одмаче.
– Ма не прилази, молим те! Заудара као из бачве! Ниси, ваљда, опет код оне кобиле…
– Ех ти, гушчице моја! Расрдила се, гле како јој усне дрхте! Где сам био, тамо мене, Машењка, сад, нема, а тебе се то…
– Одлази! Бежи! Савести немаш! Какав подлац, шта је умислио!? – она устаде и пљусну му садржај мензурице под огртач. – Чујеш ли, не прилази, иначе ћу сад…
И довикну му, већ из ходника:
– Од овог часа сви наши разговори су бесмислени!
Она оде, а он ме погледа и тужно рече:
– Ето какви смо ми мушкарци, а? И због чега? Због чашице вотке! То је уму непостиживо! – налиј себи и мени по пуну. – Дела!
Али, када сам се пробудио, усред ноћи, они су се већ помирили, гугутали и гукали као голуби. Памтим, пролазећи поред купатила, још сам помислио: „Па, од Маше нешто добити, то је као да пљунеш!” А кад сам двадесетак минута, потом, пролазио враћајући се натраг, они су се већ опет објашњавали.
– Али, закуни ми се светом иконом, Вања, да ти никад, никад више… – јецала је Маша.
– Машењка – одговарао је Копњев. – Па ти знаш да сам ја човек дубоко неверујући.
Лежући да спавам, погледао сам на сат. Било је пола један, а у три су ме пробудили. Поскочио сам. Горело је све небо. Крај мене је јецала старица, дежурна сестра са пријемног одељења. Ту је био и малени Татарин.
– Где је ваш старешина? – преплашено је питала старица.
Брзо сам погледао на суседне лежајеве – на њима је лежала постељина, а њега није било.
– Одените се и узимајте носиљке! – нареди она. – Брже!
Само што је изашла, бацио сам се у ходник, према купатилу.
– Нема га тамо – мирно и с досадом рече брица. – Само што је прошао поред мене, ја га питам: „Куда!” – А он ће мени: „Немој да легнеш. Сад ћу донети, пићемо”. Да, ето, испићеш своје, вештица је извела своју тачку!
Уђе дежурни лекар, везујући огртач на рукавима.
– Јесте ли спремни? Јој, брже се спремајте! Тамо су друга нашег убили.
– Како! – викнух ја.
Он ништа не одговори и изађе. Ми – ја и брица – с носилима кренусмо за њим.
Ох, како памтим ту ноћ и јутро које је уследило за њим!
Светлило је. Звезде су једва светлуцале на бледом небу. Сви предмети су изгледали јасно, уоштрено и сурово, као изливени од гвожђа. У дворишту нас је, све, чекао конвој. Четири војника и начелник. Кад сам са носиљкама сишао с доксата, високог као губилиште, они су ћутке кренули напред. Због нечега, од целог тог запамћеног јутра, посебно сам упамтио сиве бајонете, подигнуте према исто тако сивом и недобронамерном небу.
У свежини расвита прешли смо двориште, ушли кроз капије у врт, и тамо поред здања с пушкарницама и решеткама угледали два човека. Један је лежао стомаком на окрвављеној трави, а други стајао подаље, под дрвеном оградом. Он је држао пушку на готовс и дивље, али мирно, гледао у нас. Између нас су скупљали нешто, прекривено шаторским платном. Био је то алкохол. Постависмо носиљке на земљу.
Рањени (или убијени) лежао је колико је дуг, истегнувши ноге у војничким чизмама с подвијеним ногавицама.
– Узмите га – нареди доктор и, повивши се напред, опипа пулс. Повукох га за ноге, брица за рамена, тада се рањеник окрену и ја видех да је то одиста Копњев.
Његово лице са затвореним очима није се променило, само су га смрт, или бол, испеглали, отресли сву бесмислицу и ситнеж, и оно је постало мирно, важно и убељено.
– Понесите га – рече лекар.
Крајичком ока угледах како су одводили стражара. То је био млад (мада, можда, само младолик) момак, кудрав, с брчићима, светлоплавоок, неприродно миран. Њему су, већ, одузели пушку, скинули са њега опасаче, и он је ишао по росном шкрипавом шљунку у раскопчаном шињелу, не журећи нарочито, завукавши дланове дубоко у џепове панталона.
Погледа у нас, у носила, у умирућег, и равнодушно се окрену.
– Одмах на сто – шапну ми медицинска сетра са хирургије и отвори нам врата. Тада сам први пут видео пријемно одељење за операције. У њему је све било модрикасто-бело, хладно, блиставо – под, зидови, намештај. „Боја смрти” – оштро и тужно помислих.
Положисмо рањеника на сто, тада он зајеца и на тренутак отвори очи.
Сестра се нагну над његово лице. Била је лепушкаста, танка, плавоока, са нежним ситним лицем и веома црвеним уснама.
– Па како је, мили – запита она нежно и узе га за руку префињеним, хладним прстима. Он нешто промрмља и опет склопи очи.
– Шта? – не схвати она и дотаче врелим уснама његово чело.
Копњев одједном опет отвори очи и погледа сестру:
– Не дајте да умрем – изговори он, веома јасно и строго.
– Хајде – шапну сестра.
Ми са рањеника скидосмо кошуљу, под њом је била поткошуља, под поткошуљом кошуљица са црвеним монограмским фигурицама, а даље сам видео промочену црно-крваву беличасту кишну печурку, величине песнице. Тек потом сам схватио да су то испала црева. Ушао је хирург, висок, младолик, риђ, у белој капици, скинуо наочари, ћутке се нагнуо над раном. Потом узе Копњева за руку.
– Болесниче – рече он јасно – како се презивате?
Копњев отвори очи.
– Не дајте да умрем, докторе – рече он тихо и окрену лице.
– У велику салу – окрену се хирург сестри и пусти његову руку.
– Носите! Да, а ви другови…
Ми склописмо носила и изађосмо. На доксату пријемног одељења, као на губилишту, стајала је Маша. Она нас је гледала и плакала:
– Несрећа, нема шта, – кимну главом Татарин. – Шта је учинила, вештица!
– Је ли жив? – питала је Маша одозго.
– Жив је – намрштено одсече брица. – Сва црева му испала! Однели га на сечење.
Вратио сам се кући у најрђавијем могућем, помућеном стању свести, тако да сам следећег дана окаснио у Измајловски парк, на састанак с девојком у црвеној капи и белим ципелицама, а кад сам дошао, од мене, такође, није могла да чује много тога разумног: мрмљао сам, био расејан, почињао сам нешто да говорим, а у сред разговора губио нит, застајао и осекњивао се. Било је то и схватљиво: говорио сам о једноме, а мислио о нечему сасвим другом.
– Чуј! Шта је то с тобом? – питала ме одједном моја сапутница и повирила ми у очи. – Нема шта! Опет ти се приближава она вештица.
Одговорио сам – не, није ствар у вештици – него у нечем сасвим другом.
– У чему?
Ја јој кратко, али ипак веома неповезано, испричах понешто, и тек што изговорих проклето име, са кривине алеје изби она, неочекивана, као авет.
Одмах занемех.
– Добро вече – рече она веома нежно. – Шеткате? Пријатна шетња.
Десетак секунди ћутали смо свe троје и гледали једно друго.
– То је она? – гурну ме моја сапутница. Шефица перионице окрете главу и погледа је.
– Каква лепа госпођица – рече она. – Никуда не журите? Па ја… имам са вама две-три речи. – Моја сапутница погледа брезлетну. – А ви, девојко, не брините, нећу га заклати. Само две речи.
– Молим – веома учтиво одговори моја пратиља, не сводећи поглед са ње. – Прошетајмо.
Неколико корака смо прошли, ћутке.
– Ето каква се несрећа догодила са Иваном – уздахну шефица.
– Како је он сад? – узнемирих се ја.
– Ноћас је умро.
– Умро? – обоје се следисмо.
– Умро је, умро! Царствије му небеско – побожно одговори шефица.
– Ви сте верница? – одједном, веома озбиљно, запита моја пратиља.
– Ја, госпођице – строго одговори шефица – ако се и не придржавам баш свега, ипак јесам староверка. Моји дедови су са Заволожја. Придржавам се старога обреда. Ето.
У парку се огласи бубањ, загудеше трубе и публика се на матинеу завали на постављена седишта.
– А ево овде је урнебес – уздахну шефица. – Иванов сандук је у подруму, а овде је музика – сви су на окупу. Да, умро је, умро Иван. Мене су већ позивали. Вама је, знам то, такође написана позивница.
– Аха-а! – нешто схвати моја пратиља и кимну главом.
– Је ли позив код вас – запитах, мислећи да то и јесте разлог њеног појављивања.
– Код мене? – зачуди се она мојој глупости. – Позивница иде својим путем а… – она директно погледа у мене… – Нека госпођица крене мало напред, а ја бих с вама две-три речи.
– Нисам госпођица – нежно одговори моја пратиља.
– И зато нећу кренути напред. Само говорите, ја вас ионако не слушам.
Ћутао сам. Моја пратиља нас поведе у бочну алеју.Тамо је било тише, свежије, мирисало је на влажну земљу и цветове, и оркестар је кроз жбуње јоргована звучао као кроз дебело стакло.
– Била сам специјално код вас – обрати ми се шефица – Ево како стоји ствар: ноћу сте ви с покојником остали насамо, дакле, морали сте знати зашто је он кренуо на пушчану цев? Како је тамо стигао? Да ли га је тако погодило, да је умро не долазећи себи, о томе ће посебан извештај да напишу. Ето, и мене су питали шта ја о томе знам? Вас троје сте тамо седели, ја нисам била с вама.
Угледах њен изненадни осмејак, мирне орашасте очи, и одједном сав задрхтах. Толико ми је постала омражена!
– Шта ви, у ствари, од мене хоћете? – питао сам, тихо и бесно. Она се нађе у ћорсокаку. Нико и никад од мене није зачуо такав тон.
– Ја… – подсмешљиво поче она, али погледа моју пратиљу и не дорече.
А ја сам већ беснео. Њено равно лице са свијеном усном и искошеним осмехом поскакивали су ми пред очима. Ја га све до сада јасно памтим – једном занавек, као при блеску муње.
– Ако сте ви таквог мишљења…
– Причекајте – зауставих је ја, губећи дах. – Па ви мени реците, вас су испитивали, тако и треба. Јер, он је код вас ишао. Ви знате због чега – отишао је на десет минута, а вратио се у глуво доба ноћи, пијан. Због тога је имао скандал са Машом. Због тога су га и устрелили.
Док сам то говорио, она ме је гледала у лице, као да се труди да схвати нешто, док сам се ја тако разбеснео, да су већ почели да се осврћу на нас.
Два малишана се просто укочише, с праћкама, поред жбуна јоргована.
– И, шта ћете још рећи – питала је шефица мирно.
– Чујте ви!… – подвикнух.
– Молим, тише – замоли моја пратиља. – Не треба таквих речи. Па већ нас сви слушају!
– Не, нека, нека! Мене нећеш преплашити – осмехну се шефица. – Али, у реду. Дакле, ви сте са Машком пили, попили сте све што сте имали, а њега сте послали по још. Тако је било! Али, како се он обрео поред војника! Куда сте га то послали?
– Он је отишао к вама, а не код војника. Ви то добро знате.
– О ономе што знам – хладно и мирно се успротиви она – сада нећемо говорити. – То ћете ви рећи, тамо. Али, како се то десило: да крене ка мени, а да се нађе напољу, и то где – поред складишта. И још једна ствар ми је чудна: Машка је била с њим, а он је, како испада, кренуо код мене: на шта то личи? Не, он вам није рекао нешто важно.
– Ама, ништа он мени није ни говорио – одмах одрезах ја. Тада њене очи блеснуше и угаснуше.
– У том случају, све већ постаје сасвим чудновато – рече она, споро и мирно. – Вама ништа није говорио, Машки такође, Татарин одавно ништа не зна – одакле сте ви онда све то извукли?
Ћутао сам.
– Дакле, нећете лепим? – питала је шефица.
– Како то, лепим – заинтересовала се моја пратиља.
За све време разговора, она није сводила ока са ње, као бојећи се да пропусти сваки њен покрет, или реч.
– Како лепим? – окрете се шефица према њој. – Тако, да не буде сувишне звоњаве. Јер ја не знам с ким је, и где, он ходао и пио, али, ето, нисам узалуд Машки дала по образу – а за шта – то она зна; међутим, видите ли, њен вереник је, такође, некакав научник, ради у рачуноводству, и њему је веома непријатно да о свему овоме разглашавају баш са сваке куле-звонаре. Он би с њом могао и да раскине. То
је, такође, веома лако. Ви знате наш посао – ваља ћутати. Опет, има још једна ствар: директор је управо припремио телеграм Ивановој жени. Можда ће јој помоћи да она добије пензију, или бар некакву помоћ. Ипак, како да кажем, човек није убијен у крчми, него при вршењу службене дужности. Међутим, ако се испостави да је с вама на послу пио државни алкохол, и још се закључавао у купатилу са Машком, тада ћеш се пензије, вероватно, начекати. Зато сам код вас и дошла, али ако нећете…
Она се поклони и брзо оде. Ћутали смо читав минут.
– Ђаво – рече моја пратиља, скоро сујеверно – Схвати, она је већ са свима говорила: и са Машом, са оним брицом, и са стражаром – ничега се не боји, а код тебе је дошла само да би сазнала…
– И да опере своје руке!
– Како да их опере? Ех, ти! Па сам си јој рекао да ти Иван ништа није говорио о томе куда је кренуо, и зашто. И ето, то је све – дакле, ни ти ниси сведок. Ух, каква стрвина! Хајде пробај, одсвирај тако нешто на танким жицама, никад нећеш успети.
Узех пратиљу за руку:
– Да кренемо, иначе ћемо закаснити на пројекцију филма.
– А јеси ли приметио какво је било њено лице, док је разговарала с нама? И надмено и снисходљиво. Она се ничега не боји, а обоје нас презире. Чуј, мили – заустави се и узе ме под лакат. – Молим те, не говори ништа сувишно, па ни о ономе што не знаш – свеједно ништа нећеш учинити. Брица пориче, Маша ће само плакати, а Копњевљева жена ће те мрзети – и то је све што ћеш постићи.
– Па шта, по твом мишљењу, да се ради?
– Не фантазирати. Па овде већ постоје убиство, љубомора и томе слично! Не треба ти то! Не узимај нешто сувишно на своју душу. Ваља ту једноставно: питање – одговор, било је тако и тако, а шта то значи, разаберите сами.
Закаснили смо у биоскоп и целу ноћ провели у шетњи вртом. Већ су се и ватре загасиле, а ми смо још ходали. Моја пратиља је ћутала и о нечему мислила.
– Дакле, љубавни чамац о стварност се здроби! – запитах је на опроштају. Ти стихови Мајаковског тада су били свима на уснама, и у сећању.
Она задржа моју руку.
– Ти говориш о својој непријатељици? Не, код ње нема ни љубави, ни жеље за настављањем удобне свакодневице!
– Него шта је то?
– У њу је усађено злочинство! – одговори она чврсто.
– То јест, убиство?
Она се намршти.
– Ах, убиство може да се деси и само по себи, ако већ постоје предуслови, али овде је и сама љубав – злочин. Постоје такве жене. Код твоје Маше је и несрећна љубав – радост, а овде је узајамност – само отежица и злочињење. Од такве љубави све трули, пропада. Ако бих успела да изведем ову мисао, она би могла постати кључ за решавање моје улоге. Али, како то да учиним? Како староверку да претворим у леди Макбет? Хајде да промислимо заједно.
Изјутра, кад сам дошао у болницу, одмах су ми саопштили: Мариjа Григорјевна је нестала и са собом однела кључеве. Сада проваљују врата
перионице, а са вешалице је нестало неколико капута и два одела од пледа. Очито, осетила је нешто иза себе. Мене и Машу (она је, сигурно, много плакала – мало-мало па одједном приседне, замагли поглед и заплаче) посадили су у собу, дали нам папире и приморали нас да пишемо дугачке и подробне исказе: шта, кад, где, зашто. Чини се, започели су општи претрес, али на томе се све и завршило. Војника су задржали па пустили, а и због чега би га осудили? Он је, стојећи на стражи, викао, звиждао, али непознати се устремљивао на њега, ишао је право на округлу цев руске пушке – он је потом пуцао и погодио.
Допутовала је супруга Копњева, њој су, сигурно, нешто издејствовали. По болничком врту она је ходала загрљена с Машом, обе су час плакале, час се смејале. Мене није примећивала и само је једанпут разговарала са мном.
– Прилично је ружно – рекла је она – што је човек мртав, а ви о њему још и свакојаке сплетке правите. Пио је, што јест, јест. Испада, ви сте хтели да ја ништа не добијем, али људи су овде праведни и досудили су друкчије. Није испало како сте ви хтели!
Била је припита и нисам се упустио у разговор с њом.
Потом је отпутовала, живот је упао у своју колотечину, и потекли су обични неприметни болнички дани. Сада сам ја постављен за старешину и драгоцености су, већ, поверавали мени, а мој посилни је постао један студент с медицинског института.
Пао је на анатомији и зато бубао дан и ноћ. Нико ме сада више није пецкао, није ми тргао књижицу из руку, нити је питао шта је тамо написано и како то да се схвати.
Али, једанпут, два месеца касније, шефица ми је невољно рекла: „Чуј, да покупиш ти те твоје стихове? Стоје тамо на прозору, још ће ноге добити.” И тада сам схватио да се, одиста, од оне ноћи ниједанпут нисам сетио својих кумира. Они су од мене отишли тако тихо и неприметно, да чак то нисам ни осетио. Сада сам мислио о нечем другом. Моја познаница ме често подсећала на леди Макбет (то је био њен дипломски рад) и одједном сам схватио да је за мене настала ера Шекспира. Он ми је пришао сасвим близу. Раније сам некако пролазио поред њега. Добрих представа тада није било, а читајући га, ја сам лутао дугим замршеним реченицама – бескрајним ходницима које је могуће савладати само у трку а никад кораком – по његовим многостепеним и многоспратним монолитима, где се поређење калемило на поређење, лик на лик, тако да су они, често, уништавали једно друго; лутао сам по његовим смртима, убиствима, издајствима. Све ми се то раније чинило просто досадним и заморним. А сада, као да се откинула некаква маглена пелена и кроз њу сам јасно угледао – не леди Макбет, не, она је била сасвим друкчија – него шефицу перионице, њене зубе и посебно руке – мишићаве, дуге, црнпурасте – како у раме гурка Копњева и говори: „Сети се!” – или злобно, од мене, граби књигу. И још су некакве мутне, али велике истине о љубави-радости и љубави-злочину, почеле долазити и узнемиравати ме. У слободним часовима седео сам на клупи у парку, час размишљајући о томе шта се догодило, час читајући, и улазећи, све више и више, у варварски, али по својој истини и једноставности, велики текст.
Једном у парку, после ручка, седе уз мене непознати болесник, млад момак у огртачу, запита ме шта читам, и ја рекох. Он замоли да баци поглед и ја му пружих књигу. Он је брзо прелиста, задржа се на сликама, и запита где су овде стихови. Одговорих да су то све стихови, само су преведени у прозу.
– Аха – кимну он главом и врати ми књигу. Гледао сам га, стаситог, мршуљавог, белокосог, њему су све време подрхтавали крајичци уста – и никако нисам могао да схватим одакле га познајем. Он није примљен у смени мог дежурства, а сви пацијенти, ошишани и одевени на болнички начин, веома су налик једни на друге.
– Не пише ли овде о пољупцу и лету – запита ме, одједном.
Не памтим шта сам му одговорио, али смо један минут преседели ћутке. И тада, напокон, схватих да је у бордо-огртачу, дакле из првог павиљона – то је њихова боја. Ништа више нисам желео да га питам.
Одједном, он проговори сам. Срдито, свадљиво и збуњено.
– Па, зашто сви у мене зуре, зуре… Шта, ето, ви гледате? Шта је требало да урадим? Па он је стално ишао и ишао. Био сам на служби, ништа нисам знао, а и иначе, тек што сам армију одслужио. И ево њега, иде ли иде. Како сам могао и помислити да је то он?
– Али, ви сте видели ко је то? – рекох ја.
– Ништа нисам видео, било је мрачно – одговори он. – На њега уоште нисам ни помишљао.
– А на кога сте…
Он ништа не одговори, узе књижицу и стаде злобно да је листа. Потом ћутке устаде и, не опраштајући се, оде. Тако смо се растали и више га никада нисам видео.
А два месеца касније, праља ми весело рече:
– Нема шта: тебе је, научниче, очито, женица зачарала. А онај психић, што сад има нападе, и лежи на нервном, мислио је, онда, да пуца на
тебе.
Превео са руског:
Владимир Јагличић
Превод преузет из четвртог броја Бокатиног дијака.