ОКОВА НЕМА
Сањао сам пре неки дан да имам окове на рукама,
на стопама, по целом телу. И док је трајао сан
однекуд је долепршало сазнање да окова нема
и да је сва слобода овога света мени додељена.
Али окови ипак беху ту, мом крику нису дозвољавали
по целој васељени да се разлије. После буђења,
наредних дана, а ево и сада, када ове речи изговарам,
ја сам негде између те свеопште спутаности
и слободе која опојно мами. Чини ми се да у исти мах
чудесним просторима лебдим и да се са места не померам.
Као да је моје место вртлог који се окаменио.
Београд, 19.7 – 15. 8. 2009.
САСВИМ ОДБАЧЕНИ
немам више дрва а ни уз дрва
немам ни шибице ни навиљак сламе
новине немам ни сурутку ни дуван ништа
само бројим овце на тавану
шкрипим кадгод се покренем
сећања више не постоје
на ход сам заборавио на све што је било
тај бездан у мени та ватра притајена
која ми је дисање однела
када ћутим и мирујем
и само мисли усмеравам
шкрипим и тада до бескраја
или то можда шкрипе вратнице
у овој ноћи све је помешано
слике се у моје груди сливају
а оне се круне као спарушено лишће
ледене капи однекуд на њих падају
ледене капи побегле разјареном сунцу
немам више ни поњаву ни узглавље
бол и дрхтање само у животу стекох
Београд, 14. 8. 2013 – 20.1. 2014.
СТРАШИЛО
Струна је пукла,
пред оком утулио сјај.
Између јаве и сна
псеће се веђе надвијају.
Погрешне кораке
не исправи нико,
круте и охоле речи
рану досољавају.
Коме се смрт на рођењу осмехнула,
светом је лутао и непрестано
сопствено стабло секао.
Не треба жалити
већ спалити треба
оно што остане.
Свеопшта тишина
биће грумен спокоја
за овај срамотни, самртни стас.
Београд, 16. 8. 2003 – 23. 8. 2009.
САД
све једно што опет промиче
оно што се неће
више никад поновити
постоји само ово сад
и само оно живи
и ништа је друго
до вечно то сад
сад на твоја врата куца
на твоје очне капке
твоју сујету храни
сад је твој прамен спокоја
ипак
за сваки случај
у недрима камен причувај
Београд, 30. 6. 2010 – 23. 9. 2012.
ЈОШ САМО ТО
још само ову звезду да дохватим
још овај прамен тмине да разгрнем
светлости да се нагледам
својим очима осмехом својим
све у дисање да уткам
у свакој латици
у свакој капи да ме има
још само овај уздах
на траву да проспем
још овај замах ветра
наискап да попијем
Београд, 11. 12. 2013 – 13. 1. 2014.
ТУ
ту само залутали пси трчкарају
а трава обујмљује нахерени кров
зид се измакнуо и са себе збацио
муве уснуле и сунчев зрак
освануле вране на распуклом прагу
предуги репови и жохари на огради обамрлој
кидају се последње нити живота ту
прах је сада све што смо знали
да се зелени од неустукле радости
Београд, 8. 5 – 1. 8. 2012.
Пјесме преузете из четвртог броја Бокатиног дијака.