Писма Вељка Чубриловића су преузета из књиге др Здравка Антонића, Чубриловићи 1914. и касније, Балканолошки институт САНУ, Београд, 1999, стр. 265–272.
ВЕЉКО ЧУБРИЛОВИЋ – КЋЕРИ НАДИ ЧУБРИЛОВИЋ
Сарајево, 20. јануара 1915. (2. фебруара 1915)
Мојој кћери Нади када наврши 15 година живота
Мило дијете, јединче,
Када ушчиташ ово писмо минуће лијеп низ година. Од малога пупића расцвјетаће се лијеп пупољак. Од мале моје Надице чију слику гледам,
развиће се пристало дјевојче. Твој отац замишља те већ као одраслију дјевојчицу, пуну скромности, тога најљепшег украса дјевојачког: тиху и мирну, сабрану и паметну. Чедо моје, твој отац ништа ти није могао оставити до поштена и неокаљана имена. Остао је твој дужник, али ти оставља своју велику љубав и неокаљано име. Ти си већ одрасла и можеш схватити она бурна времена у којима је твој отац живио, па ако их схваћаш ти ћеш твоме оцу опростити.
Мајку своју, а мога друга у животу љуби и поштуј. Она ће теби много жртвовати. Биће ти и отац и мајка. Од тебе, мило чедо, твој отац
очекује, чистоћу срца и узвишене мисли. Буди племенита! Воли народ из чијег си и ти коријена поникла.
Ето, то је све што ти отац може оставити у аманет; а за друго ће се побринути милостиви Бог, који се за све стара, и без чије промисли ништа не бива.
Ја те, мило јединче, волим и у пошљедњим часовима живота, мисли моје упућене су теби и твојој мајци.
твој отац
ВЕЉКО в. р.
Мила Јованка, ово писмо чувај и предај нашој Нади, када га могне разумјети, а ти јој буди вјерни тумач мојих мисли, осјећаја и жеља. Нека вас Бог поживи!
Воли вас ваш тата ВЕЉКО в. р.
ВЕЉКО ЧУБРИЛОВИЋ – БРАЋИ И СЕСТРАМА
Сарајево, 20. јануар 1915. 2. фебруар 1915.
Мила браћо моја, МИЛОРАДЕ, БРАНКО и ВАСО
Слатке сестре моје, СТАКО, ЛЕПА и ВИДО
Дошао је и онај тешки час, када најстарији брат Ваш треба да испије ону горку чашу, коју му је провиђење одредило. Брат Ваш умире ведре душе јер је свјестан да пада као жртва бурних времена и криза, које цио свијет преживљује. Peractum est.
Мили и миле моје, ових пошљедњих часова преживљујем слатке тренутке нашег дјетињства, а слика наших родитеља стоји преда мном. Поздравићу родитеље наше и рећу им, да њихова дјеца живе као људи, и да чувају онај лијепи глас и име што нам га у аманет оставише.
Браћо мила моја, не заборавите мене, најстаријег брата свога. Не оплакујте ме. Будите ваљани и честити и људи и Срби. То вам је оставио у аманет наш отац, а то вам остављам и ја.
Сестре моје, нема веће милоште од сестринске, али ви не плачите за братом вашим, јер је ваш брат живио и умро као човјек.
Миле су успомене дјетињства, јаки су братински и сестрински осјећаји, јер су везани крвљу и заједничким успоменама, заједничком жељом.
Мајка наша и отац наш пожељеше сина првенца и ја им хитам, да однесем и ваш поздрав и рукољуб.
Мила ЛЕПА, ти си мајка и имаш двоје дјеце. Кажи им, да је ујку врло жао што их никад не видје и не узе на крило! Негуј и храни тића соколића.
Зетове моје и све њихове много поздравите, ја их волим. У аманет вам моје сироче НАДА и моја Јованка. Волите их онолико слично колико сам ја вас волио и волим. Од мојих ствари изаберите шта хоћете за успомену.
Ја вас све шестеро волим и шаљем вам неизмерно много братских пољубаца.
ваш брат
ВЕЉКО в. р.
На Бијелом Хљебу 20. I 1915.
Мила СТАКО, затражи од суда да ти предају моје тијело и сахрани га у гробу. Нека ми се за гроб бар знаде. Нека се моја Нада и моја Јованка, када дођу у Сарајево на мом гробу могу Богу помолити да мени буде милостив а њима да даде среће и напретка.
Воли своју сеју и друга из дјетињства брат
ВЕЉКО в. р.
Поздрави гђицу Др Катицу! Хвала јој на пажњи коју је указивала нашој Види.
ВЕЉКО в. р.
ВЕЉКО ЧУБРИЛОВИЋ – ЈОВАНКИ ЧУБРИЛОВИЋ
Сарајево, 20. јануара 1915. 2. фебруара 1915.
Мила моја Јованка друже мог живота
Кад примиш ове ретке мој дух лебдеће над тобом, и нашим чедом милом НАДОМ. Твој ВЕЉКО оставиће ову “долину плача”, а ништа нема да остави Теби, мила моја, и нашем дјетету него своју неизмјерну љубав према вама. Жао ми је што не могу ових пошљедњих часова да гледам мило лице твоје и нашег чеда, али душо, пошљедња моја мисао биће упућена вама, мојим најмилијима.
Не тугуј много не жалости се! Тако је морало бити. Путеви су господњи неиспитиви. Преда мном на столу леже слике твоје и Надине, ја вас љубим и неки унутарњи глас шапће ми: да ће вас послије моје трагедије пратити срећа и благослов Божији. Будите сретни, а вријеме ће излијечити и ову тешку рану.
Мила моја, ја познајем живот и предвиђам да ћеш ти, душо моја, храбро корачати кроз њега, и крчити трновите стазе, којим ћете ступати. Али, душо, ако би пут био исувише трновит, да не би достојало твоје снаге да га крчиш, потражи, мила, друга, који ће те разумијевати, као што сам те ја разумијевао, па с њиме удружи свој живот. Од мене нека ти је просто! Ти си заслужила да будеш сретна.
Опрости ми мила, ако те ове моје мисли и ријечи вријеђају. Њих диктује велика и необична љубав, коју осјећам према теби. Ти ме разумијеш.
Радовао бих се, ако би могла уредити да будеш учитељица тамо гдје би те окруживала наша родбина. Нека наше чедо НАДА одрасте у кругу наших породица, нека има браца и сеја, који ће њу вољети, а које ће она вољети, јер у већем кругу наших породица мање ће се осјетити као сироче. Тешко ми је написати ту ријеч. Васпитање НАДИНО препуштам теби, само нека јој драги Бог подари здравља. Ја бих желио да то васпитање буде национално, и да НАДА, по могућности свршава школе.Али, у сваком случају нека јој се даде хљеб у руке. Ти си, душо, разборита и располажеш са довољно енергије да изведеш наше дијете на ваљан пут, и ја увиђам да ти ово о НАДИ нисам требао ни писати.
Када наша НАДА одрасте и може разумјети испричај јој све о њеном оцу, и о бурном времену у коме је живио. Држим, да ће ме разумјети, и опростити свом оцу, што је осиротила. Да: ја тражим и молим њезин опроштај, јер нисам према њој извршио родитељску дужност. Ти ћеш ме, мила душо, замијенити, и када буде вријеме рећеш милом чеду: Твој је тата, волио тебе више него свој живот; љуљао те и носио када си била мала, о теби је мислио и дан и ноћ; али је драги Бог тако наредио да те он остави и не отхрани итд.
Мила моја, читам твоје мило писмо у коме ми описујеш, како НАДА шири ручице па каже: от-со, от-со! – да, да, али заувијек!
Буди храбра и опрости своме ВЕЉКУ, ако те је за наших непуних шест година брачнога живота увриједио, или ти ма чиме нажао учинио. Ја сам био с тобом сретан и задовољан, јер сам те волио и љубио. Жао ми је тебе, сиротице моја, и нашег недовршеног живота. Нека ти је утјеха: што у овом бурном времену остају хиљаде и хиљаде сирочади, и што умире најбоља снага. И туга је, као и радост, слађа ако је имаш с киме подијелити.
Ја сам се на прошлој учитељској скупштини уписао за члана утемељача нашег Удружења, ако временом могнеш, испуни ми ту жељу и уплати
потребну своту; али душо, немој откидати од себе па да ово извршиш.
Познато ти је да сам ја осигуран на 5000 К код Банке Славије, мислим да ће ти ову своту и исплатити одбивши неку своту, што сам им дужан. Овим новцем исплати све моје дугове, који се затраже, а њих нема Бог зна колико 3-400 К. Остатак новца мила моја, употреби за НАДИНО школовање и нека ти олакша живот. Свима онима који су мени дужни опрости дуг. Тешко ми је о овоме писати, јер ми је жао, што нисам осигурао сигурну егзистенцију теби и нашем чеду. Да, друштву “Просвјети” исплати 26 К. што сам ја скупио прилога на Видовдан. Иначе сам ја сав новац још давно платио Главном одбору.
Када се изврши моја казна подај парастос у цркви, у Градишкој у којој сам као дијете долазио и Богу се молио, у којој сам први апостол читао. Мала је то црквица, али пуна милих и драгих успомена.
Ујаку ВАСИ пољуби старачку руку, која ме је уз оца и мајку отхранила и извела на пут. Са захвалношћу и синовљевом љубављу опраштам се од мог деда ВАСЕ и молим га да ми опрости бригу и старање што је око мене уложио, молим га да ми опрости, ако сам му шта нажао учинио.
Молим Бога да му подари здравља и задовољства, и нека дочека сваку срећу од сина Богдана, кога сам волио као брата, и за кога ме толико миле ђачке успомене вежу. Бог им подарио свако добро и напредак.
Моме ујаку Светку, тетки Милки и свима њиховима испоручи много поздрава и пољубаца. Заједно смо расли и пролазили кроз радости и жалости овога живота. Ја их волим и мило их се сјећам.
Тако исто сјећам се мојих стричева Јовице и Лазе и чика Пере. Жао ми је много их не виђах ове године, када се спремасмо на пут. Али, Бог тако нареди. Поздрави их, а ја их волим.
Душо, твојој браћи ПЕРИ, ЈОВИ и милом ДУШАНУ испоручи од мене аманет да живе и буду ваљани, и честити људи и Срби. Ја их волим и много их цијеним јер си им ти сестра. Драгој ЈЕЛЕНКИ дугујем много захвалности. Она је златна и добра. НАДИНА дадиља. Изљуби ју мјесто мене.
Поздрави ми осталу родбину по Градишкој БЕРИЋЕВЕ и РАДИЋЕВЕ. Моме учитељу Милошу КОСТИЋУ, сада надзорнику у Бањој Луки пошаљи на дар ону моју сребрну кутију за цигарете.
А сада, друже мили, да се опростим с тобом. Поред све душевне ведрине и снаге што ју осјећам то ми је тешко. Срце ми замире, када мислим на тебе и на наше чедо.
Збогом, анђеле мој, збогом радости моја! У аманет ти наше чедо, залогу наше љубави, у аманет ти наша НАДИЦА. Бог вас благословио, љубави
моја. Радујте се освиту нове зоре!
Неизмјерно вас воли и љуби ваш тата. Нека вас Господ благослови. Молите се ЊЕМУ да ми буде милостив!
ваш тата
ВЕЉКО в. р.
На Бијелом Хљебу 20. I 1915.
Напиши писмо попу Јови, па га поздрави и све његове и молим га да ми опрости, ако сам га чим увриједио. Тако исто и попу Софри, БОГДАНОВИЋУ и МИЛОВАНОВИЋУ. Нека поп Јово замоли Митра МАРИЋА да ми опрости за онај ексцес на молитви. Поздрави Мајевчане.
Пошљедње пољубце шаље вама двјема, својим слатким женским главама
Ваш тата
3. фебруара 1915. г.
6 1/2 сати изјутра.
ПОКЛОНИ ВЕЉКА ЧУБРИЛОВИЋА КЉУЧАРИМА И СТРАЖАРИМА
(Сарајево, 3. фебруара 1915)
Моје жеље.
Нека се од мојих новаца преда кључарима………20 К. на вино
И војницима, који су ме стражарили………………..20 ” ” ”
Зулфи Шатровићу, да пошаље дјеци…………………10 ”
Остале ствари нека се уруче мојој сестри Др Стаки Бокоњић.
Брзојав мојој жени.
Вељко Чубриловић в. р.
Текст преузет из четвртог броја Бокатиног дијака.