НЕ РАЗУМИЈЕМ
Не разумијем ја баш о чему говориш
кад кажеш да не вјерујеш да постоји
истина. Шта си онда ти? Ја кажем истина.
И све оне приче о пријатељству
искрености и љубави на коју полицу
то ставити. Да ли тамо гдје пише
психологија, умјетност, филозофија
или на ону до које само ријетки
залутају, која крије ту истину твоју?
Кажеш не разумијеш ти баш
те емоције у које се свако куне.
Е па, ја ћу да ти кажем, када нико
неће, макар се наљутила на ме.
Емоције се не дефинишу да би се
разумјети могле, оне се живе.
Шта имаш од великих очекивања,
снова, надања, када не живиш
радости шетњи под звијездама.
Умјесто познатог куцкања
сигурних дубина, слушаш укроћене
мелодије несхваћених висина.
ВИДЈЕТИ ИЛ’ НЕ ВИДЈЕТИ
Да ли је лакше неком ко од бијеле пјене
и разиграних таласа дубоко море не види,
од старе одбачене шкољке
скривени сјај бисерни?
Да ли је лакше оном ко од облака
сивих сунце јарко не види,
а од сунца златног дуката
тајни свијет скривених сјенки?
Како је оном ко од таме
кристалну свјетлост не види,
а од безбрижног сна
не зна отворити врата стварности?
Како је теби који од уморног дрвета
веселу, распјевану шуму не видиш,
теби коме савршенство засљепљује очи
а несавршенство живи у заблуди?
Како је теби који од првог стиха
нестварну пјесму не видиш,
од болног, пријетећег трња
мирисни врт царских ружа не посјетиш?
Да ли си сретан ти који од мирног извора
океан чудесног постојања не видиш,
због златног свиленог вела
бескрај и смисао душе не разумиш?
КРАДЉИВЦИ ПРОЉЕЋА
Утабаним стазама
клупко почне да се одмотава
па се спотакнеш о хрпу сасушених кистова.
Сретнемо се у пролазу, не осврћући се
у име Бога покушавамо очистити згаришта.
Дај нам љепоту коју можемо видјети.
На згаришту пронађоше кист и платно па неки
почеше сликати поново; росу, сунце, боје
и дивљину налик на сузе, сивило, тишину.
Када упитах уличног сликара
да ли може обојити хиљаду осмијеха
он ме онако у чуду сјетно погледа,
каже: „Шта ће мени хиљаду осмијеха,
поља сунцокрета без коријења
кад сви до једног рађају мирисе
радости без трајања.”
Гласника шкртог на ријечима
упитах за вјечност. Он поче говорити
о напуштеним улицама које чувају
тајне животне приче боема, сањара
који носише поруке неког времена
али залуташе у колотечини свјетова
превише рањиви да постану људи,
грешни да им се ко анђелима суди.
Наизглед утабане стазе воде
до умирућих јужних винограда
које одавно нико не посјети.
Пјесме преузете из четвртог броја Бокатиног дијака.