Прије 200 година рођен је истакнути руски књижевник Фјодор Михајлович Достојевски. Значај његових дјела се није изгубио у међувремену, његови романи су и данас једнако популарни. Поводом тога, објављујемо извадак из једног од најстаријих критичких записа са наших простора о књижевности Достојевског, трактата Миливоја Шрепела из 1894. године.
ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ
(1821–1881)
[…] У првим својим дјелима Достојевски је најближи оцу руске приповиједачке школе. Главним тоном Гогољевих приповијести из живота петроградских пролетера одјекује новела у писмима Биједни људи (1846) и друге приповијести из овога времена Двојник, Господин Прохарчин, Слабо срце, Њеточка Незванова и роман Понижени и увријеђени, само што у овим аскетским новелама избија још разговијетно благи звук сентиментализма двадесетих и тридесетих година. Социјализму још нема трага. Филантропија ових приповијести стоји у томе што Достојевски под велом смијеха, бедастоће, заблуде, мане, тачније звјерства — тражи божанску искру људске душе, те показује да се биједник и изгубљеник, у већини случајева, може спасити, само ако није у њему убијена клица поштовања према самом себи, ако се не понизи сам пред собом.
У другом стваралачком периоду, након Сибира, ступа Достојевски већ на стазу социјалног реализма, који се наших живаца доима као звиждук локомотиве, а најбоље се одражава у Записима из Мртвог дома (1862) и у Злочину и казни (1866).
Умјетничка је вриједност Записа у генијалној комбинацији тамних страна људског живота и свијетлих страна људске душе, те у дивном реалистичном цртању злочиначких народних типова. Записе је писац написао крвљу свог срца, из њих чујемо глас племенитог човјека и правог хришћанина, глас неумољивог срца, који у исти мах говори ријеч опроштаја и љубави. Има нека нарочита елементарна снага и строгост у тим неугодно мрачним и страшним пучким ликовима, који су са свих страна државе бачени у ту пустош. Сви су пошли путем злочина, па ипак колика је разлика између њихових природа! Колики морални јаз дијели Газина, Петрова, Сушилова, Алеја, Сироткина и старовјерца секташа! Религиозна тенденција ове дивне књиге, која је урес свјетске књижевности, находи се у том што писац са заносом тражи сакривену моралну снагу у човјеку, што непоколебљиво вјерује у његову моралну слободу и што са живим и финим осјећањем открива и најситније трагове душевне љепоте; све то износи писац из »мртвог дома« у свјетло живота и слободе, у њега има само ријеч опраштања, мира, само осјећање братства за ове несрећнике.
У друштвеном роману Злочин и казна писац пред нама развија величанствену слику друштвене трулежи, потресну у детаљу, а грозну у идеји. То је психијатричан роман, али то није психијатрија појединца човјека, него читавог слоја. Реализам Достојевског уопште не стоји у том што истиче болесне душевне процесе, индивидуалне аномалије и моралне наказе (које претежу у посљедњем периоду његовог књижевног стваралаштва), него што нас умије увести у радионицу људског мозга и показати како се из ембриона једне мисли, потпуно механички, извија читав сплет идеја, који постаје друштвена болест, која изједа све око себе. Он нам показује све симптоме ове болести у њеном току, а у роману Браћа Карамазови упућује нас и у то које облике попримају ови симптоми у разним организацијама. Укратко, он нам износи пред очи грађу, од које је колективно тијело — друштво — састављено, како се ова грађа мијења под утицајем идеалне снаге, коју опет условљавају опште прилике и органичене индивидуалности. Достојевски рјешава највише задатке реализма. У том има само једног премца у свој свјетској књижевности — грофа Лава Николајевича Толстоја.
У Раскољникову сазријева мисао о потреби помоћи, он увиђа да је према читавој класи потиштеника обвезан утаманити »уш«, стару зеленашицу, која паразитски живи на рачун других. Ова идеја треба тек да се претвори у дјело. Унутрашњи психолошки мотив већ се и онако налази у значају самог јунака. То је бескрајно самољубље, бездушан егоизам, који цинички поставља своју особу преко свих међа, а уза све то је Раскољников потиштена, огорчена природа, која се силовитом и грозном реакцијом освећује. Раскољников почини злочин, јер жели видјети да ли је он Наполеон. Брандес је добро истакао да је писац очигледно мислио на политичко врење, на нихилистички покрет популаран шездесетих година. Достојевски је доиста предвидио нихилистичке атентате. Раскољниковљев злочин донекле је сродан с политичким злочином, јер је унеколико несебичан и зато што га изводи особа која у часу самог чина не сумња у своје право. Као и политички злочинац, Раскољников полази од начела да сврха посвећује средства. Али он ипак није посве на чистац с тим да ли је сврха збиља добра. Одатле настаје раскол у души његовој након чина, одатле самооптуживање, које га доводи до тога да све призна и да се покаје. И остала су лица у роману мајсторска.
Након овог романа почиње се спуштати таленат Достојевског. Композиција бива слабија, националистичка се теорија све више гура у прочеље, па се некадашњи филантроп претвара у жучљивог публицисту, који у новинарству и у роману настоји утаманити „културног човјека”. Идиот (1868), Зли дуси (1873) и Младић (1874) више су памфлети него романи. Будући да писац држи Ахиловом петом руског друштва такозвану интелигенцију, коју су идеалисти четрдесетих година (посебно Тургењев) подигли на незаслужени пиједестал, он се труди да овом кумиру скине маску и извргне га руглу. Но осим пустих слика распојасане маште он нам ништа друго не износи на видјело дана. Њему се поступак дјетињских либерала четрдесетих година и радикалних Младоруса у шездесетим и седамдесетим годинама чини као врзино коло врагом опсједнуте чељади.
Чини се да се Достојевски у свом посљедњем роману Браћа Карамазови (1879—80) хтио вратити на стари пут хуманитета. Тај је роман дубоко промишљено дјело, у којем је писац саопштио сву своју мистицизмом проткану хришћанску филозофију, своју политичку исповијест и своја најинтимнија искуства. Роман није довршен; колико га има, не излази из оквира породичне приповијести. Писац је намјеравао у четири брата различите ћуди и у њиховом оцу персонификовати главна својства руског народа. Други, недовршени дио био би важнији. Први је дио само уломак из младости, јунака, најмлађег брата Аљоше. Око њега би се скупљали људи његове епохе. Аљоша се одликује побожношћу, оборужан недостатним образовањем улази он у манастир као новак, гдје га придјеле неком старом, мудром пустињаку. Овог пустињака рише Достојевски са изразитом љубављу, њему повјерава да изриче његове религиозне, политичке и друштвене мисли. Овај пустињак иште, да Аљоша прије него се коначно посвети монашком звању, упозна свијет, да се ожени и истом онда, много касније, да потражи покоја у манастирској ћелији. У томе је програм за Аљошину судбину. Жеља је пишчева била да Аљоша не буде мистик ни фанатик, него филантроп ватрене душе, који излаз из тмина људске злобе тражи у свјетлу човјекољубивости. Главна је идеја романа у томе да религиозан човјек у својој самослободи тражи унутрашње усавршење; највиша културна тежња руског народа мора бити у томе, да интелект, политичке форме и практичне узајмичне прилике људи буду проникнуте чистом, непоквареном, у срцу људи усађеном правјером Христовом, интимном, „духовном црквом”. Премда се умјетничка композиција не може мјерити с идеалном садржином, ипак се находи у роману много крепких призора, у којима се измјењују пусте оргије пути, лелек сиромаштва, аристократски салон и монашка ћелија, те се у њему приказују различита лутања злочина и мане. Нека су лица оцртана с недостижном вјештином.
Достојевски нас подсјећа на Русоа, и он је раздражљив и неповјерљив, с натрухом простаклука, а ипак способан за највиши полет. Премда је потекао из малоруског племства, одакле излазе у правилу мали чиновници, био је, ипак, као и Русо, демократа. С француским је идеалистом и у томе једнак, што је био фанатик идеја, али се разликује по дубоким цртама: Русо је деист, али уза сву ћутљивост није хришћанин, противник је хришћанске смјерности и покорности пред судбом. Напротив, Достојевски је свим својим бићем тип хришћанина. Његова су дјела права ризница хришћански замишљених значаја и емоционалних стања. Све су његове особе болесници, грешници или свеци оба пола. Прелаз од гријеха ка добру, од тјелесне боли ка душевном здрављу, збива се или дуготрајним чишћењем или муњевито као у Новом завјету; кадикад је грешница у исти мах светица, а највећи злочинац готово достојан дивљења. Физиолошки и психолошки, сви су типови ових биједника и сиромаха, наивних добричина и њежних људи, племенитих пропалица дјевојака, непрестаних халуцинаната, даровитих епилептика, сањарских мученика — управо они типови, које слутимо уз апостоле и ученике првог хришћанског доба.
И сâм Достојевски бијаше један од таквих типова. Ко је угледао једном његово лице, лако је препознао његов епилептични гениј, наслутио доброту његове душе и запазио његову оштроумност. Посебно његово пјесничко чело, велико и правилно, и изразита уста говорила су свакоме, да се у том човјеку крију бездана сјета и силни душевни немир.
Шта је Вилберфорс био у енглеском парламенту за црнце, то је у руској књижевности Достојевски за пролетаријат, његов искрени бранич. Он Парија не пољепшава нимало, јер је умјетник, али као пјесник умио је и у ових несрећника откривати божанску искру. Тачније, морал, који он проповиједа, то је можда најчистији израз паријског морала, ослобођен од свих неправих примјеса.1
_____________________
1 Овај поговор је извадак из обимне студије Руски приповједачи Миливоја Шрепела (1894).